Rođen 1956. u Zemunu.
Kako se navodi, završio Zemunsku gimnaziju 1975. godine, a 1980. diplomirao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na novinarskom smeru. Završio specijalizaciju na Svetskom institutu za novinarstvo u Minesoti 1991. godine.
„Novinarstvom se počeo baviti 1980. u najtiražnijem i tada najuticajnijem dnevnom listu ‘Večernje novosti’. Posle prakse u gradskoj rubrici, postaje dopisnik iz Titovog Užica. Nakon dve godine vraća se u Beograd kao novinar komentator. Obavljao je dužnost sekretara OO Saveza komunista Srbije u ‘Večernjim novostima’. Jedini jugoslovenski izveštač iz Istočnog Berlina 1989. u vreme pada Berlinskog zida. Poznat po dugačkim tekstovima i otporu prema njihovim skraćivanjima. U ‘Večernjim novostima’ je, na primer, nagovorio tehničkog urednika da smanji širinu margine kako bi njegov izveštaj mogao biti objavljen bez skraćivanja.“ (Vreme, 25. 11. 2004. godine)
Zbog neslaganja sa uređivačkom politikom „Večernjih novosti“ 1990. godine prelazi u novoosnovani nedeljnik „Vreme“.
„Bežeći od mobilizacije, 1991. šest meseci provodi u SAD što koristi za stručno usavršavanje (tekstovi su mu objavljivani u ‘Vašington postu’). Tokom karijere postao je prepoznatljiv po studioznom, analitičkom pristupu temama kojima se bavio, te ekspertskim poznavanjem prilika u političkim partijama, a pogotovo SPS-u. Intervjuisao je gotovo sve političke prvake u Srbiji i Crnoj Gori gde su do izražaja došli njegova temeljita pripremljenost i minuciozno vladanje činjenicama. Takve su i njegove reportaže iz Makedonije u vreme sukoba 2001. Stefanovićeve analize političkih prilika u regionu korišćene su u analitičkim službama države i političkih partija. U poslednje vreme Stefanović se specijalizovao za haške teme, posebno za suđenje Miloševiću. Njegovim haškim izveštavanjem jednako su nezadovoljni i haški prijatelji i sledbenici Slobodana Miloševića. Tokom 2002. na stranicama nedeljnika ‘Vreme’ kritikovan je zbog ‘pristrasnog i netačnog’ izveštavanja. Stefanović je kritičarima odgovorio da bi ‘haški izveštači morali da imaju pravo da u svom poslu ostave i izvesnu marginu za nešto drugačije viđenje od bilo kog aktivnog učesnika u ovim procesima’. Inicijator je kampanje za oslobađanje generala Vladimira Trifunovića.“ (Vreme, 25. 11. 2004. godine)
Nakon što je Aleksandar Tijanić postavljen za generalnog direktora Radio-televizije Srbije, prelazi u RTS na funkciju v.d. glavnog i odgovornog urednika Informativnog programa.
„Stefanović kaže da je tu funkciju prihvatio ‘na određeno vreme’, u nameri da poboljša informativni program. ‘Moj cilj je da, ako mogu, nastavim sa poboljšanjima u informativnom programu, a mislim da je Gordana Suša tu već uradila dobar posao. Moja je namera da u informativnom sadržaju nacionalne televizije, u meri u kojoj to dozvoljava elektronski medij, probam da dodam ono što sam radio svih ovih godina u ‘Vremenu’, rekao je Stefanović i dodao da će na nacionalnoj televiziji podsticati istraživačko novinarstvo. Političarima u Srbiji poručio je da mogu da računaju na fer i uravnoteženo izveštavanje. ‘Nemam potpun uvid, ali mislim da Redakciji nedostaju novinarska pojačanja. Pokušaću, stoga, da dovedem neke afirmisane novinare iz drugih redakcija koji ne moraju da budu iz elektronskih medija. Jedan od prvih utisaka je da ima previše urednika’.“ (Vreme, 25. 11. 2004. godine)
Jedan je od osnivača Nezavisnog udruženja novinara Srbije, ali nije više član NUNS-a.
„Urednik informativnog programa RTS Nenad Lj. Stefanović izbačen je iz NUNS, kao i današnji novinar RTV Pink Predrag Sarapa. To je na Vanrednoj skupštini NUNS-a obelodanio predsednik udruženja Slaviša Lekić. Sarapa i Nenad Lj. Stefanović isključeni su iz članstva zbog kršenja Kodeksa novinara Srbije i etike. ‘Kao predsednik NUNS-a, jer se niko drugi nije setio, podneo sam predstavku Sudu časti NUNS-a. Procedura je bila takva da je Sarapa trebao da se izjasni da li je ili nije član NUNS-a. Izjasnio se da nije član NUNS-a i on je isključen iz članstva našeg udruženja. Isto je i sa Nenadom Lj. Stefanovićem, urednikom RTS-a. Ista je procedura ispoštovana, izjasnio se da nije član NUNS-a i on je izbrisan iz članstva. Sud časti će tako postupati na isti način ko je prekršio kodeks ili etiku’, rekao je Lekić na Skupštini NUNS-a.“ (Ozonpress, 21. 10. 2018. godine)
Koautor je (sa Đurom Bilbijom i Jovanom Kesarom) knjige „Geneza maspoka u Hrvatskoj (1990)“. Dobitnik je nagrade „Večernjih novosti“ 1986. godine i „Jug Grizelj“ za 2001.
