Vodeni linč #Retrovizor

Opet delim jedno čuvstvo sa našim vlasnikom: obojica bejasmo bili nezadovoljni RTS-om, sad smo nezadovoljni radom policije, svak doista ima svoje razloge, predsednik Republike drži da je policija bila odveć suzdržana, odviše nežna, pa je dobri dekan koji hoće samo da dekanuje bio žrtvom linča, dok ja mislim obratno: sramota je i nadasve je protivzakonito da žandarmerija ili specijalne jedinice dotrče na poziv uvređenog pojedinca, i da pendrecima, štitovima i suzavcem dele pravdu. Dekan je mogao, pošto ga cepanje studentskih plakata nije dovelo do katarze, da se žali ministarki (koja sada živi od voditeljske utrudbe na mislim „Blic“ televiziji – svoju svestranost, harizmu, rečitost i mudrost unovčiće i dokazaće da je život moguć i izvan olimpijskog plemena, u jednom naravno ograničenom razdoblju, jer će je njen gospodar vratiti u sveč. opticaj čim ovaj neželjeni metež mine); ili je mogao (g.dekan) da se povajka novom ministru prosvete, koji jedva čeka da prebaci normu i da prevaziđe sebe gušeći studentsku pobunu u stilu kaznene ekspedicije da ne kažem kojeg Rajha; ja, na primer ne znam ni telefon žandarmerije, niti mislim da bi tolika jedinica doletela da sam im, glasom već uzdrhtalim i sve slabijim, javio kako krvarim u šahtu, tu i tu, dok nekolicina nasilnika šutira i gazi moju ruku kojom pokušavam da stisnem posekotinu na karotidi, ne verujem da bi došao ni ubogi komunalac…

Policija je, po moemu, u Novom Sadu bila odveć uslužna – razbacala je poput kobri profesorku koja je digla ruke uvis, razbila je glavu studentkinji-biciklistkinji, povredila je nekoliko desetina što građana, što studenata… Njihov ministar, Ivica bez Partije Dačić, koji osipanje članstva SPS-a mora da nadoknađuje pojačanim ličnim udvorištvom i ponekad nevoljnim, ali ipak istrajnim pokoravanjem guji koja budući u procepu sve pogrešnije i pogrešnije sikće, veli da je policija bila ometana u svom blagoslovenom poslu i da je pribegla sili neznatnoj i zaista minimalnoj (koju pak Gospodar smatra nedovoljnom ili ništavnom!), neverovatno je šta nam ova osoba priblizhennaia k imperatoru govori, kao da se od vremena Miloševića do danas nije pojavila silesija telefona kojima se događaji snimaju i odmah šalju gradu i svetu, čovek laže spokojno, kao da nikada nećemo moći nešto iz njegove drske govorance da osporimo, a sve ono što on poriče i posuvraćuje videli su već milioni ljudi – šta ćemo sa ovim prekaljenim survajverom kad sutra, ili ovog proleća, svejedno, samodržavlju dođe kraj? Neće valjda opet njegova partijica biti onaj dragoceni teg na skupštinskom kantaru bez kojih pobednici neće moći da osiguraju većinu!?

Ministar prosvete ne zna koliko će njegova slava i osveta trajati, pa nije dangubio ni minut, prvog radnog dana suočio se sa rektorom, demonom nad demonima, zavetovao se, lično, mimo onog što su svečano promrmljali i ostali đurinci, da će od službi, svih koje raspolažu silom, zahtevati da na univerzitetu zavedu red kakav je njegovo ministarsko prevoshoditel’stvo, besedeći noćima i jutrima na tabloidnim televizijama, uveliko postavilo u svojoj nazovi profesorskoj glavi, da, zašto jedan deo policije, i uopšte oružanih snaga ne bi bio stavljen pod neposrednu komandu Dejan Vuka, a radi suzbijanja sabotaže, subverzije i terorizma čija je sigurna kuća do juče bio univerzitet? Povodom nemilog događaja sa, ja bih rekao, nemilim dekanom DIF-a besedio je ne treba lepše: nema šta nije bilo napadnuto kod DIF-a, i pravni poredak, i uzorni radenik i radenikovo ljudsko pravo da ulazi i izlazi iz zgrade u kojoj je on bog i batina, falilo je samo još da pomene ljudsko pravo na suvu odeću, jer je građanin-dekan Drig bio poliven litrama što gazirane što negazirene vode, iz tih flaša su počinioci već otpili poneki gutljaj, pa mučki napad ima i tu, da kažemo sanitarnu dimenziju.

