Živković: Nisam primetio kampanju za bojkot, osim lepljenja nalepnica

Sedamnaest godina od atentata na premijera Zorana Đinđića Srbija je nekako uspela da deluje kao zemlja iz njegovog opisa, kojim se najavljivala tribina “Zoran Đinđić i mi”, a koja je trebalo da bude održana na Filozofskom fakultetu. Rekao je da će Srbija “ako ne uspemo biti sumorna zemlja, koja se davi u političkim konfliktima, u kojoj podzemni ratovi usmeravaju političke procese, partokratija ugrožava temelje demokratskog poretka, a intrige i skandali dominiraju javnim prostorom”. I to je bio i početak razgovora sa njegovim najbližim saradnikom Zoranom Živkovićem, koji je danas predsednik Nove stranke, partije koja je odlučila da učestvuje na predstojećim izborima.

U javnim nastupima poručujete da je jako važno vratiti se na te prve postpetooktobarske principe i na Đinđićevu viziju Srbije. Da li je to, u okolnostima u kojima su i Srbija i svet otišli dalje, ne nužno u boljem pravcu, moguće – vratiti se na tu početnu tačku?

Naravno da je moguće, zato što su to opšte vrednosti, civilizacijske vrednosti, koje je trebalo artikulisati na nivou Srbije. To je – da institucije budu institucije, a ne igračka u rukama autokrate, bez obzira da li je reč o Miloševiću, ili Vučiću, ili nekom između. Parlament mora da bude jači od predsednika, da se vlada uplaši kada dolazi u parlament, a ne da se poslanici plaše vlade, da ljudi, kada imaju problem sa zdravljem, prvo pomisle – koja je najbliža zdravstvena ustanova, a ne da se pitaju koliko imaju para i da li znaju nekog lekara koji će nešto da im preko veze uradi.

Ali upravo deluje da smo kao država i društvo kiksnuli, da je nekako nemoguće vratiti se na to?

Moguće je, naravno da je moguće. Možemo da se vadimo na svet koliko god hoćemo, ali to ne dovodi ni do čega. Svi znamo kako treba da izgleda normalna Srbija – to znači da se zakoni poštuju, da vlast govori istinu a ne laži, kada vam neko kaže „patriotizam” da vi imate jedan dobar osećaj, a ne da pomislite na to da je „patriota“ spreman da vas ubije ili da vam nešto ukrade, da budućnost dece možete da planirate na realnim osnovama, a ne da slušate demagogiju iz vlasti ili iz opozicije. To što je počelo da se radi posle 5. oktobra – suštinski, od januara 2001. godine, kada je formirana prva demokratska vlada, a to je vlada Zorana Đinđića, pa naredne 2-3 godine – to je jedino vreme kada je nešto urađeno i po sadržaju i po metodologiji i po tempu, na način na koji to treba da se radi. Da je to nastavljeno, mi bismo sigurno ušli u Evropsku uniju kada i Hrvatska, ako ne i ranije. Imali bismo normalne institucije, ne bi bilo nikakve sumnje da, kada imate korona virus, da vam se pojavljuju neki ludaci, da li u ulozi predsednika ili u ulozi doktora, i da vam kažu da je to šala i da će Srbi svojim genima sve to da reše.

To se sve nije dogodilo, Đinđić je ubijen, Srbija je tu gde jeste, a mi do danas, 17 godina posle, sem što znamo ubice koje su u sudskom postupku dokazane, ne znamo političku pozadinu tog ubistva. Zašto je ne znamo?

Ona ne može da bude dokazana na sudu, da precizno kažemo kakvo je stanje u vezi sa tim. Politčka pozadina ni jednog istorijski poznatog atentata nije dokazana na sudu – ni ubistva Kenedija, ni Alda Mora, ni bilo koga drugog. Naprosto je to teško dokazati, ali možemo da pretpostavimo vrlo osnovano. Moja pretpostavka, koju govorim jako dugo, jeste da je Miloševićev klan odgovoran, nezavisno od toga da li je Milošević lično, njegova žena, familija… Ali reč je o svim onim kriminalcima koji su bili oko njega, a bili su predstavljeni kao ministri, generali, patriote. Naprosto, to što je rađeno u Srbiji prve 2-3 godine srušilo je Diznilend tog Slobodana Miloševića i te njegove klike. Oni su mislili da će biti večna vlast, da će moći da rade to što su radili, a onda se pojavio narod, ali predvođen Zoranom Đinđićem i ekipom iza njega, koja je rekla – to ne može tako, ovo mora da bude normalna država. Da li to može da se dokaže na sudu? Ja to ne mogu da dokažem na sudu, ali to je jasna stvar. A za to što posao nije završen, nije kriv Zoran Đinđić. Demokratizacija zemlje je zaustavljena ili maksimalno usporena njegovim ubistvom. Akcija „Sablja“, sa ružnim povodom, ostvarila je jednu veliku stvar, a to je resetovanje kriminala u Srbiji. Ali već od 2004. godine tranzicija se usporava.

