Rođena 1963. u Kotoru.
„Moja prva sećanja su iz Zadra… Otac mi je u Zadru bio na službi, bio je oficir JNA, avijatičar. Pre nego što sam krenula u školu, dobio je premeštaj u Beograd, na aerodrom u Batajnici, gde je i počeo profesionalnu karijeru. Bio je prva posleratna generacija avijatičara, pravo iz partizana poslali su ga na školovanje.“ (Danas, 18. 10. 2020. godine)
Osnovnu i srednju školu završila je u Beogradu.
„Bila sam katastrofalan đak. Još u osnovnoj školi sam išla na popravne ispite, a kao prva generacija takozvanog usmerenog obrazovanja nekako sam se provlačila, jer nastavnici nisu znali šta da predaju… Nije bilo udžbenika osim marksizma i opštenarodne odbrane. Ništa me nije zanimalo iz školskih programa, časovi su mi bili dosadni. Ali sam zato ‘gutala’ knjige, sećam se jasno kako sam sa četrnaest godina bila ushićena čitajući Simon de Bovoar, posle egzistencijalista prešla na anarhiste, stalno listala enciklopedije istorije umetnosti i skupljala stripove. Pred kraj srednje škole pročitala sam ‘Tužne trope’ Klod Levi Strosa i odlučila da studiram etnologiju (sada je to katedra za antropologiju). Imala sam sreću da te godine nije bilo prijemnog i konačno sam počela nešto studiozno da učim.“ (Danas, 18. 10. 2020. godine)
Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirala je etnologiju 1989. godine.
Novinarsku karijeru počela je 1988. u Radio Beogradu.
„Na jednoj žurki 1988. upoznala sam novinara Radio Beograda, rekao mi je kako traže spikere, da ja imam dobar glas i dikciju i da bih mogla da se javim, da probam. Do tada sam radila razne poslove, sve verujući da ću negde moći da se zaposlim kao etnolog. Baš tada kada sam se javila za posao spikera, radila sam u računovodstvu nekadašnjeg SIV-a kao ‘likvidator ličnih dohodaka’. Da, tako se zvalo to radno mesto, još uvek mi piše u radnoj knjižici. Otišla sam u Radio Beograd, upoznala Đuru Vojnovića, urednika na Prvom programu, koji me prvog dana poslao da snimim nešto o Univerzitetskoj biblioteci. Nisam postala spiker, odmah sam uletela u novinarstvo i ubrzo zaboravila da sam ikada želela univerzitetsku karijeru. Nije se tada napredovalo u poslu brzo kao danas. Mislim da sam bar pola godine provela na ćošku Hilandarske i Cetinjske, sa nagrom od sedam kilograma na ramenu i radila ankete. Kome god je na bilo kom programu trebala anketa na neku temu, mene su slali da je radim. Šta sam sve tu naučila! Od toga da bez zazora prilazim ljudima, da postavljam najpreciznija moguća pitanja, insistiram na jasnim odgovorima, do toga da u pola minuta spakujem i sama izmontiram i do 10 kratkih izjava. To iskustvo će mi kasnije biti neverovatno važno za razne složenije novinarske forme. Kada sam te 1988. došla na Radio Beograd, želela sam da radim teme iz kulture, bila sam presrećna kada sam razgovarala sa Acom Popovićem, sa Mihizom, sa Aleksandrom Petrovićem, Živojinom Pavlovićem, Slobodanom Selenićem…“ (Danas, 18. 10. 2020. godine)
Kaže da je ubrzo počela da novinarski prati političke događaje.
„Radio Beograd je bio mnogo slobodniji medij. Teme koje su na televiziji bile nepoželjne kod nas su prolazile bez većih problema. Vrlo brzo sam počela da pratim političke događaje… Učila sam slušajući kako rade Dušan Radulović, Nebojša Spaić, Slobodan Stupar, Rade Radovanović… Bez daha sam slušala ‘Niko kao ja’ i Svetlanu Lukić. Pratila sam prvu višestranačku skupštinu posle izbora 1990, snimala demonstracije, tribine… sve je to bilo novo i uzbudljivo, ali je dan za danom slutilo na zlo. Šešelj je imenom prozivao kolege koji nisu imali srpska prezimena, krenuli su neki neobični spiskovi… Osnovali smo nezavisni sindikat, bunili se zbog masovnih ‘plaćenih odmora’, ljudi su nestajali sa programa, odlazili iz zemlje… Mislili smo da je to sve privremeno kao i sukobi koji su počinjali u Hrvatskoj. Bili smo naivni, jako, jako naivni.“ (Danas, 18. 10. 2020. godine)
Nakon četiri godine napustila je Radio Beograd.
