Udvorički rekord #Retrovizor

“Blago zemlji koja ima ovakvu omladinu!” – otelo se drugu Titu u nekoliko navrata. Iako sam i sam tada bio omladinac, ili upravo zbog toga, pomislio sam kako je takav usklik budalast, neobrazložen, neobrazloživ, pa unekoliko i rasistički, jer je omladina svuda ista, kako što su stari ili bolesni ljudi u celom svetu nalik jedni drugima, ali sam se pre nekoliko dana i sam osetio kao nekada Maršal, gledao sam narodne poslanike u Skuštini, blago zemlji koja ima ovakve mlade poslanike, Vučićevi pioniri su u zapisnik izdiktirali istovetan hvalospev: “Presrećan sam i prepočastvovan što u ovom veličanstvenom domu mogu da zahvalim predsedniku Vučiću na neuporedivom poverenju koje mi je ukazao, blagosiljam ga i obećavam da ću slediti njegov božanski put, hvala i mojim roditeljima što su dali pristanak da se kao stariji maloletnik učlanim u Srpsku naprednu stranku, neka joj Gospod na visinama da uvek barem ovoliku premoć u ovom kako rekoh previsokom domu…”

Jedan đak sedne, drugi ustane, kao da svi deklamuju isti psalam koji im je veroučitelj zadao, da ga nauče naizust i da ga govore sa odgovarajućim patosom, ako mi neka knjižara da popust na veći broj kupljenih primeraka, potražiću delo Uda Krafta, izdato u Lajpcigu 1915, “Sam se vaspitaj kako da za Kajzera pogineš”, svi do jednog mi deluju kao prvorazredni idolopoklonici, a literature za te čiste dušice danas nešto baš i nema; ako mi preostane jedan primerak mogu da ga poklonim Lončar Zlatiboru koji je u umiljavanju zna se kome nadmašio stotinu neugomonnykh konkurentov: ne smatrajući više dovoljnim da oponaša idola u govoru i mimici, slavni doktor je rutinsku dodvoranciju preslavnom pravniku i budućem nenadmašnom košarkaškom treneru završio neverovatnom rečenicom: “Jer kako kaže moj drug Danilo: predaja nije opcija!”

Drugarstvo ne zna za granice, pogotovo ne za starosnu, i drugovi uče jedan od drugog ne obazirući se na to ko je stariji, a ko je tek zakoračio u život odraslih, tako se ministar zdravlja napaja kategoričkim imperativom poteklim od omladinca, blago zemlji koja ima omladinu kadru da poduči i blagonadahne odrasle, ljudima je već dodijalo citiranje vladike Danila, vreme je za novog, mlađeg, našeg Danila, čija će maksima “predaja nije opcija” biti prevedena i na druge jezike, ući će u Pravilo službe Vojske Srbije, a legenda o drugarstvu postarijeg hirurga i mladog ako se ne varam trgovca čeka da je Milovan Vitezović umetnički pretoči u tv seriju (Milovan, ili njegov književni posinak i štićenik Vesić).

Na železničkoj stanici u Farkaždinu bila je metalna tabla, fotoaparat precrtan crvenim ukrštenim linijama, nismo u selu još imali nijedan saobraćajni znak, i ovo je bio prvi neverbalni znak zabrane koji smo videli (u kafani je pisalo “Čast svakome – veresije nikome!”, ali nije bio nacrtan pa precrtan pijanac koji ima izvrnute prazne džepove), šta je ovo, ne sme da se slika stanica, ako neprijatelj ima sliku fasade može jednog lepog dana oteti ili ubiti Vladu šefa i namerno udesiti da se sudare vozovi, trideset godina kasnije biće o toj stanici snimljen film “Mehanizam”, tja, nije na zgradi bilo table sa preškrabanom filmskom kamerom, ovoga sam se setio zato što je neki drznik telefonom slikao ministra policije kako izlazi od brice, ni modelu ni osoblju zaduženom za njegovu bezbednost i integritet ovo nije promaklo, policajci su utrčali u inkriminisanu zgradu i išli od vrata do vrata vijajući počinioca i bogohulni, protivzakoniti snimak, prisilili su napokon prestupnika da sliku izbriše iz mobilnog, a izvešteno je i koliko čujem i Tužilaštvo, te je moguće da ponovo čujemo zaboravljeni glas časne legionarke Dolovac Zagorke. Još ne postoji Zakon o zaštiti lika i dela Aleksandra Vulina, ta slikan je na javnom mestu, kao što su fotografisani milioni političara, estradnih ili sportskih zvezda, i nije bilo zakonskog osnova ni za kakvu intervencu, ali pogledajmo stvar sa vedrije strane: počinilac je imao ludu sreću, aparatom je nanišanio u ministra policije, pa mu je na vrata nahrupio samo odred narodne milicije, da se to desilo pre mesec dana, kad je fotografisani upravljao oružanim snagama, u zgradu bi uletela vojska, koja nema dovoljno prakse u ophođenju sa problematičnim civilima, ali da se nemio događaj ne bi ponovio predlažem da se na paravojnu uniformu koju ministar upravo dečački ljubi ušije amblem na kojem bi bilo isto ono što je bilo na železničkim stanicama: FOTOGRAFISANJE ZABRANJENO, to će biti dekorativno i lepo će se uklopiti u druge ambleme sa mačevima, bajonetima i dvoglavim orlovima.

Nevažne vesti. Pošto svi dnevnici počinju nabrajanjem herojskih ili naprosto dobrih dela koja predsednik čini u nizu kakav dosadašnja povest ljudskog roda ne pamti, u ovom prilogu će podvizi Aleksandra Vučića odsad biti na samom kraju, na nesreću u fabrici oružja, gde je inženjer poginuo, prvi je stručno i merodavno reagovao predsednik Republike, vseznaika, otec serbskoi demokratii i osoba priblizhennaia k maliutke, a maljutka je protivtenkovska raketa, sovjetska, pa ruska, pa naša rođena, trebalo je, reče naš lični pandan slavnom Institutu za veštačenje iz Visbadena, da se na maljutku priveže žica, nije bila dobro povezana, to se dešava u fabrikama oružja, i uvek će se dešavati – osokoli druge proletere, radnike u preslavnom “Krušiku”, gde se kuje svijetlo oružje, i utješi druge familije, da i one red svoj dočekaju… Zašto Suzi platu prima, što ne reče gazdi svome, da je bolje ako ćuti, dok nadležni ne otkriju uzrok kobne eksplozije, ali kasno, šta je tu je.