Rođen 1974. u Beogradu.
„Vojsku Jugoslavije služio je u Vranju i Gnjilanu 1993-1994. godine. Diplomirao je kao prvi u generaciji na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta na Univerzitetu u Beogradu 1999. godine. Magistrirao je Savremenu istoriju na Odeljenju za istorijske studije Univerziteta u Bristolu 2002. godine. Drugu magistarsku tezu odbranio na Katedru za istoriju Novog veka, Odeljenja za istoriju, Filozofskog fakulteta na Univerzitetu u Beogradu 2003. godine“, navodi u biografiji.
Na Filozofskom fakultetu u Beogradu doktorirao je 2008. godine, na temu „Velika Britanija i Srbija u vreme Prvog svetskog rata“.
Na istom fakultetu izabran je za docenta 2013, vanrednog profesora 2018, a redovnog profesora 2022. godine.
Ističe da je u periodu 2012-2013. kao gostujući profesor predavao Političke sisteme država Jugoistočne Evrope i Savremenu istoriju na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Banjaluci, kao i da je 2013. bio koordinator kursa „Srpski narod u regionu“ na Diplomatskoj akademiji Ministarstva spoljnih poslova Srbije. Napominje da se bavi istorijom međunarodnih odnosa Velike Britanije i Srbije u 19. i 20. veku i da je do 2013. radio kao viši naučni saradnik na Balkanološkom institutu Srpske akademije nauka i umetnosti.
Bio je predsedavajući Glavnog odbora (skupštine) Studentskog protesta 1996/1997.
„U jesen 1996. napunio sam dvadeset dve godine. Pohađao sam treću godinu studija istorije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Do tog vremena nisam bio aktivan u politici. Ipak, iako krajnje podozriv prema strankama demokratske opozicije, bio sam oštar, kategoričan i ekstreman protivnik režima Slobodana Miloševića. Zanimljivo, bez ličnih motiva ili nekakvih opozicionarskih porodičnih tradicija, moje neslaganje sa režimom poticalo je iz 1990. godine. Tada me je opredelilo samovoljno i autokratsko ponašanje Slobodana Miloševića i njegove partije, utoliko nerazumljivije što je u to vreme on nesumnjivo još uvek uživao podršku narodne većine. Moje protivljenje režimu pojačano je kada je 1991. tenkovima zaustavljen devetomartovski narodni bunt, a haos građanskog rata u Hrvatskoj i Bosni podstaknut i produbljen od strane režima. Privredni slom iz 1993. godine i licemerna politika prema Srpskoj Krajini i Srpskoj između 1993. i 1995. učinili su me neprijateljem režima. Posle ratova, zločina, narodnog stradanja, sankcija, bede, sloma srpskog društva, korupcije i opšte kriminalizacije, Dejtonski mir i promovisanje Slobodana Miloševića u mirotvorca i druga SAD na Balkanu doveli su do potpune frustracije svakog onog ko je makar i malo voleo demokratiju i svoju zemlju. Tiranin je učinio sve zlo koje je stigao, pa se udružio sa neprijateljima naroda – i sve mu je to naizgled prošlo. Bio sam jedan od stotina hiljada ogorčenih, nepomirljivih i krajnjih protivnika Miloševićevog režima.“ (Nedeljnik, 18. 11. 2021. godine)
U periodu od aprila 1997. do februara 1998. bio je generalni sekretar Studentskog političkog kluba (SPK), kako naglašava, „prve studentske stranke u istoriji srpskog naroda“.
„Pod predsedništvom Čedomira Jovanovića SPK je poveo antiizbornu kampanju koja je trajala od juna do decembra 1997, u koju su se uključile stranke koje će odreda činiti prvu demokratsku vladu 2000. godine.“ (royalfamily.org)
U februaru 1998. SPK se ujedinio sa Demokratskom strankom, a Antić je tokom jedne godine obavljao dužnost portparola stranke.
