Manipulativno tumačenje smernica uz nove optužbe na račun SZO
Iako dokument iz 2010. sadrži formulacije koje se odnose na prirodan psihoseksualni razvoj, tvrdnje da on promoviše ranu seksualizaciju dece, da nalaže vrtićima aktivnosti seksualne prirode ili da predstavlja deo šireg sistema „napada na decu“ - ne zasnivaju se na činjenicama.
- Dokument SZO Evropa i nemački Savezni centar za zdravstveno obrazovanje star više od 15 godina, nije obavezni kurikulum, već okvir za obrazovne i zdravstvene institucije.
- Informacije o „upoznavanju tela” odnose se na prirodan razvoj deteta u tom periodu.
- Formulacije o „sistematskoj seksualizaciji“ i „sobama za masturbaciju“ se ne nalaze ni u jednom dokumentu SZO.
- Objavama nedostaje kontekst.
Objave sa društvenih mreža i pojedinih portala prenose novu verziju narativa koji već godinama kruži evropskim i regionalnim medijskim prostorom – tezu da SZO navodno stoji iza „napada na decu“, u kome se pod plaštom seksualnog obrazovanja uvodi rana seksualizacija u vrtićima. U osnovi sporne tvrdnje nalazi se dokument iz 2010. godine pod nazivom „Standardi za seksualno obrazovanje u Evropi“ (Standards for Sexuality Education in Europe), koji su kreirali SZO Evropa i Savezni centar za zdravstveno obrazovanje u Nemačkoj (BZgA).
U tim smernicama se zaista nalaze termini koje govore o razumevanju i prepoznavanju sopstvenog tela od najranijeg uzrasta, uključujući i reference seksualnog obrazovanja poput „uživanje pri dodirivanju sopstvenog tela“. Međutim, upravo se te formulacije decenijama izvlače iz izvornog konteksta i koriste kao temelj za tvrdnju da su vrtići pretvoreni u javna mesta „seksualnog eksperimentisanja“. Izvorni dokument je zamišljen kao okvirni priručnik namenjen donosiocima odluka i stručnjacima koji kreiraju obrazovne programe.
SZO je za AFP početkom 2024. godine pojasnio da dokument nije nastavni plan, niti su to pedagoška uputstva koja se primenjuju direktno u vrtićima ili školama. Njegova svrha je, kako su istakli, da profesionalcima pruži pregled onoga što se smatra prirodnim tokom psihoseksualnog razvoja, kao i smernice o tome kako deci na njihovom uzrastu i jeziku prilagođen način predstaviti pojmove koji mogu doprineti razumevanju privatnosti, emocija, granica i zaštiti od zlostavljanja uz demanti da dokument „ne zagovara, ne promoviše i ne ohrabruje bilo kakvu seksualnu aktivnost dece“.
Narativ o „namernoj, ranoj seksualizaciji dece” koji se ponavlja unazad godinama, a koje su širile i pojedine aktivističke grupe u Nemačkoj, postao je povod za dezinformacije i teorije zavere o navodnom postojanju „soba za masturbaciju“, institucionalnog podsticanja seksualnog ponašanja dece ili čak prikrivenog sistema zlostavljanja. U praksi, takve prostorije ne postoje u okviru obrazovnih smernica koje potiču iz SZO smernica. Ni u jednom zvaničnom dokumentu, dodatno, nema indicija da su smernice iz 2010. nametnute vrtićima kao obaveza, niti da predviđaju provođenje praktičnih aktivnosti seksualne prirode.
Pored toga, međunarodne smernice o seksualnom obrazovanju tokom protekle decenije dodatno precizirane i modernizovane. UNESCO i SZO u novijim dokumentima naglašavaju važnost obrazovanja koje je zasnovano na dokazima, prilagođeno uzrastu i fokusirano na bezbednost i zaštitu dece. Glavni cilj takvih programa jeste da deca razumeju sopstvene granice, nauče razliku između privatnog i javnog i steknu znanja koja ih mogu zaštititi od zlostavljanja. Interpretacija ovog pristupa kao pokušaja seksualizacije predstavlja preokretanje namene smernica, a ne odraz njihovog stvarnog sadržaja.
