Kako autokrate biraju svoje predsedničke kandidate – saveznik/saveznica koji ne sme da zaseni
„Hoćemo svi da glasamo, a? Pa, taman da bude posle – dok je (Vučić) premijer – da promenimo Ustav, pa neka se vrati da bude predsednik. Eto, imamo rešenje za sve“, izjavila je aktuelna predsednica Narodne skupštine, a nekadašnja predsednica Vlade Ana Brnabić obilazeći štandove Srpske napredne stranke u Resniku krajem avgusta 2026. godine.
Prelazak sa mesta predsednika države na mesto predsednika vlade i/ili obrnuto i postavljanje lojalnog naslednika na upražnjeno mesto nije nov fenomen. Nekada je to jednokratno rešenje da se „pregura” mandat. Ako uspešno služi svojoj svrsi – zadržavanju moći, može se i ponavljati kroz rotacije na ključnim političkim funkcijama, a kolokvijalno se naziva tandemokratija (tandemocracy) i najčešće vezuje za tandem Vladimira Putina i Dmitrija Medvedeva na čelu Ruske federacije, dok su u regionu ilustrativni primeri Mila Đukanovića i Filipa Vujanovića u Crnoj Gori i Milorada Dodika i Željke Cvijanović u okviru entiteta Republike Srpske i na nivou Federacije Bosne i Hercegovine.
Pojedini kandidati se ispostave kao harizmatični i zadobiju iskrene simpatije biračkog tela, drugi su u ulozi antagonista pa dobiju nezahvalan zadatak da sprovedu nepopularne reforme, dok neki ostanu jednako anonimni kao što su bili pre preuzimanja funkcije. Zajedničko je da se, bez obzira na ulogu i formalna ovlašćenja, jasno zna ko donosi odluke jer se sva moć koncentriše u rukama jednog aktera. Zato je vredno podsećanja da je „dem” od „tandem”, a ne od „demokratija” jer se pojava po pravilu manifestuje u društvima u kojima upravo ona nedostaje. Reč je ili o njenim fasadnim oblicima, ili o simptomu da pretežno demokratsko društvo klizi ka sistemu sa autoritarnim tendencijama.
Kako su predsedničke kandidate birali oni koji su napuštali funkciju, ali ne i vlast?
„Hemijska olovka” i drugi tipovi predsednika
Gruzija
Godina 2013 – Giorgi Margvelašvili, predsednički kandidat stranke Gruzijski san, pobeđuje na izborima već u prvom krugu sa 62% glasova. Predstavnici OEBS-a, NATO-a i zvaničnici EU čestitaju narodu Gruzije na snažnim demokratskim kapacitetima i iskazuju podršku euroatlantskoj perspektivi države.
Godina 2024. i nadalje – proces evrointegracija suspendovan je na četiri godine zbog navodnog hibridog rata Zapada protiv Gruzije, usvojen je Zakon o stranim argentina po ruskom modelu, normalizuju se policijska brutalnost, represija, nasilje.
Zajednički činilac dve Gruzije je Bidzina Ivanišvili – najmoćniji i najbogatiji čovek u Gruziji, kako ga mediji opisuju. Osnivač i počasni predsednik stranke Gruzijski san te 2013. godine bio je na mestu premijera, kada je za predsedničkog kandidata istakao Margvelašvilija. Margvelašvili je u to vreme bio ministar prosvete u njegovoj vladi, a prethodno rektor Gruzijskog Instituta za javne odnose u dva mandata. Opisivan je kao „malo poznati akademik sa skromnim iskustvom u vladi, pošto je služio kao ministar tek od pobede Ivanišvilijevog pokreta na prošlogodišnjim izborima”.
Prema Ustavu usvojenom uoči njegovog izbora, ovlašćenja predsednika su svedena na mahom ceremonijalna, uz kontrolu nad oružanim snagama i važnu ulogu u spoljnoj politici (slično kao u Srbiji). Sam Margvelašvili istakao je da se Ivanišvilijeva uloga u njegovom izboru za predsednika ne može zanemariti. Dva zanimljiva detalja o predsedniku su viralna fotografija na kojoj plete čarape i anegdota da je, kada je izabran za predsednika, njegovom timu za odnose sa javnošću bilo potrebno sat vremena da nađe bar jednu njegovu fotografiju na kojoj nije sa Ivanišvilijem.