„Bila sam pred stalnim zaposlenjem posle četiri godine honorarnog posla u Radio Beogradu. Kako je počeo rat, sklonili su me iz ozbiljnih emisija, čak sam dobila svoj sektor u redakciji kulture, da pratim izložbe fotografija!?! Jednog dana presreo me kolega na hodniku, pitao imam li vremena nešto da pročitam, da me snime. Bio je to neki tekst vojne komande iz Knina… Trebalo je da ga čitam preko telefona, da fingiram da sam tamo i šaljem izveštaj sa lica mesta. Bacila sam taj papir, rekla da me pošalju u Knin, da ću rado da izveštavam. Sutradan, na putu ka Radiju, stigla sam do kafane Grmeč, stala i okrenula se nazad. Jako dobro pamtim taj trenutak i osećaj olakšanja, jer sam donela dobru odluku. Nisam znala šta ću dalje, nisam imala nikakav drugi posao, ali sam se osećala baš dobro.“ (Danas, 18. 10. 2020. godine)
Kratko je radila na Radio Indexu, a potom, od proleća 1993. do leta 1996. godine, u Fondu za humanitarno pravo, kao istraživač u Bosni i Hercegovini, Sandžaku i na Kosovu.
„Posle nekoliko dana rodbina nestalih putnika (iz voza, u Štrpcima) došla je sa fotografijama ispred Skupštine u Beogradu, tražili su da vlast nađe ko ih je oteo i gde su. Snimala sam ih za Radio Index, jedno kratko vreme radila sam tamo. Na protestu sam srela Natašu Kandić, znale smo se sa skupova UJDI-ja. Pozvala me je u Fond za humanitarno pravo i naredne tri godine radila sam kao istraživač, tragala za žrtvama i svedocima ratnih zločina, beležila njihove izjave. Mogla bih sad satima da pišem šta sam sve videla i čula po Bosni, po izbegličkim kampovima, u kolonama ljudi koji su bežali od Bljeska ili Oluje. Ne vole ljudi ovde te priče, dosta im je, neprijatno je, daleko je, negiraju ih, život ide dalje, neće da se osvrću, ne žele da se suoče… Ja i dalje mislim da je bilo važno zabeležiti svaku i svačiju reč, da to ima smisla, ponosna sam što sam radila u Fondu.“ (Danas, 18. 10. 2020. godine)
Zatim, 1996. prelazi u informativnu redakciju Radija B92, gde je radila „kao reporter, urednik i specijalni izveštač iz Prištine, tokom sukoba na Kosovu“, a od 2002. do 2004. godine bila je urednica informativne redakcije Radija B92.
„Želela sam da radim na Radiju B92, dopadala mi se muzika, nekonvencionalni program, humor, vesti koje su bile drugačije od onoga što se moglo čuti u većini drugih medija. U leto 1996. pozvala sam Cecu Lukić tražeći novi posao, vrlo brzo počela sam da uređujem vesti, pronašla sam se u ekipi koja je bila puna energije, zamaha, duha. Teško je danas objasniti onima koji to ne pamte koliko je B92 tada bila važna i posebna stanica. Posle Fonda, koji je bio emotivno i fizički naporan, bilo mi je potrebno uzemljenje i B92 je za mene bilo pravo mesto. Radili smo po ceo dan, a kada bi smena istekla, ostajali smo u te tri sobe na petom spratu Doma omladine i družili se. Ali opet me je rat odneo dalje, na Kosovo… Od jeseni 1997. pa sve do dana kada je počelo bombardovanje, zajedno sa Milošem, Vasketom i Danijelom bila sam izveštač iz Prištine. Ne umem jasno da objasnim svoju vezanost za Kosovo. Nije to samo parče života koje sam tamo provela, to su ljudi koje sam zavolela, prelepi Prizren, mir u manastiru Dečani, kafana Bagrem u Prištini, koje više nema… Nije bilo kao u Bosni ili Hrvatskoj linije fronta, nije postojala ‘bezbedna zona’, sve je bilo izmešano. U svakom trenutku kada se izađe iz Prištine, mogli ste da naletite na UČK, početkom 1999. rovovi koje su kopali ka Podujevu mogli su da se vide golim okom s puta. Nikada se nisam plašila kao na Kosovu, posebno tih dana uoči bombardovanja, kada smo tamo jasno znali šta će se dogoditi, dok su u Beogradu mislili da će Milošević sve da reši. Dan pred bombardovanje dobila sam još jednu ozbiljnu pretnju iz ‘službe’…“ (Danas, 18. 10. 2020. godine)
Kao urednica emisije „Kažiprst“ dobila je novinarsku nagradu „Jug Grizelj“ za 2003. godinu. Na TV B92 vodila je politički talk show „Poligraf“, a potom prelazi na RTS, gde je radila emisiju „Raspakivanje“.
„Od 2002. do 2004. godine bila je urednica informativne redakcije Radija B92, a zatim je radila u Ministarstvu za manjinska prava. Završila obuku na Međunarodnom institutu za ljudska prava u Strazburu , o metodologiji istraživanja ratnih zločina i kršenja ljudskih prava.“ (RTS, 10. 8. 2009. godine)
Nakon RTS, bila je urednica političke rubrike u nedeljniku NIN, gde je 2015. dobila otkaz.
„Bez ikakve najave, danas mi je moj urednik Milan Ćulibrk rekao da dobijam otkaz jer je nezadovoljan mojim radom. Mislim da je politička rubrika u NIN-u bila jedna od najboljih rubrika i nisam baš razumela šta to znači, da je nezadovoljan mojim radom’, kazala je Riha. Ona je precizirala da je dobila rešenje kojim je proglašena za tehnološki višak, i da su ranije postojala razmimoilaženja između nje i glavnog urednika, ali da nije bilo političkih pritisaka na nju. Glavni i odgovorni urednik NIN-a Milan Ćulibrk je agenciji Beta kratko izjavio da njegova odluka ‘nema veze s politikom’.“ (021.rs, 16. 4. 2015. godine)
Prvi osnovni sud u Beogradu poništio je u aprilu 2018. rešenje o otkazu i obavezao nedeljnik NIN da je vrati na posao i nadoknadi troškove suđenja.
Od 2018. je menadžerka programa za Srbiju organizacije „Internews“.
„Tokom godina održala je više kurseva i treninga za novinare i medije, od osnova novinarstva do složenijih formi poput vođenja intervjua, pisanja tekstova za štampane medije i za sajtove, do multimedijalnih sadržaja. Stalni je predavač u Školi digitalnog novinarstva Fondacije Slavko Ćuruvija.
Tokom rada za Internews radila je na regionalnom projektu podrške nezavisnim online medijima, kao koordinatorka, a zatim menadžerka programa za Srbiju. Taj rad je podrazumevao praćenje medijskih sadržaja, a isto tako i praćenje vesti koje se odnose na medije, medijsko tržište i medijsku regulativu u Srbiji i regionu i svetske trendove u tom oblastima“, piše u biografiji.
U maju 2025. podnela je kandidaturu za članicu Saveta Regulatornog tela za elektronske medije (REM).
U junu je povukla kandidaturu.
„Mi, ovlašćeni predlagači, kandidati i kandidatkinje za članove Saveta REM, ovim putem obaveštavamo javnost da istupamo iz daljeg učešća u ovom procesu. Naša odluka usledila je nakon što nijedan od ukupno 30 prigovora koje su podneli legitimni predlagači nije razmotren, a upozorenja na gruba kršenja zakona i pogrešna tumačenja osnovnih pravnih normi ostala su ignorisana. (…) Nećemo biti saučesnici u simulaciji reformi i fingiranju ispunjavanja evropskih obaveza dok se sistematski urušava REM kao nezavisno telo. REM nije politička alatka – on postoji zarad zaštite građanskih prava, slobode izražavanja, borbe protiv govora mržnje i obezbeđivanja stvarnog medijskog pluralizma. Uverenja smo da se u Evropsku uniju ne ulazi mimo zakona, već kroz njihovu doslednu primenu. Zbog svega navedenog, smatramo da je ovaj proces pravno i politički kompromitovan i ovim putem potvrđujemo da u njemu više nećemo učestvovati.“ (NUNS, 13. 6. 2025. godine)
Foto: Fonet, Aleksandar Levajković