INTERVJU SA ZORANOM ŽIVKOVIĆEM MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU

Kada vas slušam, utisak je da je ideja demokratizacije Srbije, izgradnje institucija, evropeizacije zemlje, počivala na viziji jednog čoveka i kada je on nestao, sve se izgubilo?

Naravno da nije to samo ideja jednog čoveka. Ali morate uvek da imate lidera. Nije demokratizacija to da svi u jednom trenutku shvate šta je demokratija. To je nemoguće. Demokratija se stvara, a da bismo stvorili jedno demokratsko društvo, sem menjanja zakona, moramo da gradimo atmosferu u društvu narednih nekoliko decenija. Kažu neki – kada generacija koja je izvršila promene prirodno ode, tek onda se taj proces nekako završava.

Kada sada bacite pogled na prethodnih 17 godina, deluje kao da zemlja 17 godina tumara?

Slažem se potpuno, tumara i na istok i na zapad, imate šovinizam i demagogiju, svašta smo čuli, a naravno da je najgore ono što se dešava od 2012. godine naovamo.

Šta je danas ostalo od zaostavštine Zorana Đinđića?

Za ljude koji su razumni, koji znaju gde i kako žive, koji imaju odgovornost i minimum hrabrosti, sećanje na to ko je bio Zoran, šta je govorio Zoran, šta je radio Zoran je ostavština. To znači: kada hoćeš da pomogneš Srbiji, svojoj porodici, svojoj ulici, svom gradu, onda razmisli o tome, pa pročitaj malo šta je Zoran o tome govorio i šta je još važnije – šta je radio. Onda je to motivacija hiljadama članova Nove stranke, bez namere da mi svojatamo bilo kakvo nasleđe, to je nama putokaz kuda da idemo. Naravno da nije isto kao 2003. godine, neke stvari su se promenile, ali principi su ostali isti i osnovne stvari, način i metodologija ostvarivanja dobrih ciljeva je uvek ista.

Nekako je ta njegova zaostavština danas, 2020. godine, zapravo samo to sećanje?

Da. To je na žalost tačno, i to što je Zoran radio kompromitovano je na mnogo načina. Ni stranka čiji je on bio predsednik, a ja zamenik, nije uradila svoj posao kako valja. Mnogi ljudi koji su imali tu slučajnu sreću da budu pored njega dozvolili su sebi da kažu da Vučić po energiji, po ciljevima, liči na Đinđića. Bez obzira da li su mu članovi familije ili su mu „dobri prijatelji“, masa ljudi je radila na uništavanju onoga što je Zoran Đinđić. Zašto? Zato što im je smetao i kao pokojnik, zato što im sećanje i danas na pravog Zorana smeta, jer onda ne mogu da se porede sa njim, ne mogu da ga svojataju, ne mogu da ga kompromituju.

I kada govorimo o Đinđiću, Istinomer u nastavcima podseća na bojkot izbora 1997. godine. Kolega Siniša Dedeić je našao zvanično saopštenje Zorana Đinđića koje je objavljeno u listu „Demokratija“ avgusta te godine, u kome on obrazlaže odluku o bojkotu i kaže da „situacija u državnim medijima nije popravljena, da su na snazi nelegitimni izborni zakon i 29 izbornih jedinica, što pokazuje da izbori ne mogu biti pošteni, da izlazak na ovakve izbore nema smisla, da se DS neće cenjkati oko izbornih uslova jer je obećano građanima da se na izbore neće izlaziti ako pre njihovog raspisivanja ne budu utvrđena poštena pravila igre“. U Sporazumu sa narodom koji ste potpisali, u tački 2 stoji nešto slično: „Obavezujemo se da, dok traženi izborni uslovi i izborni proces ne bude slobodan, pošten, na eventualnim izborima nećemo učestvovati.“ Vi ste 1997. godine ispunili obećanje građanima, a ove godine niste, jer ste potpisali Sporazum sa narodom, a na izborima učestvujete uprkos neispunjavanju uslova?

