Leteći Ćacilend #Retrovizor

Plači, Monti Pajtone, tvoj leteći cirkus odlazi u legendu, u Beogradu je stvoren, ne zna se čijom silom i voljom, novi leteći cirkus, kome je veliko otvaranje doduše propalo, odveć predostrožni, paranoični i staromodni domaćini oterali su cirkus, pre nego što je bio razapet ijedan šator; u Boki Kotorskoj nije izlepljen nijedan plakat, a avion sa osamdeset i mislim devet putnika, muškaraca u najboljoj fertilnoj, ali i vojničkoj dobi, vraćen je umalo ne rekoh na mesto tvorbe: artisti su se, ne osetivši miris borovine ni Jadranskog mora, bez otpora popeli u vazduplohov koji ih je odvezao pretpostavljam njihovoj kući: u bele čadore i plave nužnike.

Moj izvor veli da su to odlikaši iz Ćacilenda, jesu želeli da uče, i učili su, samo su učilii učili, kao da im je Lenjin stajao nad glavom, neki su i preučili, uglavnom je upravitelj te elitne škole odlučio da ih pošalje na zasluženu ekskurziju, gde, pa na more, i to avionom, ako kogod od njih ima auto koji nema roming, zašto da putuje sa strepnjom – čarter za sve odlikaše i vsjo!

Prethodno su radi njih u Crnu Goru stigla dva autobusa, što sam platio ja i meni slični, a na moje ime, i na ime meni sličnih, rezervisane su sobe u najotmenijim tivatskim hotelima, tako da su neke evropske glavešine, učesnici Samita o Zapadnom Balkanu, u privatnom smeštaju i u onim sobama koje se izdaju na dan. Čarter-let isto nisu platili ćaci od ćackog džeparca, a po uzoru na Karađorđa koji je (prema M. Vitezoviću) na dnu šarene seljačke torbe imao barjak Srbije, poneli su naši mega-transparent, skinut sa „Albanije“, gde je ovaj umalo lišio života mladunčad čiope, nosili su još par sredstava za takozvanu komunikaciju, i ništa, ništa od arsenala koji im je služio za junačku borbu protiv brojčano nadmoćnijih blokadera.

Iz razloga koji su prenerazili i zasopili našeg vladara, crnogorska policija je maturante i diplomce i nove doktore nauka džumle, da ne kažem đuture, vratila u Srbiju, rekavši da su potencijalna bezbednosna pretnja. Da sam juče umro, ne bih znao da vladar, koji je njihovo božanstvo, dobrotvor, poslodavac i zaštitnik, pojma nije imao ni o čarteru, ni o putnicima… Mi mislimo (ja mislim) da vladar vuče sve konce, kad, vladar sam iznese naučnu pretpostavku da je neko od njegovih zacelo hteo da ga obraduje, da ga prijatno iznenadi, da usred njegovog izlaganja pred evropskom vlastelom bezmalo jedna cela centurija u crnom počne da skandira „A-co, Srbi-ne“, od čega bi Albancu, Hrvatu i Briseljanima srce ušlo u pete, jedino bi Makron, premda je sitnog rasta, ostao priseban, znajući da pretnja nije upućena njemu.
Kakav promašaj ulizica, a iz najuzvišenijih pobuda: ima li ičeg bogougodnijeg od želje da se dodvoriš! Međutim je vladar umornim glasom, i usporenim gov. aparatom, glasom pacijenta nedavno uspešno probuđenog iz totalne anestezije, promrmljao da mu ne treba nikakvo prijateljsko okruženje: kad ga okolina ne ceni, kad mu ne misli dobro, kad ga možda i prezire, upravo to ga čeliči i čini ga još moćnijim, iako je davno izgledalo, i njemu samom, da je dostigao zenit, acme!