„Sredinom februara 1998. nas dvojica, javnosti poznatijih vođa Studentskog protesta 1996/97, stupili smo u članstvo DS. Bio je to čudan trenutak. Stranka je tek nekoliko meseci bila vanparlamentarna, a uskoro su joj režim i SPO oduzeli 80 odsto mandata koje je 1996. dobila na saveznim izborima. Ipak, naš ulazak u stranku propraćen je opštim odijumom. (…) Uprkos navedenom, naša odluka bila je logičan izbor. DS je bila najveća reformska politička organizacija u zemlji. Za razliku od SRS i SPO ona u to vreme nije videla rešenje u sporazumu sa režimom. Manje od godinu ranije – DS i nešto slabiji, manji i pasivniji DSS, bojkotovali su izbore. Tada je Miloševićev režim tvrdio da ga je podržalo više od polovine upisanih kosovskih birača Albanaca. U državi takvog režima i u takvoj krizi, niko od nas, članova SPK, nije se ipak radovao odluci da kolektivno stupimo u članstvo DS-a. Naprotiv. Kolege na fakultetu gledale su me u to vreme sa prezirom ili podozrenjem. Tradicija prelaska studentskih vođa u redove režima kao da je bila toliko sramotna da je i njihovo stupanje u opozicione stranke bilo posmatrano na jednak način. U mojoj porodici svi su bili neprijatno iznenađeni mojom odlukom. Kada me je jedan od kolega iz SPK-a, Igor Žeželj, pitao kako sam odluku o stupanju u stranku saopštio ukućanima, razumeo sam njegov izraz lica. ‘Iskreno sam im rekao, i činilo mi se kao da sam im priznao da sam homoseksualac’.“ (Nedeljnik, 2. 4. 2020. godine)
Ostavku na mesto portparola DS podneo je početkom 1999, ali nije istupio iz članstva.
„Konačno, u predvečerje rata, odlučio sam da odem sa mesta porptparola DS. Nisam bio zadovoljan, strankom, njenim ljudima, programom, namerama… Početkom februara 1999. predao sam Đinđiću izveštaj o radu i kratku formalnu ostavku. Bio je zatečen. Dan ranije okupio se ostatak članova SPK. Jovanović je bio ljut na mene. Pale su teške reči, ali me je i dalje molio da još jednom razgovaramo sa Đinđićem. Teško mi je bilo da to propustim, pa smo jednog poslepodneva u Đinđićevom stanu pet sati razgovarali o politici. Bio je to čudnovat razgovor. On je prihvatao da je sve što sam napisao u izveštaju tačno, odbijao je da mi da ozbiljnije učešće u radu stranke, ali je predlagao da ostanem na mestu portparola. (…) Kada sam se septembra 2002. vratio sa postdiplomskih studija u Britaniji dočekao me je zahtev stranke da ih obavestim o tome da li je i koliko plaćeno mesto u odavno ukinutom Upravnom odboru Univerziteta u Beogradu u kome sam 2001. neko vreme bio član kao predstavnik univerziteta (a ne vlade). Ljut, otpisao sam jednim ironičnim pismom. Đinđiću sam poslao pismo koje čuvam. U njemu stoji i sledeća rečenica: ‘Mislite li da su državna vlast, ambasada SAD i ‘surčinske batice’ izvor Vaše veličine i moći? Varate se, Vaša moć je ona grupica građana među kojima sam bio i ja, koja je pre samo tri godine stala uz Vas za vreme protesta kod Vukovog spomenika’. ‘Čeda Antić je lud’, rekao je Jovanoviću, koji je to prepričao zajedničkom prijatelju, poslaniku DSS-a.“ (Nedeljnik, 2. 4. 2020. godine)
Ističe da je „posle uspostave demokratije u Srbiji, započeo kampanju za obnovu državne nezavisnosti i stvaranje nacionalnog i državnog programa Srbije“. U decembru 2002. objavio je tekst svog predloga nacionalnog programa pod naslovom „Nacrt – nezavisna Srbija u Evropskoj uniji“, koji je G 17 plus prihvatila kao sopstveni državni i nacionalni program pod naslovom ”Državni program za evropsku Srbiju”.
