Dva Šakala nad Beogradom II #Retrovizor

Priroda zaista oponaša umetnost. Jedan od najlepših izdanaka prirode poneo se istovetno kao junaci Brethotve pesme „Neulovljive greške Komisije za umetnost“, koji dadoše svoj obol lepom običaju da se priznaju greške, te promrljaše i oni da priznaju izvesne greške: „Upitani koje su to greške, nisu, doduše, mogli da se sete određenih grešaka, ali su ipak žestoko tvrdili da su počinili greške – kao što je to već bio običaj.“

Tako se, samo još grotesknije, vladar izvinio podanicima zbog svojih preterancija prilikom redovnog vređanja sviju koji ga ne ljube, ali u te gadosti nije imao srca da se udubi; izvinjenje i počinje opštim mestom o nesavršenosti ljudskog roda, čemu se, gle, na tren, eto, nije dovoljno snažno odupro ni natčovek rođen u našem slobodarskom klim. pojasu; nije pomenuo nijednu od brat bratu hiljadu uvreda kojima nas je neštedimice obasipao, nego je zažalio što se nije snažnije odupirao tome – ah, i odviše ljudskom! – porivu da kažeš nešto ružno, neprilično i nadasve netačno; silnik, i kad se tobože izvinjava mora, da upotrebi reč „snažnije“, pa iskoristi sve tri vrednote iz tvoje slavne kampanje: „Prirodnom iskušenju da vređam nišče morao sam se odupirati brže, jače, bolje!“

Uglavnom nam je Đura u neiskrenoj i smušenoj besedi oprostio što nas je tukao, dao je bio oduška svom obešenjačkom i žovijalnom duhu upitavši šta će to biti u Novom Sadu, neka utakmica, čiča Gliša, Mali i Brnabić smejali su se čitava dva radna dana, uozbiljili su se tek kad su prionuli na pakosti bez kojih godišnjica u Novom Sadu nije smela da prođe: „Reći ćemo opet da imamo dojavu o bombi, podmetnutoj u nekome od naših prebrzih vozova; mašinovođe, kondukteri, skretničari i šefovi stanica imaće sportsku subotu, da ne bi kogod od njih poželeo da se dresinom odveze do Petrovaradina i Novog Sada, Sekcija za ometanje blokaderaja udesila je da delovi Novog Sada ostanu bez vode, pa neka i na samo deset mesta budu prazni vodokotlići u nužnicima, biće to nauk onima koji nisu tog dana zatvorili svoje gostione, nego puštaju unutra i pridošlice koje čak ništa i ne konzumiraju, da, vredi li uopšte pominjati lagariju o bombama, o kojoj dačićevci i orlićevci nisu osetili potrebu ni da dometnu barem još jednu laž: „Nađene su četiri paklene mašine u trima kompozicijama koje neka ostanu anonimne; spaseno je sedam stotina života putnika i prtljag u vrednosti od petnaest hiljada evra“; ili: „Stručnjaci za eksplozivni kriminal nisu pronašli nijednu bombu, ali će odeljenje za sajber i za železnički kriminal u najskorije vreme otkriti počinioce kriv. dela širenja panike i ometanja državnog preduzeća da se samofinansira…“

&

Zlatnim slovima će u analima naprednjačkog agitpropa biti upisano kako je svevladajuća klasa doskočila ženi koja se drznula da štrajkuje glađu na obodu Svetog Ćacilenda, krcatog studentima gladnim znanja i desetki na ispitima, najpre joj nije dozvoljeno da kroči na Svetu zemlju, onda joj je nađen nužni smeštaj u nekoj bescarinskog zoni, između osveštanih duplih metalnih pregrada, kojima je blagoopervažen Ćacilend, i izložena je muzičkoj torturi kakvu nije dosad otrpeo nijedan homo sapiens, osim što su pesme odvratne (meni), one se ponavljaju, a pristižu sa zvučnika o kakvim sanjaju hevi-metal grupe; za razliku od bedastoće o bombama u kupeima i na osovinama vagona, koja je ipak imala ma kako nisku i nedostojnu svrhu, da se skup u Novom Sadu umanji barem za hiljadu ljudi, besomučna larma kojoj je izložena majka ubijenog dečaka je čisto zlo, prečišćeno od bilo kakvih primesa i lišeno svake izrecive svrhe, osim mučenja i ruganja osobi koja traži pravdu.

Usred tog protivzakonitog, nebogougodnog i neumoljivog mrcvarijuma javlja nam vlasnik da njegovi najbolji ljudi već tri dana ne mogu da stanu za vrat dvojici snajperista, koji su zna se koliko i od koga plaćeni, i ko su im mete, pa bilo bi bolje da BIA, MUP, BOA, kobre, lojalisti i gospodin Kričak znaju gde su nevaljalci, nego što se zna ko ih je unajmio i koliki im je predujam već dat na ruke; vlasnik je u svečani opticaj pustio plaćene ubice, i moram priznati da me ovaj vid pogibelji plaši više nego vozno bombaštvo: plaćeni ubica se ne udubljuje ni u motive poslodavca, ni u moralni lik mete, staloženo će povuči okidač kad proceni da se neće osramotiti, uglavnom sam odlučio da ne izlazim ne samo na proteste, nego ni na pijacu, šta ako naručilac ubistva želi da bude ubijen baš neko ko nije blizak imperatoru, pa da onda taj zločin bude prišiven državi, pravnoj naslednici države koja je ubila Ćuruviju i Stambolića, a koja je ubila i Đinđića: „Slavni novinar podlegao rani od zalutalog metka dok se vraćao sa noćne šihte u mehani, gde je, ne plaćajući porez na bakšiš, dopunjavao penziju, koja mu je inače redovno stizala, zahvaljujući predsedniku Republike: krvavi obračun među muzičarima, ili poruka trudbeniku tiska koji nikako da nađe neku lepu reč o demokratski izabranom olimpijskom plemenu?“