Nakon isteka mandata 2018. nije se ponovo kandidovao za predsednika. U izjavi 2024. godine osvrnuo se na period svog predsedničkog mandata:
„Tvrdio je (Ivanišvili) da je prodao imovinu u Rusiji i da je slobodan od ruskog uticaja. Uvek se govorilo o evroatlantskim integracijama. U jednom trenutku sam prestao da verujem u to i video da idemo u drugom smeru. Ali birači su verovali da i dalje idu ka Evropi.”
U međuvremenu se Ivanišvili zvanično povukao iz politike, ali je neformalno ostao dominantna figura koja „vuče sve konce”. Na sledećim predsedničkim izborima 2018. godine ponovo je imao svog „favorita” – podržao je formalno nezavisnu kandidatkinju Salome Zarubišvili koja je postala prva žena na predsedničkoj funkciji u Gruziji. Prethodno je obavljala različite diplomatske funkcije u Francuskoj, Sjedinjenim Američkim Državama, Italiji, Austriji, Čadu i Belgiji, bila ambasadorka Francuske u Gruziji, ministarka spoljnih poslova Gruzije, a potom i narodna poslanica. Ona je i poslednja direktno izabrana predsednica Gruzije pošto je ustavnim amandmanima iz 2018. godine predviđemo da predsednika ubuduće bira Izborna skupština. I baš ta izborna skupština je u oktobru 2024. godine proglasila, uz podršku Ivanišvilijevog Gruzijskog sna, bivšeg profesionalnog fudbalera Mihaila Kaveilišvilija za njenog naslednika. Zarubišvili je u međuvrmeenu postala lice antivladinih protesta i opozicije.
Gruzijski predsednici birani su u trenutku drastičnog smanjenja izvršnih ovlašćenja predsedničke funkcije i oštre podele u odnosu na spoljnu politiku po osi Zapad (EU i NATO) i Rusija. I dok je prvi kandidat bio umereni i neupitno lojalni Margvelašvili sa slabim političkim kapitalom i izgrađenom akademskom karijerom kojoj se nakon isteka mandata lako vratio, za Zarubišvili bi se moglo reći da je bila kontrolisani rizik – znalo se da sledećeg predsednika ionako neće birati narod, već Izborna skupština u kojoj Gruzijski san već ima obezbeđenu većinu.
Poljska
„Vladar Poljske” – Jaroslav Kačinjski samo je nakratko bio premijer, sada već davne 2006. i 2007. godine (a njegov brat Leh predsednik), dok je stranka Pravo i pravda (PIS), na čijem je čelu, bila na vlasti i od 2015. do 2023. godine. Opisuju ga kao „lošeg govornika koji sagovornike drži na distanci, vodi povučen život samca, ali njegovi tvrdi stavovi i sirova harizma deluju i na birače i na njegove stranačke sledbenike”.
Za predsedničkog kandidata izabrao je Andžeja Dudu – advokata, sa bogatom političkom karijerom. Duda je prvo bio u liberalnoj stranci Unija slobode, potom otvorio svoju advokatsku kancelariju i postao član i pravni savetnik konzervativne stranke Pravo i pravda. Potom je dalje napredovao – zamenik ministra pravde, pa državni sekretar i pravni savetnik u kabinetu predsednika Leha Kačinjskog, brata blizanca Jaroslava Kačinjskog, koji je kasnije poginuo u avionskoj nesreći kod Smolenska 2010. godine. Sam Duda je izjavio da „vidi sebe kao Lehovog duhovnog i političkog naslednika jer mu je navodno dva dana pre poletanja rekao da se pripema smena generacija i da će Duda i njegove kolege preuzeti odgovornost za budućnost zemlje u svoje ruke.”
Na sledećim predsedničkim izborima 2014. godine Jaroslav Kačinjski objavljuje da će Duda biti predsednički kandidat stranke Pravo i pravda. Podršku je dobio i za reizbor kada je Kačinjski izjavio da je Duda „kandidat iz snova i čuvar ustava“. Iako predsednik u Poljskoj ima ovlašćenja u različitim oblastima, pa i u monetarnoj politici kroz imenovanje čelnih ljudi centralne banke, politički protivnici su ga često nazivali „hemijskom olovkom” aludirajući da samo potpisuje ono što stranka stavi pred njega. Ipak, 2017. godine došlo je do prvog ozbiljnog neslaganja sa Kačinjskim, upravo jer je Duda odbio potpisivanje dva od tri sporna zakona u oblasti pravosuđa koje je predložila stranka Pravo i pravda (predsedničko pravo veta). Učinio je to nakon masovnih građanskih protesta, kritike struke i pritisaka i pretnji sankcijama Evropske unije i SAD-a.