Tek dva sata nakon fraj-izbacivanja elitne paracivilne jedinice, predsedniku je neko rekao šta se dogodilo (ne bih voleo da sam ja bio glasnik, ali ne bi meni naprednjaci tako nešto ni poverili), ultrasposobna BIA blagoupozorila je najomiljenijeg štićenika da bi trebalo da odustane od odlaska, našto ići mečki na rupu, ako je sa rupe oterano naše kompletno lovačko društvo, predsednica Skupštine preklinjala ga je da ne stavlja glavu na kocku zbog razgovora sa Evropljanima i vladarima susednih zemalja, stvorenjima koja ne zavrijeđuju ni da naše božanstvo dobije hunjavicu, a kamoli da bude ranjen, otet, ili, daleko bilo, omalovaženo. Međutim, hrabrec kad čuje reč „opasnost“, „atentat“, „zavera“, u taj mah dobije krila, i mogao bi sam da odleti u Crnu Goru: orao koji na glavi nosi vranu, ali se pribojava da neko iz PVO Crne Gore ne potrefi vranu dronom ili navođenom raketom!

Da, suze su mi krenule kad je predsednik Republike iz glave počeo da priča o nevinosti vraćenih mladića, ne da nisu kriminalci, nego nisu želeli ništa drugo nego da u susednu zemlju donesu neke banere i neka čuda, ne znam na koja čuda predsednik misli, ali možda ima država koja ne žele da im stižu čuda iz druge države, i to baš onda kad imaju goste, koji nisu puki turisti, nego su neko i nešto na starom kontinentu (crk. ovaj dabogd.) „Jedan jedini bokser nisu imali“, reče predsednik, koji voli da se slikovito izražava, što će reći da je bokser prava cucla naspram svega čime vraćena momčad raspolaže i čime rukuje bez greške: ponovo je izbilo njegovo neizlečeno i neizlečivo divljenje svakome koga on, kao mama’s boy, vidi kao opasnog momka! Drugo, a od čega su mi suze presahnule, a srce počelo netačno da mi radi: ako četvorica vraćenih čarter-junaka možda ima i policijski i sudski dosije, to je ništa – u svakom gradskom autobusu ima mnogo više kriminalaca nego što ih je bilo u na pravdi boga vraćenom avionu! Ali zašto Gospodar nije rekao da niko od njih nije kažnjen ni za pogrešno parkiranje! To bi mogao i da dokaže: onaj ko pravi i piše dosijee, dosijea – a to je naša volj. policija, koja je nedavno, uz robote koji igraju kolo, proslavila Dan korupcije – može svaki dosije da obriše, da ga provuče kroz mašinu koja pravi rezance od hartije, ili da ga obriše sa kompjutera!

Ali, sve je dobro što se dobrim svrši, ima neke više pravde u tome što će odlikaši, koji ne videše more i ne izlepiše čuda po fasadama i po palmama, osetiti na svojoj koži kako je bilo Višem biću kad je otputovalo u Ameriku, na Trampovu svetkovinu, pa mu je isto tako komandovano „nalevo krug!“, a ni bokser nije spremilo za svečanu večeru, ni baner, ni čuda, nije još imalo ni transparent „Srbija pobeđuje“, koji je sad trebalo da se nadvije i nad Samitom, i nad domicilnom državom i njenim življem; pošto je zadat coup de grace obojenoj revoluciji, rođenoj i poraženoj u predsednikovoj glavi, slav. transparent je po uzoru na Sv. pojas napustio matični manastir i zaputio se u Crnu Goru, gde bi mogao biti čitan kao „Srbija pobeđuje i Crnu Goru“, uglavnom se to Crnogorcima mrsko učinilo i odlikaši su se iste noći obreli u domaji, pomireni i nečujni, kao pokisli pilići, a ostali gosti u Tivtu nisu dovedeni u neravnopravam položaj, jer drugi državnici nisu na svojim jezicima i svak na svom alfabetu poneli nikakav reklam. materijal, nego su se oslonili na puku snagu usm. reči i na prezentacije koje su im njihove Suzane pripremile!