Bio je član Predsedništva G 17 plus i savetnik potpredsednika Vlade Srbije Miroljuba Labusa.
Pošto je sa liderom stranke Mlađanom Dinkićem ušao u sukob, koji je kulminirao u septembru 2006. na izbornoj skupštini stranke, početkom 2007. napustio je G 17 plus.
„Čedomir Antić, čiju kandidaturu za potpredsednika Dinkić nije uvrstio na svoju listu saradnika, održao je govor na skupštini i dobio aplauz, iako je ukazao na ‘kršenje demokratske procedure’. Nakon govora, napustio je Dom sindikata na gotovo isti način kao i Miroljub Labus nekoliko meseci ranije. ‘Svaka vlast kvari, a apsolutna vlast kvari apsolutno. Žao mi je zbog političke metastaze kroz koju je prošao gospodin Dinkić. Protiv moje volje kandidovao me je za Glavni odbor, a pre toga i za Predsedništvo. Moj jedini odgovor je da je to žalosno. Otišao sam odmah posle svog izlaganja zato što znam da mi ne bi bila data prilika da odgovorim a, sa druge strane, da poštedim gospodina Dinkića daljeg brukanja. Ipak smo mi nekad bili politički saveznici i prijatelji’, kaže Antić za naš list. Na Antićev govor je reagovao Mlađan Dinkić, pozvavši ga da mu ipak bude protivkandidat za predsednika, ali je ovaj već bio napustio zgradu.“ (Politika, 10. 9. 2006. godine)
Ubrzo po napuštanju G 17 plus saopštio je da će biti jedan od osnivača Naprednog kluba, organizacije koja će „baštiniti tradiciju istoimenog političkog društva iz 1906. godine“.
„Napredni klub je udruženje građana na čelu sa dr Čedomirom Antićem. Odlikuju nas konzervativna politička načela i jasno definisan program. Napredni klub je političko udruženje obnovljeno 2007. godine, a prvi put osnovano 1906. Klub okuplja članove koji svojim znanjem i uticajem predlažu i podstiču napredak i razvoj srpske države i nacije.“ (napredniklub.org, x.com/napredniklub)
Član je Krunskog saveta, savetodavnog tela dvora Karađorđevića.
„Već godinama se borim za to da Srbija postane država. Pošto kod nas nema elemenata za državnost, a još manje za demokratiju, onda morate da se pozovete na neke korene koji su ključni. Postoje očekivanja da u slučaju da bude uspostavljena monarhija kakva je u Velikoj Britaniji ili u Belgiji, nekih 15 do 20 posto pristalica autoritarnog režima će se fokusirati na monarha koji nema vlast. U tom slučaju će sve fotografije predstavnika vlasti u institucijama biti zamenjene fotografijom osobe koja ne može, niti će imati vlast. Uveren sam da u Srbiji, u kojoj je svaki dinar ključan, monarhija može biti višestruko jeftinija.“ (Slobodna Evropa, 13. 9. 2005. godine)
Dobitnik je nagrade Severnoameričkog udruženja za srpske studije (NAASS) za 2006. godinu.
„Objavio je dvadeset naučnih monografija i knjiga. Među njegovim knjigama su i: ‘Velika Britanija, Srbija i Krimski rat’ (2004), ‘Ralph Paget: A Diplomat in Serbia’ (2006), ‘Neutrality as Independence: Great Britain, Serbia and the Crimean War’ (2007), ‘Neizabrana saveznica: Velika Britanija i Srbija u Prvom svetskom ratu’ (2012), ‘Uvod u istorijske studije’ (2017). Autor je istorijske sinteze ‘Istorija Republike Srpske’, objavljene u tri izdanja 2015. i 2016. godine. Njegova sinteza srpske istorije ‘Kratka istorije Srbije’, koja je prerasla u ‘Srpsku istoriju’, objavljena je od 2004. godine u deset izdanja na srpskom, slovenačkom i engleskom jeziku (The History of Serbia). Knjige iz popularne istorije: ‘Istorija i zabluda’ (2005), ‘Četrnaesti vojvoda i devet baba’ (2009) i ‘O revolucionarima, kriminalcima i drugim namernim prolaznicima’ (2021). Autor je jednog od najtiražnijih udžbenika istorije – Istorija 7 za osnovnu školu (koji se objavljuje od 2012. godine).“ (arhipelag.rs)
U novembru 2018. Uprava policije Crne Gore zabranila mu je ulazak u tu zemlju.
