Osana! Osana! #Retrovizor

Čovek-stena, čovek koji se bori kao lav, orao koji na glavi nosi vranu, usamljeni vuk nad čijim ponosnim licem nikad nije fijuknuo dreserski bič u cirkusu, prosvetlio je kćeri i sinove Adamove okupljene nadomak Svetog Ćacilenda: „Ovo je možda poslednji put da vam se obraćam kao vladar, za nekoliko sedmica to više neću biti…“ 

Iz dvesto sedam hiljada grlo otelo se duboko „osana“, pa onda još u nekolio navrata „osana, osana“, smrtnici gledahu i u Duh na visinama, a gledahu i jedan u drugoga, zapanjeni što složno, iskreno ponavljaju poklič iz Biblije, a nisu svi verski ne znam kako dobro odgojeni: iz njih govorahu i klicahu bezimeni preci, od koji su oni najstariji videli Isusa, i uzikivali ovu reč kad je bila sasvim mlada, dok joj je još važila garancija! 

Ima istine u glasinama da bi vrhovno biće moglo stati na čelo vlade, to sam čuo više puta, i svaki put sam pretrnuo: „Đuro zna za ovo?! Ili će kao prevareni supružnik dotore to poslednje saznati?! Hoće li pristati da siđe sa visina na koje je, prirodno zbunjen, bio naprečac podignut: „Zar nisam kao premijer zablistao više nego možda i sam Baja Pašić, nisam li našu privredu preporodio, zar nisam suzbijao korupciju gde god sam stigao, je li ikad policija imala čistiji dosije nego otkako sam ja na čelu Vlade!?“ Ne bi me iznenadilo da Macut, onako otresit i naprasit, podvikne Vučiću: „Možeš na moje mesto, samo ako ću ja da zauzmem tvoje! Šahista si, znaš šta je rokada, video si kako to rade naši ruski idoli?!“ 

I meni, koji ne smatram sebe ekstremno sentimentalnim, prošle su kroz glavu setne reči „odbrana, i poslednji dani“, mada bi se subotnja govoranca pre mogla opisati rečima „napad i poslednji predsednički dani“, izašao sam u subotu uveče na Bulevar, da po običaju otpešačim do Đerma ili do Cvetka, a pored pok. „Lipovog lada“, koji se prometnuo u kladionu, kad, na tramvajskim šinama, dokle mi katarakta dozvoljava da vidim, autobusi, autobusi, kao što su pored puta za Smolensk „lesa, lesa, lesa“, šume, šume, šume, registracije naravno sve umalo ne rekoh iz dubine duše, iz središta zemlje, pa zar vam nije bliže da sutra dođete u Kraljevo?! 

&

Na trotoaru kolona nepregledna, pešadija, lica sva umorna, bezvoljna, podsetila su me na kolone nemačkih vojnika nakon kapitulacije, kad idu peške, pognutih glava, neobrijani, bez pertli, bez uprtača, neki u rukama nose nešto provijanta, ovi naši hoću reći, ili su bili poneli od kuće, pa nisu sve popili i pojeli, ili nose kući nešto sa svetkovine… 

Đuru će, ako odleti sa čela vlade i spadne na to da bude samo puki načelnik u bolnici, ipak ostati kuća – dirljiva uspomena na pustolovinu njegovog donedavno neprimetnog života, ali moguće je da Đuro sudbu svoju zna i prihvata je sa hrabrošću i razboritošću Hipokratovog zavetnika, da, dok sam ja u nedeljno jutro spavao, Đuro je sa Njegovom svetošću, a u blagosl. prisustvu još veće svetosti i svetlosti, potpisao ugovor kojim Vlada daje Hramu Sv. Save šest miliona evra, smerni i prebogobojažljivi primalac reče da Svetoj materi niko od pređašnjih vladara nije toliko hrišćanski pomogao, nisu li Crkva i Država po Ustavu odvojene jedna od druge, proletelo mi je mimo moje volje kroz moju marksizmom oštećenu glavu, nisu li sve neopravljene škole i sve propale narodne kujne dovedene u neravnopravan položaj!? O drugim verskim zajednicama da i ne govorim, a pred državom su sve jednake, kao i pred Svevišnjim? Svetom Savi, čije ime nosi nedovršiva megabogomolja – koja je izbetonirala više od pola Karađorđevog parka, proširujući svoju portu u kojoj nema ni deteline, ni trave, niti ijednog predstavnika lokalne flore – ne verujem da se svidela ova protivzakonita i bezdušna odluka državinog vrha, ali tako mu je kako mu je. 

Nego je pred vladaocem nemoguć zadatak: Crna Gora je Vučićeviću zabranila da u nju kroči, i vladar veli da se đetići mogu nadati recipročnoj meri, ali zašto je reč o misiji nemogućoj čak i za svemogućeg? Zato što u Crnoj Gori ne možete naći nikoga ko bi bio ravan našem Vučićeviću, lično mislim da ga ni drugde nema, jedan je Vučko, ali možda će naš car odrediti stotinu crnogorskih novinara, koji neće moći da dođu u Srbiju: zar se time ne bi ispunio davni, mladalački carev san, da ćemo za svakog ubijenog Srbina mi ubiti stotinu Muslimana? To bio baš lep omaž i hitlerovicima koji su za ubijenog Nemca radosno i revnosno streljali stotinu meštana, a ponegde su i tu prozvoljnu meru, proisteklu iz njihove naklonosti decimalnom sistemu, debelo prevazišli: dakle, dok ovo pišem svi crnogorski kak se veli javni radnici su na iglama, svi strepe da bi se mogli naći u kažnjeničkog centuriji.