Svetosavac u raljama TOK-a #Retrovizor

Petog oktobra – crko dabogda – pre šest godina Sveta matera odlikovala je Svetog Aleksandra Ordenom Svetog Save Prvog Reda, dok je Orden drugog reda, koji bi trebalo zvati Srebrnom medalijom Svetoga Save, čime bi bila otklonjena drugorazdrednost odličja, pripao Svetom Nikoli Selakoviću, tada Generalnom sekretaru prvoodlikovanog Sv. Aleksandra.

I sama titula „generalni“ svedoči da prvoodlikovanome služi silesija sekretara, dakako ne malobrojnija od one koju imao SKOJ, ostale, negeneralne sekretare nije Srpska pravoslavna crkva mogla baš sve da odlikuje ordenjem sve nižeg i nižeg reda, dok ne bi došla do savetnice Suzi kojoj bi pripao tek osveštani drveni krstić iz Hilandara; pobožni gensek (koji se i profesionalno bavio besedništvom tj. leporečjem), ne da se nije odazvao na službeni poziv Tužilaštva za organizovani kriminal, nego je preko televizije drznicima poručio da ima pametnija posla, nije poslao čak ni lekarsko opravdanje koje bih mu ja, da sam dr Lončar, radosno potpisao.

Sledbenik Sv. Augustina – potonji imađaše master iz retorike – je za šamar tužiocima odabrao izraz proistekao pravo iz čistog srca nebeskog naroda, pa ova će rečenica poslužiti i drugim sinovima Adamovim na sudske pozive u plavim kovertama usmeno, pismeno, ili na nekoj tabloidnoj televiziji odbruse „imamo pametnija posla!“. Krilatica „ako prođe – prođe!“ ima skraćenicu APP, tako bi smo mogli da se naviknemo i na slogan ministra kulture: IPP!

Ja koji volim pečate, ništa manje nego Polihajev iz „Zlatnog teleta“, dao bih da mi se napravi i takav žig, već imam štambilj „Mea culpa“ koji koristim kad god treba nekome pismeno da se izvinim.

Ali.

Ali.

Osim što može da pokrene lavinu građanske neposlušnosti i drskosti prema pravosuđu i zakonu, za šta ne haje nimalo, drugoodlikovani svetosavac bi se, ipak, ipak, mogao u pratnji ili pod okriljem policije, nesvojevoljno dakle, obresti u odajama TOK-a; u to nije lako poverovati, jer policija sada otvoreno bestidno radi za Ćacilend i za vladajuću partiju, oslonjenu na armiju prestupnika pod maskama i kapuljačama, ali, opet , šta ako se neko zainati u TOK-u i krene da radi po zakonu!?

Osetivši da mu prethodni podvizi možda neće biti dovoljni da ga zaštite od zakona i pravedne kazne, Selaković se iznova preporučio Milosti Našeg Svevišnjeg: „Bog sve vidi“, moralo je proći kroz Nikolinu svetosavsku glavu, „Bog sve gleda, a osobito se napaja snimcima gde Partijarh Vučević slavi pobedu na izborima, e, tu ću se urezati mome dobrotvoru i zaštitniku sviju na pravdi Boga progonjenih hrišćana – osmehivaću se osmehom koji ne posustaje, biću najaradosnije lice u buketu oko Vučevića, budu li Đuka ili Ira imitirali predsednika kad ovaj slavi, kad rukom umalo ne rekoh pumpa, kad pusti da mu ruka ritmično slavi i preti istovremeno, ja ću to raditi obema rukama, ma mi se koji rukav i rasparao! Ako neko povede ‘Bože pravde’, ja ću ga nadjačati, biću kao mister Bin u ckrvi, videće se kome je pobeda najmilija…“

I zaista, nakon prečiste pobede protiv zloglasnih blokadera, Partijarh je uspeo da iz glave izgovori ono što mu kanon nalaže, ali je skupina oko njega delovala odsutno, rastreseno, neka lica su mi se učinila čak i zamišljenim, iako im to nije svojstveno, jedini ko se neumorno kliberio bio je poslovni pametnjaković Selaković Nikola, postavljen je lični i partijski rekord u dužini i kvalitetu osmeha, gde si, Ginisu, da meriš vreme i kontinuitet facijalnog grča, visokousredotočeni ministar kulture uspeo je da u svojim svetosavskim očima izazove sjaj kakav sam video samo kod Amelije Pulen, a što je izgleda izazvano nekakvim kapima za oči, bio je predmet koji ne pripada skupu, ali je, gle, baš time, potvrdio da pripada i licem i telom onome ko ga je u olimpijsko pleme primio i ko ga je u zlatni vek uvrstio, veliki retoričar se bez reči preporučio vlasniku da ga se ne odrekne sad kad su dušmani poput šintera počeli da mlataraju onim omčama na dugačkim sapištima: „Znam da ti je NIS sada važniji od mene, ali ne sme da ti bude miliji, gledao si Vučevićevu konferenciju za štampu, tebi ništa ne promiče, o, ti, oko svevideće, i promisli sverazumevajuća i svepraštajuća vernima, tebi nije moglo promaći ko je bio najradosniji tamo, ako i nisam blistavi um, bio sam blistava faca, stoga ne dopusti, ah, Gospodaru, da zavapim kao Mona kad je pretrnuo od straha da će ga braća prodati na samom početku njegovog uspenja tj. uspona…“

Bumo videli šta će Vseznaika, Nosilac Ordena Svetog Save Prvog Reda, odlučiti, jer Carstvije Njegovo počiva na dogmi da se nikome ko Njega ljubi ne može i ne sme desiti ništa rđavo, Vseznaika, zaista vam kažem, ne može prepustiti pravosuđu Vesića, Selakovića, Malog i ostale, a da i kroz Njegovo božansko srce ne prostruji zebnja da bi prestupnici, braneći se, možda izrekli nešto što bi bi bilo esktremno nebogougodno.

Foto: Fonet, Milica Vučković