„Opus ovog autora spaja istraživanje, intervju, analizu i redak reporterski dar kojim se ne razbacuje, već ga podređuje činjenicama i osvetljavanju produbljene istine, bez euforije i površnih dramatizacija’, konstatovao je žiri koji je Stefanoviću dodelio Nagradu ‘Jug Grizelj’.“ (Vreme, 25. 11. 2004. godine)
Udruženje novinara Srbije dodelilo mu je 2008. godišnju nagrada za uređivanje „Dimitrije Davidović“.
I nakon dolaska Dragana Bujoševića na čelo RTS-a ostao je na istoj funkciji.
„Najveći izazov u novoj sezoni biće mi da sačuvam redakciju. Novinarstvo je sve više profesija iz koje se odlazi. Ne bojim se odlazaka na druge televizije, jer se iz Zvezde ili Partizana retko ide u Čukarički. Osim ako se mora. Ali se odlazi u druge profesije. Izazov je i da napravimo i održimo pristojan program u medijskom okruženju u kojem je teško opstati ako imaš dobar ukus. (…) RTS je proslavila 57 godina postojanja. Nije svaka od tih godina bila za čestitke, kao što nije ni svaka godina u našim životima uvek za čestitke. Ali većina jeste. I to je jedan od izazova. Da naredne godine pripadnu onim boljim u istoriji ove kuće. Da i u narednim godinama budemo tim kome se veruje.“ (Blic, 23. 9. 2015. godine)
Smatra da je poređenje Javnog servisa sa onim iz doba Dragoljuba Milanovića „organizovanje zaborava“.
„To je očito priča onih koji su ljuti što im slobizam danas izgleda manje kriv zbog mnogih koji su na talasu narodnog nezadovoljstva posle 2000. prigrabili vlast iako to nisu zaslužili. Priču – sve je gore nego u vreme Miloševića, naravno i RTS, nazvao bih ‘organizovanjem zaborava’. To čine oni koji svoje političke pristrasnosti proglašavaju za najviše etičke i profesionalne standarde. (…) To da je današnji RTS nalik onom iz 90-ih, podjednako je verodostojno i uverljivo kao i teza da smo tada lepo živeli sa deset maraka. Tačno je da smo danas preplavljeni medijima koji, kako je govorio Tijanić, stimulišu glupost i proizvode halucinacije, ali ti ne stanuju u Takovskoj 10. (…) Ovih dana i premijer (Vučić) kaže da ne želi da gostuje na RTS-u. Ne čudim se, naravno, što vlast i opozicija ili nezadovoljni građani imaju primedbe na rad Javnog servisa. Oni koji ga plaćaju uvek imaju pravo da budu nezadovoljni. Ali zanimljiva mi je i pomalo zbunjujuća, ta raznovrsnost i raznolikost nezadovoljnih. Oni mi ukazuju da uz sve mane, a imamo ih mnogo, možda ipak ne radimo baš tako loše. Nije valjda da se u Srbiji oni koji ne mogu da se slože baš ni oko čega, slažu samo oko jedne stvari – da RTS ne valja. Samo da smo mi drugačiji, oni bi došli na vlast.“ (Politika, 3. 6. 2016. godine)
Nakon što su studenti dve nedelje držali u blokadi zgrade RTS-a u Aberdarevoj ulici i na Košutnjaku, nezadovoljni uređivačkom politikom Javnog servisa, izjavio je da „iako ne želi da kaže da u nekim kritikama Javnog servisa nema i dobrog dela istine“ smatra da se „RTS trudi da poštuje jedan temeljni legitimitet suprotstavljenih mišljenja na javnoj sceni“.
„Neki to nazivaju našim učešćem u obojenoj revoluciji i drugi to nazivaju našom neumerenom podrškom Aleksandru Vučiću ili njegovom režimu. Ja, meni se čini da sve što pokušavamo da radimo svih ovih godina, jeste da kažemo negde na jedan način – ljudi, hajde da dozvolimo da se Srbija može voleti na različite načine. Važno je da je volimo, ali nemojte da se mrzimo zbog toga što to različito vidimo. (…) Apsolutno je logično i tačno da je tu prevladala logika da onaj ko želi da osvoji vlast, a očigledno je da se ovde sada radi i o osvajanju vlasti, ne može to da uradi ako ne preuzme RTS u svoje ruke, ne zato što je RTS bastion nekih Vučićevih vlasti, nego zbog toga što se u svim sličnim prilikama to tako događa’, kaže Stefanović.“ (RTS, 5. 5. 2025. godine)
Foto: FoNet, Aleksandar Barda