Dobro ste počeli da citirate Sporazum sa narodom, pa ste počeli da citirate tačku broj 1 koja glasi: „Na zajedničku borbu se obavezujemo”….

…citirala sam tačku 2, koja takođe počinje sa „obavezujemo se“…

…e, te borbe nije bilo, bar je nije bilo zajednički, i zato je svaka sledeća tačka neostvariva, jer ako se niste borili na pravi način, kako možete da očekujete bolje uslove? 1997. godine smo bojkotovali izbore i bili smo vrlo nesrećni nakon izbora, zato što je broj ljudi koji je izašao bio za nijansu manji, i zato što je ostvareno ono što je Milošević hteo.

Često, kada govorite o bojkotu izbora, kažete da je to „bežanje sa megdana“. Sigurno da DS 1997. nije pobegla sa megdana zato što se uplašila, već je odlučila da ne izađe. Zar ne mislite da je isto tako i SZS odlučio, a ne „pobegao”?

Suštinski, 1997. godine DS je bojkotovala izbore da ne bi podržala Vuka Draškovića za kandidata za predsednika Srbije, i to je bila greška. Naravno da nije trebalo da ga podržimo, ali je trebalo da imamo svog kandidata, pošto se ne zna ko je veće zlo i tada bio – da li Milošević kao takav, ili Drašković u najavi. To je bio razlog da tu misteriju razrešimo. Drugo, mi smo tada imali u preko 25-26 opština i gradova vlast, imali smo dvadesetak lokalnih medija, tako da je stanje u medijima tada bilo nešto bolje nego što je sada. I pobegli smo sa megdana, i zaključili smo posle 3 dana, na prvoj sednici predsedništva, da to što smo radili nije bilo dobro. Niko nije bio srećan posle toga i bilo bi dobro da se nađu Zoranove izjave i par meseci posle tih izbora. Ono što se dešava sada, to je da sa iskustvom iz 1997. godine i nekih drugih oko nas, bojkot nikada ništa nije promenio u istoriji čovečanstva, nigde.

Da li mislite da će vaše učešće na izborima bilo šta promeniti u situaciji kada se pobednik zna unapred?

Da li političke stranke treba da izađu na izbore samo kada budu sigurne da mogu da pobede? Ako je to definicija – da političke stranke izlaze na izbore samo kada su sigurne da mogu da pobede – onda ste vi potpuno u pravu.

Pitanje je – šta u ovim okolnostima možete da promenite?

Da smo izašli svi iz opozicije, ono što bi se moglo nazvati pravom opozicijom, onda bismo mi imali šezdesetak poslanika u parlamentu. Sada imamo skoro 60 poslanika, a samo nas desetoro smo nešto radili za ove četiri godine. Dobili bismo petnaestak gradova i opština – sigurno Niš, Kragujevac, Novi Sad, zadržali bismo Šabac i Paraćin, osvojili Zrenjanin, Sombor i Užice, Čačak, i onda bi to bila infrastruktura pomoću koje možeš da se boriš. Ne može to da se radi na mesec dana, već mora da se planira unapred. Da smo radili kako sam opisao 2022. godine, kada su predsednički izbori, a možda ga nateramo da ih raspiše i 2021. godine, imali bismo infrastrukturu da ga pobedimo i da promenimo vlast. U Srbiji vlast se menja na predsedničkim izborima, bez obzira koliko je to paradoksalno, ali tako je Milošević izgubio vlast, tako ju je Tadić izgubio, tako će i ovaj da izgubi vlast. E sad, pošto je neko doneo odluku da bojkotuje izbore, onda po toj logici koju vi meni nudite, onda bi trebalo mi svi prema toj lošoj odluci da se solidarno odnosimo, pa da svi pogrešimo. Pitam kolege koje bojkotuju – šta radimo to veče?

A šta vi radite to veče, ako ne prođete cenzus?

Borili smo se, to je volja naroda, to prihvatite ako se bavite politikom.

Da li time dodatno frustrirate sopstvenu stranku?

Nije važno šta će biti sa Novom strankom, ako to ne donosi korist Srbiji. Da mi osvojimo 15%, a da sutra ponovo bude bombardovanje Srbije, to ne pomaže Novoj stranci nikako, ali političke stranke su osnovane da se bore, a ne da sede u podrumu.

Šta Nova stranka radi ako uđe u parlament, a nemate sa opozicijom komunikaciju?

