Rođen 1949. u Čačku.
„Ja sam ime Božidar dobio po hrabrom stricu kog nisam upoznao, jer je kao zamenik političkog komesara prve partizanske milicije u Čačku streljan sa samo 18 godina. Ipak, ja sam taj koji je u porodici prekinuo tradiciju davanja istih imena jer sam sinove nazvao Goran i Srđan. Goran je dobio ime po šifriranom imenu Josipa Broza Tita jer je on za nas u službi bio Goran, a to su znali samo moji najbliži. Okruženje je mislilo da radim u policiji, a družili smo se samo mi iz službe međusobno. Bio je to zatvoren krug.“ (Republika.rs, 2. 1. 2022. godine)
Kaže da se porodica vrlo brzо po njegovom rođenju preselila u Beograd.
„Posle preseljenja iz Čačka u Beograd moja porodica je živela u Hilandarskoj ulici i to vreme ranog detinjstva pamtim kao veoma lepo i bezbrižno iako se živelo skromno, više siromašno. U ulici je bilo dosta dece, a dečaci su najradije igrali fudbal, a svi smo delili jednu boksersku rukavicu i jednu rolšuu. Do našeg ulaza je stanovao Dragoslav Šekularac Šeki, a u blizini su bili i slikar Tapi, reditelj Puriša Đorđević i brojni drugi poznati ljudi. Šeki nam je doneo fudbal iz inostranstva, a kad smo igrali utakmicu, gledalo nas je po 500, 600 ljudi. Posle smo se preselili na Novi Beograd.“ (Republika.rs, 2. 1. 2022. godine)
U zvaničnoj biografiji navodi da je srednju školu i Pravni fakultet završio u Beogradu.
„Po diplomiranju zaposlio se u Privrednoj komori Jugoslavije, a nakon toga u Institutu za međunarodni radnički pokret. Godine 1979. zaposlio se u Službi državne bezbednosti SFRJ gde je radio sve vreme u upravi za borbu protiv terorističkih ustaških i šiptarskih bandi. Državna strategija tadašnje Jugoslavije bila je da se borba protiv terorizma vodi na teritoriji gde se teroristi nalaze. Tim povodom u periodu od 10 godina naša SDB je izvela na stotine akcija u cilju sprečavanja i onemogućavanja da terorističke bande ustaške i šiptarske emigracije prebace svoju borbu na našu teritoriju.“ (bspasic.net)
Napominje da mu je i otac radio u Službi državne bezbednosti.
„U državnu službu je primljen kao sin Aleksandra Spasića, koji je bio udbaš, a kasnije direktor Jugoslovenskog instituta za novinarstvo. ‘Kao mladi diplomirani pravnik primljen sam u Privrednu komoru Jugoslavije, a posle toga sam radio na Institutu za međunarodni radnički pokret. Kad se moj otac razboleo i doživeo infarkt, dobio sam ponudu koja se ne odbija, da radim u analitici SDB. Odmah su primetili moje zalaganje i vanredno sam odlikovan. Napredovao sam brzo i za dve godine postigao ono što su drugi za mnogo godina ili nikada. Jednostavno sam imao nerv za taj posao. Imao sam dobre procene i bio precizan analitičar. Poslušao sam Tita mog velikana kad nas je na sednici saveta nakon upada terorista savetovao da budemo radikalniji. Palio sam kafane emigrantima i imao svoju ekipu momaka iz podzemlja iz cele Jugoslavije s kojom sam izvodio akcije u inostranstvu.“ (Republika.rs, 2. 1. 2022. godine)
Ističe da se period od 1979. do 1990. smatra „periodom najuspešnijeg obaveštajnog i psihološko-propagandnog rada naše Službe državne bezbednosti od njenog osnivanja“.
„Božidar Spasić je izveo oko 90 operativnih akcija na svim kontinentima kojima je obuhvaćeno nekoliko hiljada pripadnika ustaško-šiptarskih terorističkih bandi. Odlikovan je dva puta, a nagrađivan revolverima i drugim prigodnim stvarima. Doživeo je infarkt 1992. godine. Iako teško bolestan, 1993. godine organizovao je akciju protiv tadašnjeg ministra odbrane Slovenije Janeza Janše. Izvođenje perfektne akcije sprečile su bande tadašnjeg šefa SDB Srbije, Jovice Stanišića. Spasić je priveden i držan tri dana u pritvoru. Nakon toga je dobio poštom otkaz iz službe. Akcija protiv Janeza Janše dala je odličan rezultat i ovaj zlikovac je morao da podnese ostavku.“ (bspasic.net)
Kaže da je 1993. otvorio detektivsku agenciju SIA.
„Sve vreme do 2000. godine nalazio se u operativnoj obradi (tajno praćenje, prisluškivanje, snimanje i dosije) očito dokone SDB Srbije kojoj je bilo važnije šta radi Boža nego kako im se raspada zemlja. A 1997. godine objavio je javno pismo tadašnjem predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću da će izgubiti Kosovo ukoliko se državna politika zemlje ne uredi. Učestvovao je 1999. godine u emisiji Studija B ‘Direktno’ gde je govorio o državnom terorizmu Miloševićevih slugana i verovatnom učešću tih snaga u atentatu na Ibarskoj magistrali. Uhapšen po nalogu tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Vlajka Stojiljkovića (kasnije se u rastrojstvu ubio ispred skupštine) i držan u CZ gotovo dve nedelje. Na prvom pojavljivanju pred sudijom III opštinskog suda gospođom Brankom Pejović dao odbranu, nakon čega ga je sudija pustila iz pritvora. Sudski postupak koji je vođen je obustavljen, a država je kasnije čak platila i nadoknadu Boži Spasiću zbog torture.“ (bspasic.net)
Napominje da se posle Petog oktobra do 2007. „posvetio radu svoje agencije“, nakog čega odlazi u penziju.
Prvu knjigu „Smrt je njihov zanat: dokumenti ustaškog terora“ objavio je 1993. godine, a knjigu „Lasica koja govori: osnovne pretpostavke borbe protiv terorizma“ 2000. godine.
„Baš zbog onoga o čemu je ‘lasica’ u knjizi progovorila, Spasić i dan-danas ima problema. Naime, početkom januara pojavila se vest da je u Belgiji, po drugi put, odnosno, pravosnažno osuđen za ubistvo Albanca Envera Hadrija. Kako je preneo ‘Brisel tajms’ u obrisanom tekstu, Veselin Vukotić i Andrija Drašković proglašeni su krivim za izvršenje zločina, a Božidar Spasić za naređivanje. Ispostavilo se da je vest lažna. Tačno je da je srpskim državljanima Veselinu Vukotiću i Andriji Draškoviću tek 9. januara počelo novo suđenje za ubistvo Hadrija. Kako prenosi belgijska novinska agencija Belga, u Briselu je žrebom izabrana porota za novo suđenje. Slučaj će razmatrati porota od pet muškaraca i sedam žena. Enver Hadri je bio kosovski politički lider i ubijen je hicem u glavu 25. februara 1990. kada je svoje vozilo zaustavio ispred semafora, u Sen Žilu. Inače, Veselin Vukotić (72) i Andrija Drašković (60) jesu osuđeni u odsustvu – ali u novembru 2016. u Briselu – na doživotnu kaznu zatvora zbog atentata na Envera Hadrija. Porota je tada utvrdila da su ova dvojica delovala po nalogu tajnih službi bivše Jugoslavije, tačnije po nalogu glavnog inspektora Božidara Spasića. Potonjeg je sud, tada, takođe osudio na doživotnu kaznu zatvora. Zatim je 2017. drugostepeni sud u Briselu ukinuo presudu. Veselin Vukotić i Andrija Drašković naknadno su se žalili i sada je počelo novo suđenje.“ (Vreme, 15. 1. 2025. godine)
U intervjuu za KRIK Spasić je svoju knjigu „Lasica koja govori“ opisao kao „romantizovanu bajku“ u kojoj je u svom liku predstavio službu, kako bi bila dinamičnija.
„Kada govorim o tome ‘ja sam odlučio’ ne znači to ‘ja sam Božidar, ja odlučio’. To je služba odlučila. Ne može pojedinac unutar nekog bezbednosnog aparata da sam neke odluke donese. Iza svake operacije stoje jako organizovane pripreme službe. Ja sam samo bio personifikacija u knjizi da bi to bilo malo dinamičnije’, objasnio je Spasić 2016. godine. Nije negirao svoju umešanost, ali nije želeo da detaljnije govori o tome. ‘Na tu temu ne možete od mene dobiti više nijedan odgovor’, rekao je tada novinarima KRIK-a. (KRIK, 8. 1. 2025. godine)
Već decenijama redovno nastupa u javnosti.
„Spasić je godinama unazad prisutan u domaćim medijima kao komentator bezbednosno interesantnih događaja. Svojevremeno je imao i autorske emisije za lokalne TV stanice. Izveštavao je redovno o uspesima ribolovaca ‘Zlatna bućka Đerdapa’, ali i o ratnim zločinima i to Srba nad kosovskim Albancima. Posle promena 5. oktobra 2000. i svrgavanja Slobodana Miloševića, redovno je isticao da je i on sa svojom porodicom bio učesnik revolucionarnih promena. Tvrdio je da je uputio pismo predsedniku SRJ Vojislavu Koštunici u kojem mu je predložio da više ne treba da postoji služba u kojoj je on radio. Uradio je i nekoliko emisija o masovnim grobnicama Albanaca u Petrovom Selu kod Kladova, u kojima je tada osuđujuće govorio o hladnjačama u Dunavu koje su bile pune tela ubijenih. Kako je govorio Spasić, upravo je on ekipe američkog CNN-a i nemačkog ZDF-a vodio do tih mesta i pokazivao im grobnice u kojima su pronađena i tela američkih državljana kosovskog porekla braće Bitići. Bio je Božidar Spasić kategoričan kako bi ‘o svim tim zločinima trebalo suditi i Slobodanu Miloševiću pred Haškim tribunalom’. Apsurdno, Spasiću izručenja Hagu nekada nisu smetala, ali sada kada se spomene da bi eventualno Belgija mogla da zatraži njegovo izručenje zbog ubistva Hadrija, bivši obaveštajac zahvaljuje se aktuelnom predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću zato što je, kako kaže, ‘hvala Bogu prošlo vreme kada je ova država izručivala svoje građane stranim sudovima’.“ (Vreme, 15. 1. 2025. godine)
