San o mobi #Retrovizor

Kad bi samo svaki hiljaditi, od svih nas koji bismo proslavili abdikaciju našeg vladara, bio uvršten u mobu pakovanja knjiga iz takozvanog Predsedništva – gde vladalac bivstvuje, čita, piše, mezeti, meditira, prima vazale – ovaj pandan Aleksandrijske biblioteke, rođen iz dosad nezabeležene ljubavi prema pis. reči, bio bi za četvrt sata spakovan i odnesen u zgradu Vlade, gde bi mezimice faraonove dobile nužni smeštaj, ali ne, čovek koji o svemu odlučuje sam, a odlučuje sam zato što nijedan pojedinac ili skupina izabranih pametnjakovića ne bi uspela da smisli ništa što bi bilo ma i do kolena njegovim samodržačkim odlukama: osoba koja sama sve smišlja sama će, vlastoručno, spakovati svaku knjigu, možda će samo gospodin Ajnhorn imati čast da spakuje tri ili četiri knjige koje su na hebrejskom.

Jer. Moba o kojoj ja sanjarim napravila bi zbrku, ovako će vlasnik i velegutembergovac znati tačno gde mu je šta: „Aha, ovde su mi knjige iz lingvistike, ovde mi je kineska poezija koju čitam u originalu, ovde mi je stari Japan, posle svakog haikua osetim koliko sam mudriji, gde su granice ljudskih mogućnosti, treba mi ogromna kutija samo za udžbenike iz anatomije i morfologije, sa mojih studija, gde sam zablistao više nego ijedan brucoš, pa bio taj i trideset godina mlađi od mene, znam, naravno, napamet, i na latinskom, sve kosti šake, zglobova, ručnih, nožnih, o sportskim povredama kolena imam osam knjiga, posebna vitrina biće za moje govore, kao i za prevode mojih beseda, intervjua i solilokvija na druge jezike, koji mi prevodi stižu svakodnevno, sa svih kontinenata i iz svih jezičkih područja, najdragoceniji deo biblioteke su istraživanja javnog mnjenja; iako se ovo menja, ponekad iz sata u sat, pametan čovek vraća se i prethodnim istraživanjima i, na kineskoj tabli, a na osnovu obilja podataka, od kojih bi AI zabagovala, znaću precizno sudbinu, i svoju, i budućnost naroda na čije sam čelo stao da se dok sam živ sa tog svetlog čela ne pomerim, au, knjiga se mic po mic nakupilo i više nego što sam mislio, a kucnuo je čas da se ja sa svojim stadom najmilijim premestim na drugu livadu, nadomak Generalštaba, to zdanje me podseća na štetu koju su blokaderi naneli Srbiji, ali me, što se pokazalo i u Crnoj Gori, stvari koje ne volim baš nadahnjuju da istrajem u svom izgaranju, nespavanju, inatu, podsmehu, ah, ponekad mi je žao što nisam kao mlađi bio ovako duhovit kao što sam sada, to bi bilo primećeno, priznato i nagrađeno, i od tadašnjih koleginica na Pravnom, i od Delija, ali bolje ikad nego nikad, ima puno ljudi, pogotovo među opozionarima, koji niti su bili kozeri niti će ikad postati, crkli dabogda, to kažem vama, lepe moje, koje ste moja druga porodica, vi umete da čuvate tajne, mada, mogao bih jednom i u lice izdajnicima da to fino saspem, evo, samo mi se to sroči čim poželim, znate ono moje, da nisam ekstremno pristojan i milosrdan rekao bih vam šta mislim o vama, i onda to kažem, pa odmah to poreknem: ‘Vi ste sramota i za srpstvo i za ljudsku rasu, koja, da se razumemo, nije cvećka, ali, utoliko gore, vi ste i u njoj bruka živa, nadam se da vam roditelji nisu živi, da ne tonu u zemlju od sramote kad vas ugledaju na blokadi ili na nekoj od blokaderskih televizija, ali mi na pamet mi ne bi palo da ovako nešto javno izustim, iako lično vi to zaslužujete, zaslužujete i gore od toga!’…

Mislim da je ovaj viraž lično moj, da ga nema u prebogatoj istoriji retorike, „mogao bih vam reći to i to“, i smesta to izgovorim, razgovetno, na moj podrugljiv način, a onda, kak ni v chem ne byvalo, ponovim da ja to nikad ne bih sebi dopustio, ne bih tako nisko pao, uh, koliko vas je, sad se obraćam vama, lepotice moje premudre i prepoučne, zbog vas sam izbacio i frižider, pa dok čitam jedem samo sveže voće, parizer nisam jeo još od onda kad se Mali požrtvovano gušio lomeći veknu kao da je jedna od dvadeset četiri česnice koje lomi u svojim stanovima, ha, ha, ha, neću mu ovo reći, jeste duhovito, ali me Siniša mnogo voli i ceni, i u pravu je, dobro je što nam je glavni stožer za hranu u Subotici, pa uspevam da održim vitkost, hm, uspevam da ne budem još deblji, pa opet, u Tivtu sam sate i sate proveo prepušten evropskoj hrani, iako mi je Suzi donela dva girosa, lignje i svežeg jastoga, njega sam obario na rešou i u manjerki, ha, ha, ha, crnogorskoj policiji ništa ne može da promakne, morao sam, ipak, posle te nesrećne posete verolomnoj, ali ipak susednoj državi, da se vinem do Akademije za besedništvo, da se lično latim sečenja kulena, slanine i drugih đakonija, rekao sam, namerno, nije mi to izletelo, meni ništa ne izleti, da nam se približava svinjokolj, svaki od naših polaznika i polaznica znaće da zakolje, oprlji, rasklati i uredi svinjče, jedni seku čvarke, drugi na rubu stajskog đubrišta peru svinjska creva za kobasice, svaka će polaznica umeti da pravi kulen, bele kobasice, švargle, paprikaš koji skuvamo te večeri nose naši aktivisti žiteljima okolnih sela, koji još kolju svinje za Dvadeset deveti novembar, naša Akademija će se u budućnosti zvati po nekome od naših velikana, Jovanovu još nisam u duši halalio njegov bezbožni period i njegovo bogohuljenje, ali evo, „Darko Glišić“, ili prisnije „Darko“, a zašto ne bi bila i igra reči, ah, engleski mi je ušao pod kožu, under skin, da nemaju ti Anglosaksonci kakav drugi idiom, da bude od kovanog gvožđa slavoluk, i slova kao što su ona na svečanim ulazima u radne logore, da se iskuje DAR Co., da bude i naša reč „dar“, jer je Darko poklon Uba čovečanstvu, a i da bude, kažem, ono kapitalističko „Co.“ kompanija, jer će Akademija, ako se bude ovako razvijala, prestići i potisnuti ne samo blokaderske fakultete, nego će se približiti novom fakultetu koji gradimo, rame uz rame, Njegova i Moja svetost, uh, da se nisam malo možda zaneo i uzneo, a, mile moje sestre prepametne, nisam valjda preučio?!

Foto: FoNet/Kabinet predsednika