Samodršca je vredni dekan Drid doveo u situaciju kakve se ne sećamo ni mi ni samodržac: „Dugo sam skupljao hrabrost da pozovem telefonom dekana Patrika Drida. Razmišljao sam 45 minuta šta da kažem tom čoveku. Taj čovek je linčovan u Novom Sadu samo zato što je hteo da radi svoj posao.“ Koja se zemlja može podičiti vladarom ovoliko tankoćutnim, ovoliko pravičnim, ovako savesnim, brižnim i toliko iskrenim?! Sam nam je, osećajući se u „Informeru“ kao kod svoje kuće, poverio nešto što mnogi pojedinac ne bi priznao ni sebi: „U mojoj glavi počelo je da se pojavljuje nešto loše, a to je kako da vratim svim ljudima koji su toliko zla naneli meni, porodici, mojoj deci i svima…“ Lepo je i dirljivo je videti moćnika koji se pita hoće li i čojstva što se tiče biti među najboljima, jer je najboljošću opsednut; rekao bih da je u iskušenje osvetoljubivosti već padao, već je i te kako kažnjavao one koje svrstava u zle. Možda drži da je u kažnjavanju dosad bio odveć blag, gotovo kao žandarmerija i specijalci u Novom Sadu? Da. Dekan se nije poput direktora slavne novosadske gimnazije oslanjao na snagu vere, nego na snagu žandarmerije, i gle, dobro beše veoma, hoću reći odziv snaga reda bio je veličanstven, iz protivničkog tabora je nekolicina dospela u urgentni centar, a mi smo dobili novi izraz u teoriji i istoriji nasija: linč vodom.

Njegova u crno obojena svetost vinula se do Moskve gde se na jeziku domaćina raspričala o onome što ju pola godine tišti, žalosti i brine, i gle, to beše obojena revolucija, nije se pretrgao učeći ruski, niti je svoju paškvilu naučio naizust, pa mu je vladika bački blagopomogao kao perevodchik, tužbalica Porfirijeva morala je pogoditi Vladimira Vladimiroviča pravo u njegovo slovensko i pravoslavno srce: Porfirije je studente koji su se digli na neoružani ustanak ocrnio da ne treba crnje, da je njegov svetovni parnjak Aleksandar u Moskvu kao izaslanika poslao mudrog Krla ne bi moglo biti bolje: logika, istina i pristojnost kao da nisu ni pošle na prečisti Istok. Prvoslav-Pravoslav je svojim rečima obelodanio ne tako baš ni nov zamysel pokvarenog Zapada da nakonec i navsegda utamani srpski identitet, ali svaki Srbin nosi u medaljonu dve ikonice, na jednoj je slika Moskovske patrijaršije, na drugoj – Kremlj! Ne zavidim državnicima na njihovoj misiji i potogovo ne na ceremonijama koje moraju da otrpe, verujem da su lest’ i spletni (dodvoranje i ogovaranje) na rđavom ruskom pokolebale domaćina u nakani da vlada Ruskim Svetom dok mu i poslednji vitalni organ ne otkaže.

Slava Bogu, poživeo sam toliko da dočekam izgnanstvo Olivere Zekić iz njenog ličnog raja zvanog REM. Kad je ta štetočinska družina napokon bila demobilisana, Olivera se proglasila portparolkom i morao sam još da čujem njenu dosetku – kladila bi se da većina studenata koji kao traže ispravan REM misle da je to rok-grupa, uglavnom je Bakarec, najveći pesnik među preobraćenim demokratama, odobrio da se propali konkurs za novi REM proglasi zaista propalim i da se nazdravi novom konkursu za novi REM, pa je blokada Vajnog serisa prekinuta, studenti su proslavili ovaj teško, ali zasluženo osvojeni gem, a trudbenici RTS koji su se već bili uživeli u ulogu progonjenih ranih hrišćana, kad su nadljudskim naporima emitovali takozvani program iz ratnih uslova, mogu da se vrate u svoju kolotečinu: zašto ste se uopšte gurali kroz ćevabdžinicu da dođete na posao kad vam je posao, mislim na novinare i urednike, bio da mučki, promišljeno i podmuklo prećutkujete ono što je najvažnije, da lažete i da veličate ono od čega bi vama prvima morala pripasti muka? Glumili ste dve nedelje seoske dobošare koji samo žele da dobuju, možete da se rukujete sa vladarom koji samo želi da vlada, koji želi samo da vlada, koji samo želi sam da vlada, ali, avaj, to svevlašće koje jeste bilo udarničko i prekomerno, i iscrpljujuće beše, dovelo je do novih, ispostavilo se neželjenih poriva u duši i glavi pantokratorovoj… Voleo bih da tom iskušenju barem ubuduće odoli, u čemu ima i mog sitnosopstveničkog interesa: nisam pisao o vladaočevoj obitelji, ali šta ako sam činio druga zla, jer na kraju ispovedi, pošto je pomenuo sebe, porodicu i decu, predsednik je dometnuo zloslutnu, sveobuhvatnu reč „i svima“. Šta ako sam, umišljajući da štitim javnim interes, pokvario poslepodne, ili neki blagdan, ili sam Vidovdan, nekome iz olimpijskog plemena?! To spada u zlo, tako da… i mene brine ono što je predsednik primetio da se pojavljuje u njegovoj glavi, a što jeste rđavo.

Naslovna fotografija: Fonet