„Prelazak državne granice, osim Matiji Bećkoviću, uskraćen je i istoričarima Čedomiru Antiću i Aleksandru Rakoviću, kao i srpskom političaru i pravniku Dejanu Miroviću’, saopšteno je podgoričkom ‘Danu’ iz Granične policije. Policijskim starešinama na svim graničnim prelazima je dostavljen spisak osoba koje ni slučajno ne smeju da uđu u zemlju, jer ugrožavaju nacionalnu sigurnost Crne Gore. Kao glavni razlog zabrane navode se njihove ranije izjave, koje su, po proceni crnogorskih bezbednosnih službi, opasnost po sigurnost države.“ (Beta, 1. 11. 2018. godine)
Antić je kazao da mu je to „priznanje za životno delo“.
„Režim Đukanovića zasnovan je na negiranju prava srpskog naroda u Crnoj Gori, kriminalu, i nastoji da posvađa narode Crne Gore. Bio bih razočaran da takav režim nije ovako reagovao’, rekao je on i dodao da je ‘sila utočište slabog i to je ono čemu pribegava Milo Đukanović’. ‘Samo ako me engleska kraljica proglasi za viteza, to je veće od ovoga, režim koji je optuživan, ali ne i osuđivan, za najteža dela kriminala, taj režim naravno da ima neprijatelje među pesnicima, istoričarima, profesorima univerziteta…’, rekao je on i dodao da se ne boji za svoju bezbednost zbog navodne mere zabrane jer ne doživljava Đukanovića ozbiljno. ‘Nažalost’, dodao je, ‘Vlada Srbije je prilično pasivna u odnosu na Crnu Goru, nije bila aktivna kad je reč o pravima srpskog naroda izvan Srbije i doživljavali su Crnu Goru kao političkog partnera, blizanca, a tek poslednjih meseci dolazi do promena. Ali to treba da se radi tako što principijelno branite državna načela, ne tako što napadate Mila Đukanovića’, zaključio je.“ (N1, 1. 11. 2018. godine)
Bio je član Političkog saveta Narodne stranke i zalagao se za bojkot izbora održanih 2020. godine.
„Zahvaljujući autoritarnom režimu izbori su pretvoreni u farsu. Suzbijajući opoziciju, podstičući režimske, paradržavne medije i pretvarajući parlament u cirkus, naprednjačka vlada je u potpunosti delegitimisala izbore. Danas je najveći promoter izborne apstinencije upravo vlast. Njena je zasluga što izbore više niko ozbiljno ne shvata i svi ih doživljavaju kao jednu dosadnu, nepotrebnu formalnost’, piše istoričar i predsednik Naprednog kluba Čedomir Antić. Na drugoj strani, iako u nepovoljnom položaju, Savez za Srbiju očigledno nije ni pokušao da izađe iz senke autoritarnog režima protiv koga se navodno bori.“ (Nedeljnik, 2. 6. 2020. godine)
Na pitanje „da li smatra da je Vučić izdajnik“, odgovorio je:
“Pa ja mislim da je on bio izdajnik devedesetih godina. Zato što, ako vi neprekidno idete sa ekstremnom politikom, a nemate reperkusije njene, dakle, niste spremni da kad dođete na vlast da nju spovodite, nego kažete – ništa, to je sad realnost, mi ćemo sad da radimo nešto drugo, vi ste onda, po mom uverenju, izdajnik. Izdali ste neka uverenja. Ovaj izdajnik nacionalni, to je prilično teška optužba i mislim da je Briselski sporazum izdaja. Zato što mi smo imali određene zakone, imamo Ustav, dakle njega je moguće promeniti, on ima većinu dovoljnu da ga promeni, ali ga nije menjao. I to ga čini izdajnikom. E, sad, on nije sproveo taj Briselski sporazum ceo. Nažalost, ono što bi odgovaralo Srbima, to je ta prilično nemoćna zajednica opština nije nikad stvorena. Tako da, videćemo u narednom periodu. Ja mislim da svaka ona odluka koja se donese mimo demokratske volje građana, mimo Ustava, je izdajnička.”
(Helmcast, 13. 3. 2020. godine)
U oktobru 2021. Narodni klub je sa Narodnom mrežom, čiji je osnivač Vladan Glišić, pozvao stranke opozicije i udruženja građana da se „ujedine oko programa odbrane ustava, obnove demokratije i njenih ustanova u Srbiji“.
„U saopštenju se navodi da su ‘tokom prethodna dva meseca razgovarali sa predsednicima svih nekada parlamentarnih opozicionih političkih stranaka u Srbiji, kojima su predložili da nastupe zajedno u jednom ili dva bloka i ponudili posredovanje’, ali da do sada nije bilo konkretnih dogovora. ‘Bez ujedinjenja opozicije, i naročito isticanja jednog predsedničkog kandidata, neće biti moguće sprečiti zloupotrebe Vučićevog režima niti dovesti do neophodnih promena. Apelujemo na istinsku opoziciju da makar koordiniše svoje skromne resurse, kako bi bili u stanju da koordinišemo kontrolu izbora na celoj teritoriji Srbije’, navodi se u saopštenju. Kako se dodaje ‘na izborima 2020. godine niti jedna opoziciona stranka nije bila u stanju da kontroliše izborni proces na više od 25 odsto biračkih mesta’. ‘Predlažemo opoziciji da odustane od složenih i ogromnih zahteva koje je do sada ispostavlјala režimu. Dovolјno je da kao uslov za poštene izbore postavimo ‘Standard 2007’. U januaru 2007. godine održani su skupštinski izbori na koje učesnici nisu imali primedbi’, navodi se u saopštenju.“ (Beta, 27. 10. 2021. godine)
Kada su početkom decembra 2024. studenti blokirali fakultete, zahtevajući procesuiranje svih odgovornih za pogibiju 16 ljudi u padu nadstrešnice iznad ulaza Železničke stanice u Novom Sadu, Antić se javno usprotivio blokadi Filozofskog fakulteta, ističući da je „vode anarhisti bez podrške većine studenata“.
„Nekoliko mladih ljudi koji predvode blokade upali su sa zviždaljkama i ometali čas. Antić je, kako kaže za ‘Vreme’, studentima koji su bili na predavanju – a bilo je više od tri četvrtine od onih koji je trebalo da dođu – rekao da mogu da ostanu ili izađu, i da on ne može da im garantuje bezbednost. Završilo se, prepričava, pomalo čudno. Nakon četrdeset minuta ometanja, prestali su. Antić je ostao da radi u učionici, a omladina sa pištaljkama je otišla. To je ovom profesoru, jednom od vođa velikih studentskih protesta 1996/97. godine, na društvenim mrežama donelo optužbe da je ‘štrajkbreher’, navodno jedini profesor koji ‘nije stao uz studente’. Sada za ‘Vreme’ Antić kaže da, za razliku od poslanika SNS-a, ne funkcioniše na zvonce ili zviždaljku. Postoje, kaže, pravila kako se uspostavlja štrajk na fakultetu, a ona sada nisu poštovana. ‘Oni koji vode blokadu se kriju. To je mali pokret anarhista koji ne poštuje nijednu ustanovu države, pa ni univerzitet. Neki imaju agendu, neki su deca – nažalost, jer imaju po 22 ili 23 godine, ali im treba odrastanje’, kaže Antić. ‘Oni su ušli u boj između vlasti i opozicije, a kriju se iza priče o humanosti’, nastavlja Antić o tome zašto on neće da podrži ovakve blokade ‘anarhista’. ‘Neću da Hitlerom teram Norijegu’, kaže on. (…) Antić kaže da su protesti na fakultetu 2014. bili agresivniji, da je tada pljuvan i napadan fizički, a onda je podnosio tužbe. Sada, kaže, manje je fizičke agresije jer se sve radi po ‘anarhističkoj kuharici’ koja anarhiste uči da izbegnu jedino fizički kontakt.“ (Vreme, 4. 12. 2024. godine)
U martu 2025. postao je član tima koji će sprovoditi projekat „Srpski nacionalni interesi – juče, danas, sutra“.
“Ministar bez portfelja zadužen za koordinaciju aktivnosti i mera u oblasti odnosa sa dijasporom, Đorđe Milićević je na konferenciji za medije u Vladi Republike Srbije predstavio projekat ‘Srpski nacionalni interesi – juče, danas, sutra’, koji je okupio tim uglednih profesora, akademika i istaknutih ličnosti iz javnog i kulturnog života, koji su prepoznali važnost sistemske borbe protiv istorijskog revizionizma. ‘Zbog toga, inicirali smo projekat ‘Srpski nacionalni interesi – juče, danas, sutra’, koji nije samo reakcija na ove destruktivne procese, već sistemski odgovor koji će omogućiti argumentovanu, naučnu i stručnu zaštitu istorijskih činjenica i nacionalnog identiteta. Okupili smo tim uglednih akademika, profesora, stručnjaka, kao i istaknutih javnih i kulturnih radnika, koji su prepoznali značaj borbe protiv istorijskog revizionizma i potrebu da se stvori platforma koja će biti stub zaštite srpskih nacionalnih interesa. Ovo nije kratkoročna inicijativa, to je dugoročan proces koji treba da osigura da srpska istina ostane jasna, nedvosmislena i neupitna’, izjavio je Milićević. Tim izuzetno eminentnih stručnjaka iz različitih oblasti, profesora, akademika, ljudi dokazanih u svojim sferama delovanja, koji će predstavljati ovaj projekat i učiniti ga plodotvornim, jeste sledeći: akademik prof. dr Dragan Simeunović, akademik prof. dr Slavenko Terzić, akademik prof. dr Svetislav Božić, akademik prof. dr Darko Tanasković, profesor dr Aleksandar Raković, profesor dr Aleksandar Rastović, profesor dr Čedomir D. Antić, profesor dr Mile Bjelajac, gospodin Slobodan Despot, gospodin Dragoslav Bokan.” (mbpdijaspora.gov.rs, 27. 3. 2025. godine)
U julu 2025. imenovan je za predsednika Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije.
Podseća da je dugo godina bio kritičar Aleksandra Vučića, ali i dodaje da „sad ne zna šta da kaže protiv njega“, jer „ovi ljudi koji su alternativa, oni demokratiju i ne poznaju“.
„Ne možemo mi da teramo mečkom vuka, ne možemo da totalitarizmom obaramo autoritarnost! Pritom, ja moram da kažem, ja sam kritičar Vučićev bio dugo, ali ja sad ne znam šta da kažem protiv njega, jer ovi ljudi koji su alternativa, oni demokratiju i ne poznaju! Vlast Srpske napredne stranke je autoritarna, to je bez svake sumnje, ali ima neko odelo demokratsko. Ovi nemaju ni odelo! Dakle, ja gledam gospodina Stojana Markovića, koga sam znao nekada davno, iz Ozon presa, koji egzaltiran drhti i kaže: ‘Mi smo na zboru građana odlučili i ima opština da sluša’. Čekajte, bre, pa to može neko da shvati kao neki trik, to je model, momenat, eto, ova vlast je autoritarna. Pa to, na kraju će neko stvarno poverovati u to, neko će stvarno pokušati da osvoji Opštinu Zvezdara, da osvoji Narodnu skupštinu.” (K1, 9. 7. 2025. godine)
Foto: FoNet/Medija centar