Prva stvar je da se borite, a ne da filozofirate iz pozicije kibicera. Neko ko sedi sa strane pljucka, dobacuje, tvitne, ispadne najpametniji za svoje botove, ali u suštini to nije posao političara. Posao političara je da se bori, makar ta borba bila i, da kažem, nepopularna u nekom trenutku, kao što je sad priča o bojkotu. Bojkot je dogma koja, kao, sve rešava, ali ja pitam – kada, gde i kako?

Primećujete li da Vučiću smeta bojkot? Veći su mu problem ova trojica lidera koji bojkotuju, nego vi koji učestvujete na izborima?

Neki analitičari republičkih događanja kažu da je moguće to što vi kažete, ali da je moguće da se time diže rejting drugim i da pravite od nekoga, ko je možda čak i u nekom dilu sa vama, ili ko je bezopasan za vas, od njih pravite svoje najveće protivnike.

O kome sada govorite?

O ovima koje Vučić pominje svaki dan – Savez za Srbiju. Ja vam kažem da imate dva mišljenja o tome. Potpuno je besmisleno da napadate nekog ko bojkotuje izbore.

Da nije bilo bojkota, ne biste imali ni Evropski parlament u zemlji. Uostalom, zalagali ste se za bojkot skupštine?

Bojkot kao sredstvo da, bojkot kao cilj ne, o tome govorim. Mi smo učestvovali u svim tim protestima.

Ko kaže da je bojkot njima cilj?

Očigledno, zato što ne izlaze na izbore, ali ta gospoda su već rekla da je bojkot već pobedio i ja im čestitam na pobedi, i sada neka puste nas koji „grešimo“ da završimo svoj deo posla.

Rekli ste da prava opozicija treba da bude katalizator nezadovoljstva građana i da je ono šire od rejtinga opozicionih stranaka, ali kako je opozicija uspela da to ne postane?

Naravno, svako sa svoje strane, ne možete nigde… Čak ni vlast nije homogena svuda, a kamoli opozicija. Onda ti različiti predstavnici – razni se sada predstavljaju kao opozicija. Ono što je trebalo da uradimo, to je da imamo zajednički dugoročni plan do 2022. godine, i kada kažemo – OK, idemo sad da uradimo ono što smo uradili Miloševiću 1996. godine… I tada smo znali da ne možemo da pobedimo njega, ali možemo da stvorimo infrastrukturu za sledeću bitku – da to uradimo sada, da na predsedničkim nađemo kandidata već danas, koji neće biti niko od aktuelnih lidera, da nađemo kandidata koji je rešen da se bori, ako ima sve pretpostavke da bude dobar protivkandidat Vučiću, i da Vučića smenimo i pošaljemo ga tada u istoriju, zatvor ili na psihijatrijsko lečenje. I to je proces, to je nešto što treba da traje – to je slomljeno prvog dana egzibicijama da uđete u RTS, pa izađete posle par sati, da kažete da želite da blokirate Vučića u predsedništvu, pa odete posle par sati, i različite druge smešne varijante.

Izlazite na izbore sami, kao Nova stranka. Zašto se niste dogovorili sa Srbijom 21, koja je sada u savezu sa Ligom socijaldemokrata i nekim manjim partijama?

Postoji odmah eliminacija – oni su tada rekli da će biti sa Ligom socijaldemokrata Vojvodine u koaliciji. To je stranka koja je danas u koaliciji sa SNS-om i formalno u Novom Sadu i očigledno neformalno u parlamentu Srbije i Vojvodine, i to isključuje mogućnost da mi sarađujemo sa njima.

Da nije, da li biste sa Srbijom 21 sarađivali, uprkos imidžu i tvrdnjama da su Bebin i Vučićev projekat?

To što su se slizali ili napravili koaliciju sa Čankom je dovelo do toga da je zaključak sad taj koji ste vi rekli, a ovako su mogli da dokažu da to nisu, jer ko god u Srbiji, šta god da misli o Novoj Stranci, meni lično, o ljudima iz NS, niko – ni najgluplji, ni najpametniji, ni najzlonamerniji neće reći da mi imamo neke veze sa Vučićem. Onda smo mi tu jedno čistilište – kada ste sa nama, onda dobijate opozicioni obraz, a ne kada bežite u bojkot ili kada se jurite sa Čankom. Nas je Demokratska stranka, mnogo jača nego što je danas, zvala i 2014, 2016. i 2018. godine da budemo u koaliciji. Šalio sam se da postojimo skoro 7 godina – promenio sam tri sagovornika na mestu predsednika DS. Bili smo dva puta na parlamentarnim. Zašto su zvali nas, tek osnovanu stranku, kažu malu…? Zato što su ljudi iz Nove stranke opozicija ovom nesretnom režimu i, kada ste sa Novom strankom, znate i za šta se borite, i kako se borite, i nema nikakve sumnje.