Nakon dugotrajnih pregovora, javnih kritika Kačinjskog koji je taj potez nazvao „ozbiljnom greškom” i dorade predloga zakona, predsednik Duda ih je potpisao 2020. godine, iako ih je Evropska komisija i dalje smatrala veoma spornim.
Bivši poljski predsednik Aleksandar Kvašnjevski tokom čijeg je mandata Poljska pristupila EU i NATO i koji je upamćen kao demokratski, rekao je za Dudu da „on zapravo nije ekstremista, ali mora sprovoditi politiku stranke zbog nedostatka nezavisnosti“.
Na kraju svoja dva mandata na mestu predsednika Duda je sam opisao odnos sa Kačinjskim kao zategnut i težak, ističući da ne toleriše neslaganje i da očekuje da se izvršavaju naređenja. Ocenio je i da je „poljskoj desnici potreban moderniji pristup bez „kompleksa” iz komunističke ere” i da je upitno da li ljudi koji imaju blizu 80 godina treba da odlučuju o sudbini zemlje, aludirajući na lidera stranke Pravo i pravda, Jaroslava Kačinjskog. Planira da ostane aktivan u javnom i političkom životu Poljske.
Andžej Duda postao je pogodan predsednički kandidat u trenutku kada je već imao izgrađenu karijeru i advokata i političara, međutim, nije bio popularan. Moglo bi se reći da je Kačinjski prepoznao pravu osobu u pravom trenutku. Njegov politički i socijalni kapital učinili su ga otpornijim na zahteve za potpunu lojalnost i obezbedili da postoji kao samostalan političar i nakon dva mandata na mestu predsednika u okviru stranke Pravo i pravda, koja se sada 2026. godine osipa i prolazi kroz ozbiljne unutarstranačke sukobe.
Mađarska
Izbor predsednika u Mađarskoj daleko je manje neizvestan jer ga umesto kolebljivog biračkog tela bira parlament dvotrećinskom većinom, što za Orbanovu stranku Fides nije predstavljalo problem. Ipak, zanimljivo je da i ovaj suženi izbor može biti pogrešan, kao u slučaju Katalin Novak.
Tokom 16 godina duge vladavine Orban je „transformisao Mađarsku nizom izmena njenih zakona i ustava, pobedivši na četiri uzastopna izborna procesa – sva četiri puta ubedljivo, sa dve trećine poslanika u parlamentu. U pokušaju da se osigura Orbanovo političko nasleđe, usvojeno je više od 40 zakona, kojima su preoblikovani državne institucije, ekonomija, izborni zakoni i mediji.” I baš zato je bilo važno da na mestu predsednika koji potpisuje zakone bude lojalan čovek i saveznik. Janoš Adler, suosnivač stranke i evroparlamentarac, to je i bio u dva mandata, punih deset godina.
Po isteku drugog mandata, za predsednicu, prvu ženu na tom mestu, izabrana je Katalin Novak, ministarka za porodicu. Kao ministarka je više puta kritikovana da ignoriše probleme razlika u platama među polovima, za nedostatak državne podrške za brigu o deci i starima, dvostruko opterećenje plaćenih poslova i neplaćenog rada kod kuće, nasilja u porodici. Kada se 2024. godine ispostavilo da je među pomilovanim, što je jedno od malobrojnih ovlašćenja predsednice, i zamenik direktora dečjeg doma koji je osuđen zbog prikrivanja seksualnog zlostavljanja, Novak je podnela ostavku direktno u televizijskom prenosu. Odgovorna za „politički skandal” kako je označen u javnosti bila je i tadašnja ministarka pravde Judit Varga, bivša supruga aktuelnog mađarskog premijera Petera Mađara. Upravo je ovaj događaj bio značajan u formiranju nove stranke Tisa koja je 2026. godine osvojila vlast, o čemu smo ranije pisali.
Orbanova stranka Fides je nakon ostavki, u pokušaju da smanji političku štetu, podnela ustavni amandman kojim se zabranjuje da buduća pomilovanja na bilo koji način koriste ljudima osuđenim za zločine nad decom. Na mesto Katalin Novak izabran je Tamaš Šujok, predsednik Ustavnog suda koji će ostati upamćen po tome što je nakon pobede Tise i Petra Mađara potpisao ustavni amandman kojim mu se skraćuje mandat i odstupio sa mesta predsednika.
Primer Mađarske, ali i drugih država pokazuje da samo lojalnost nije dovoljna i da potpis nikad nije samo potez hemijskom. Jer kao što se zasluge pripisuju onome ko realno donosi političke odluke kad su ispravne, isto je i sa odgovornošću za pogrešne.
