Bukvar za tiranina #Retrovizor

Vladar pre nekoliko godina beše obznanio da će lično i svakodnevno primati građane od pola šest ujutro do deset uveče, ne bi li, jedan po jedan, svi žitelji Servije onome ko ih najviše voli – i ko u državi sve može! – u četiri oka poverili šta ih tišti, šta ih žiga, šta ih probada, šta ih žulja, šta ih vređa i sl.; to je potrajalo dan ili dva, potom je Svemogući u kasarni zaposeo kancelariju mislim dežurnog oficira – kao neki skvoter, s tim što potonji ulaze u prazne ili napuštene zgrade, a naš je uljez praktično iselio oficira Vojske Srbije – i u toj asketskoj prostoriji primao je civile koji su želeli da u životopisu imaju susret sa sultanom; vladar je preuzeo je rizik da neki od molilaca i zapomagača otkrije, snimi i oda neku vojnu tajnu koju su generacije vojnika i starešina čuvale, uglavnom sam propustio obe prilike da se lično obratim Vrhovnom komandantu vojske, policije, tajne policije, ćaci-odreda i osnivaču dosad neviđenih brigada crnokapuljaša o kakvima predsednici tobože naprednijijh zemalja mogu samo da sanjaju, pa ću ovim okolišnim putem reći ono što preplaćena i precenj. Suzi ne znam da li šefu baš govori,  a šef na te plać. sovjete zdravago razuma ne daje pet para, ili Suzi ovo i ne zna, pa joj ne treba zameriti ako poslodavca ni mininalno ne prosvetljuje i ne čuva ga od ugruvavanja.  

1. Reč „naslednik“ zar priliči državinom činovniku izbranom da određeno vreme, a u skladu sa Ustavom, ispunjava jedan prebrojiv niz pretežno protokolarnih i lakih, premda ispraznih i možda dosadnih zadataka (akreditacije, odlikovanja, gošćenje drugih državnika i sl.)?! Činovnik nakon isteka mandata treba da se radosno vrati svojoj izvornoj profesiji, bila ova u domenu prava, treneraja, navijaštva, istraživanja jav. mnjenja ili nečeg sedamnaestog! Reč „naslednik“zatrovala je život mnogom monarhu, njegovoj muškoj deci, udovici, sinovcima i drugim pretendentima na presto, izazvala je ne bih znao koliko krvoprolića, koliko pak beskrvnih pogubljenja (vešanjem, trovanjem i sl.) dok se neko ne bi dokopao magične titule „naslednik“, ali ta reč u republici, u zajednici gde je vlast planski i mirnodopski smenjiva ne bi smela da se uopšte čuje: ne može smenjivi službenik nikakvim testamentom, ni tajnim ni javnim, ni pismenim, ni usmenim, da svoje mesto ustupi bilo krvnim srodnicima bilo srodnicima po  naravi i po etici tj. po odsustvu etičnosti. Vi ste građanine-predsedniče, zaposleni na određeno vreme, vi ste radnik pod ugovorom, i to pod ugovorom koji druga strana ne može da produži, sve i kad bi htela, sve i kad biste lično vi to hteli!
2. Vladar se ne jednom okomio na one koji ga ne slušaju, nedavno je pred nas izneo biser da ga studenti ništa ne slušaju, zbog čega im pada rejting, ali kad kaže „slušati“, naš vlasnik ima u vidu dakako trajni oblik glagola, ali još i više njegov svršeni oblik: dakle: 1. slušati, stalno, vladara, i 2. poslušati bespogovorno, i smesta, svaki njegov savet koji ima snagu naredbe! Sećam se, verovali ili ne, kad sam prvi put bio pitan od starijih „oćeš da me poslušaš?“, tada je to značilo da odem u dućan i kupim kvasac i mašine (šibice), to je još uvek imalo oblik pitanja i ostavljalo je mesta da se usluga izvrda, ali, kad vladar govori o onima koji ne slušaju, on govori o onima koji nisu poslušni, koji ne hitaju da se povinuju svakoj od milion njegovih nerazboritih i krajnje proizvoljnih komandi! Druga strana ove u demokratiji neumesne kategorije (slušati, biti poslušan) jeste kraljevsko nagrađivanje sviju koji se u poslušnosti ističu: na one koji se u servilnosti i nekritičkoj odanosti dobro pokažu, koji slu-ša-ju,  izliva vladar svu milost ovog sveta: šta god poslušnik uradio, ružno, protivzakonito, nemoralno, neljudski, njegov će ga zapovednik zaštititi, čak će otvoreno reći „ne dam vam Batu!“, „pomilovaću Selak-efendiju“, pomilovao je silesiju kriminalaca i nasilnika, ravnodušan je – ili srećan?! – kad studenti bivaju hapšeni i držani u zatvoru, jer su tobože podrivali ustavni poredak, ukinut već deceniju upravo samovoljom vladara!