Vaš izborni slogan je: “Nova stranka – Borba za Srbiju”…

Nažalost, pogledali smo juče – tako neće moći da se zove izborna lista, jer izborna lista mora da ima neko ime. Ako izlazi samo jedna stranka, onda mora da piše “Nova stranka” u nazivu i vlastito ime. „Borba za Srbiju“ će biti naš slogan i sugeriše i da, kada uđemo u parlament, koji je kanalizacija, moramo da ga očistimo, a to možemo ako ne stojimo sa strane kao uvređena princeza i govorimo: „Jao, ovde smrdi, neću da uđem nikad!“ Pa, ko će to da počisti? Ovi koji su napravili to? To je kao da jednog jutra izađete na ulicu i tamo blato, fekalije usred grada, i vi kažete – više neću da izlazim na ulicu dok ovi koji su to napravili ne počiste. Kada će to da se desi?

Imam utisak da vi niste dovoljno snažni da vodite tu vrstu bitke?

Naravno da ni jedna stranka nije sama dovoljna, i mi pozivamo kolege iz opozicije da nam se pridruže, jer ta borba će biti manje teška i mnogo uspešnija ako nas ima više.

Da li ćete se vi njima pridružiti ako ne prođete cenzus, u smislu borbe o kojoj govorite?

Mi ćemo nastaviti borbu. Ne znam šta je ta kampanja bojkota. Nisam ništa primetio osim lepljenja nalepnica, a nisam siguran da to nešto menja bitno u životu, osim u saobraćaju, možda. Mi žemo da nastavimo da se borimo, ako ne pređemo cenzus, a posle kampanje – šta je novo, šta dobijamo kao Nova stranka? Dobijamo to da ćemo imati 40 dana ili malo više kampanje gde će, silom prilika, morati da nas puste i na RTS. Na „Happy“ i na „Pink“ neću da idem, a pitanje je da li će iko iz moje stranke, zbog gađenja, ali imaćemo vremena da ljude upoznamo sa tim šta nudi Nova stranka i ko su ljudi iz Nove stranke. Sad je situacija da cela Srbija zna ko sam ja – na žalost, zato što sam iskompromitovan sa raznih strana, i od ovih koji su sada kvazi-opozicija, ili se predstavljaju kao prava opozicija, jer oni su počeli to… A i od ovih što su sada vlast i u devedesetima i danas, a šta je program Nove stranke – to možda zna 20% u Srbiji, a ko su ljudi u Novoj stranci, to ne zna ni 10%. E, to je cilj da se to vidi, a ako se ne dopadne građanima – a videćete kakva će biti naša priča, kakva će biti kampanja, koji ljudi će biti predstavljeni – onda je na građanima Srbije da se odluče. Ako neće to, imaju Vučića ili bežanje u podrum.

U koliko opština i gradova ćete učestvovati na lokalu?

Tu su pregovori o koalicijama. Možda će neko iz nekih udruženja biti na našoj listi, i to će biti javno da se čuje, ali na lokalu je druga priča. Mislim na oko tridesetak mesta u Srbiji. Još traju razgovori i znaće se u narednih deset dana.

Da li razmišljate o tome da bi čak i izbori mogli biti pomereni zbog virusa i ove situacije, imajući u vidu da treba održavati predizborne skupove i sve ostalo?

Slažem se, to ćemo videti narednih dana. Ako ovako idemo, da smo prekjuče imali jednog, juče dva, danas 4, sutra 8 itd, to će sigurno da utiče na izbore, pre svega u ovom predizbornom postupku oko prikupljanja potpisa. Kada se prikupljaju potpisi, tu uvek prolaze hiljade ljudi, jer treba 10.000 potpisa. Skupovi koji se održavaju – tribine, mitinzi… Mislim da ćemo u narednih nekoliko dana, do kraja nedelje, imati jasniju sliku kako ide trend zaraze – virusa i u odnosu na to država bi trebalo da donese odluku. Nama je apsolutno prihvatljivo da izbori budu održani na zadati dan, ako se garantuje građanima da će biti bezbedni, i apsolutno nam je prihvatljivo to da se pomere za period koji je dovoljan da dođemo do te zdravstvene sigurnosti.

Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović