Rođen 1961. u Beogradu.
U zvaničnoj biografiji navodi da je završio srednju bibliotekarsku školu.
Ističe da je „bogato novinarsko iskustvo sticao u najstarijem srpskom dnevnom listu ‘Politika’ u periodu od 1984. do 1989. godine, zatim u ‘Borbi’ do 1992. godine, nakon čega je prešao u nedeljnik ‘Vreme’.“
„U ‘Vremenu’ je, kao i u ‘Borbi’, pratio političku situaciju i bio izveštač sa ratišta u Hrvatskoj, Sloveniji i Bosni. Na poziv Slavka Ćuruvije 1996. godine prelazi u ‘Dnevni telegraf’, gde je vodio redakciju, a zajedno sa Draganom Bujoševićem i Ćuruvijom radio je na pokretanju ‘Evropljanina’. Nakon Ćuruvijinog ubistva napušta novinarstvo. Na televiziji BK, posle petooktobarskih promena 2000. godine, radio je kao urednik informativnog programa. Godine 2001. osnovao je PR agenciju ‘Olaf & McAteer’, sa partnerom Srđanom Đurićem.“
Krajem 2008. pokrenuo je list „Borba“, demantujući navode da je stvarni vlasnik izdavačkog preduzeća Stanko Subotić.
„Vlasnik izdavačkog preduzeća ‘Borba’ Ivan Radovanović saopštio je juče da je on jedini vlasnik te kompanije i da nijedan pojedinac ili kompanija nema prikriveno vlasništvo. ‘Od septembra 2008. vlasnik sam, jedini i stoprocentni, firme ’Buana’, koja je kao novi vlasnik ’Borbe’ zavedena u Agenciji za privredne registre rešenjem od 11. novembra 2008.”, naveo je on u saopštenju povodom izjave Mlađana Dinkića da je vlasnik tog medija i dalje biznismen Stanko Subotić Cane. ‘Svako dovođenje bivših vlasnika u vezu sa sadašnjom ’ Borbom’ zlonamerno je, upereno je protiv same ’Borbe’ i nadasve je nelogično: zašto bi neko meni prodao ’Borbu’ da bi postao vlasnik ’Borbe’, kada je to – vlasnik već bio”. (Beta, 2. 12. 2008. godine)
U februaru 2009. „Borba“ je objavila da je Vlada Srbije odlučila da plati milion dolara za slobodu Miladina Kovačevića, koga pravosuđe SAD tereti za prebijanje američkog studenta Brajana Štajnhauera, i tu odluku proglasila državnom tajnom.
„Pripadnici Uprave kriminalističke policije, po nalogu Republičkog javnog tužioca saslušaće vlasnika lista Borba Ivana Radovanovića i glavnu i odgovornu urednicu Oliveru Zekić zbog sumnje da su odali državnu tajnu, saznajemo u MUP-u. Predstavnici dnevnog lista Borba pozvali su novinare da prisustvuju, kako su najavili, pretresu njihovih prostorija od strane pripadnika Uprave kriminalističke policije, međutim, policija nije došla u najavljeno vreme. Prema rečima glavne i odgovorne urednice lista Borba, Olivere Zekić, njoj je tokom dana ministar policije rekao da policija neće dolaziti u prostorije Borbe, već da novinari mogu doći u policiju, kada se dogovore.“ (RTS, 21. 2. 2009. godine)
„Tadašnji republički tužilac Slobodan Radovanović izjavljuje da medij i novinar koji je objavio informaciju o slučaju Miladina Kovačevića, a koja nosi oznaku službena tajna, nisu predmet interesovanja Tužilaštva. Predmet interesovanja tužilaštva su odgovorna lica koja su dala novinarima tu informaciju i na taj način izvršili krivično delo odavanja službene tajne, naveo je. Tadašnji ombudsman Saša Janković je naveo da je pokretanje istrage u ‘Borbi’ i poziv na saslušanje vlasnika i glavne urednice tog dnevnika kršenje osnovnih ljudskih prava i slobode govora.“ (Insajder, 18. 9. 2020. godine)
„Borba“ je prestala da izlazi 2009, a „Balkan Insight“ pisao je 2011. o ovom projektu.
„Poslednji put u vlasništvu Ivana Radovanovića, novine su objavile zapažene članke i stvorile famu u medijima tokom trinaest meseci postojanja da bi poslednje primerke objavile u oktobru 2009. Internet izdanje je obustavljeno istog decembra. Ali, list je od početka pratilo kašnjenje plata zaposlenima, finansijski izdaci i sumnjiva poslovna praksa. U potonje spada velike isplate štamparima na ruke – što je eklatantno kršenje srpskog zakona, koji kompanije obavezuje da sav platni promet obavljaju preko transparentnih bankovnih transakcija. (…) Radovanovićev mandat obeležile su priče da iza njega stoji odbegli bivši vlasnik lista, Stanko Subotić Cane. Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, koji dolazi iz redova vladajuće Demokratske stranke, javno je ponovio istu optužbu 15. maja 2009. godine tokom žučne rasprave sa novinarem Borbe. Radovanović negira tu optužbu, insistirajući na tome da je čitav projekat kupio od Subotića za ‘nešto manje od hiljadu eura’. U poslovnoj dokumentaciji do koje je došao Balkan insajt stoji da je cena kupovine iznosila 5.000 eura. Prema istim dokumentima, Subotić je možda zadržao veze sa Borbom i posle kupovine. Tomas Nig, Subotićev advokat i poverenik Subotićeve holding kompanije koja kontroliše Borbu, naveden je i kao poverenik Radovanovićeve holding kompanije sa Kipra. Prema poslovnoj dokumentaciji sa Kipra, iz Danske i Lihtenštajna do koje je došao Balkan insajt, ista kompanija se i dalje vodi kao vlasnik Borbe. Ta dokumentacija pokazuje da se Radovanović odlučio za kompleksnu strukturu ofšor vlasništva u Lihtenštajnu i na Kipru kada je kupio kompaniju, što otežava otkrivanje pravog vlasnika Borbe.“ (CINS, 20. 4. 2011. godine)
Radovanović je za „Balkan Insight“ izjavio da su „njegove namere pri kupovini Borbe bile časne“ i kazao da smatra da su za neuspeh krivi siromašna privreda Srbije i tadašnji državni funkcioneri.
„Radovanović kaže da je angažovao advokate da upravljaju njegovim ofšor transakcijama i da ih nikada nije pitao zašto je neophodna tako složena operacija. On tvrdi da su njegove namere pri kupovini Borbe bile časne i za neuspeh projekta smatra krivom siromašnu privredu Srbije i opstrukcije Đilasa, Mlađana Dinkića, lidera manjinske vladajuće G17 Plus, i druge iz koalicije predvođene demokratama. ‘Moj problem bio je državna politika Srbije’, kaže on. On tvrdi da mu se, nakon što je pripremio probni broj za klijente i investitore, direktor državne kompanije koja se reklamirala u listu žalio da ga je zvao član kabineta predsednika Borisa Tadića, lidera Demokratske stranke. Direktor kaže da je bio prekoren što se oglašavao u Borbi. Radovanović nije imenovao ni jednu od te dve osobe. Nameštenici i bivši direktori marketinga Borbe negiraju njegovu analizu razloga iza neuspeha kompanije. Oni tvrde da Radovanović nikada nije imao finansijsko ili poslovno pokriće da pokrene čitavu operaciju, dok su oglašivači izbegavali novi projekat koji se nikada nije štampao u više od nekoliko hiljada primeraka. Posle svega nekoliko meseci od preuzimanja vlasništva, račun Borbe je blokiran zbog dugova, a urednik je počeo da plaća radnike na ruke, što priznaje za Balkan insajt i Radovanović.”(CINS, 20. 4. 2011. godine)
Autor je romana “Ništa” i “Kratka istorija života u mrtvom gradu” objavljenih u izdanju „Stubova kulture“. Koautor je, kako ističe, bestselera “Peti oktobar – 24 časa prevrata” pisanog sa Draganom Bujoševićem.
Roman “Dubrovnik” objavio je 2016.
“Dubrovnik” je knjiga sećanja nekadašnjeg novinara beogradskog lista ‘Borbe’ na novembar 1991. godine i teške ratne dane provedene u opkoljenom gradu koje s ponovo proživljava s vremenske distance od 25 godina. Generalni direktor Radio-televizije Srbije, Dragan Bujošević, rekao je na promociji romana ‘Dubrovnik’, kako je ‘greh ne pročitati ovu knjigu, kao i da bi bio još veći greh da je Ivan nije napisao’.” (Ekspres, 29. 10. 2016. godine)
Novinar Radija Slobodna Evropa primetio je da je u prvom redu na promociji knjige o Dubrovniku sedeo Ivica Dačić, pa je pitao Radovanovića „kakve mu to emocije budi, s obzirom na to da je on jedan od ljudi koji su kreirali tu politiku rata devedesetih“.
„To sam pitanje očekivao i drago mi je što ste me to pitali. Sa Ivicom Dačićem i raznim drugim ljudima koji su danas na vlasti, sa samim Aleksandrom Vučićem, imam jedan čist i prijateljski odnos. On se, pre svega, zasniva na činjenici da su njih dvojica 2009. godine, kada sam pokušao da izdajem novine koje su se zvale ‘Borba’, i kada je tadašnja vlast učinila sve da me spreči u tome, bili jedini političari koji su hteli sa mnom da se vide i da me bar pitaju kako mi je i da li mi nešto treba. Od toga trenutka imam jedan lep odnos sa njima. Taj odnos se zasniva na činjenici da sam od 1987. godine i Osme sednice, kada sam bio mlad novinar ‘Politike’ i odbio da radim za Slobodana Miloševića, pa do 2000. godine, bio vrlo aktivan protivnik tog režima. Režima u kojem su bili oni. Drugim rečima, pošto sam ja sa Novog Beograda, tukao sam se sa njima. Mislim da su se oni jako promenili. Bar što se mene tiče 2000. godine se ta tuča završila. Bio sam vrlo zadovoljan jer sam im tada razbio nos. Kad si sa Novog Beograda možeš da se potučeš sa nekim, može da ti razbije nos, možeš ti njemu, ali isto tako, posle toga, možete da odete na piće i da pričate normalno. Takav odnos imam sa njima.“ (Slobodna Evropa, 5. 11. 2016. godine)
U oktobru 2020. objavio je knjigu „Isak Deus i njegovi izveštaji iz prašine“.
„Na promociji su govorili autor Ivan Radovanović i recenzent romana Muharem Bazdulj. Događaju je prisustvovao veliki broj gostiju iz kulturnog, javnog i političkog života, među kojima i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Vest o ovom događaju objavljena je danas u kineskim medijima, a očekuje se da će se knjiga uskoro pojaviti pred čitaocima i u kineskom prevodu. Knjiga je, inače, kako sam autor kaže, nastajala usred prolećnog dela suzbijanja pandemije koronavirusa.“ (RTS, 24. 10. 2020. godine)
Konsultant je u kompaniji „International communications partners“ (ICP).
Član je Upravnog odbora Fondacije „Za srpski narod i državu“, koju je osnovala Srpska napredna stranka. Predsednik UO Fondacije je Dejan Mihajlov, bivši funkcioner Demokratske stranke Srbije i generalni sekretar Vlade Srbije, u vreme kada je njen predsednik bio Vojislav Koštunica. Članovi UO su još i Dejan Đurđević, bivši predsednik Republičke izborne komisije, Ljiljana Marković, bivša dekanica Filološkog fakulteta u Beogradu i bivši funkcioner SPS-a Uroš Šuvaković, a sada profesor na Učiteljskom fakultetu u Beogradu.
Bio je kolumnista nedeljnika „Ekspres“, a sada je kolumnista lista „Informer“.
Na pitanje kada mu je „dojadio“ rad u novinama, Radovanović je, u intervjuu „Ekspresu“, odgovorio:
„Bio bih nefer prema profesiji koja mi je jako mnogo dala, stvorila me na mnogo načina, kada bih sada pričao kako mi je dojadilo, bez obzira na to koliko puta mi se smučilo. Uostalom, ako nema mučnine, ubeđen sam, nema ni novinarstva. Tako da nije to bio razlog, nego nešto što mi je palo na pamet posle tog čuvenog 5. oktobra, o kojem sam sa Draganom Bujoševićem napisao i knjigu. A palo mi je na pamet da sam više od deset godina proveo, učestvovao u ratu. I da je on bio, kao svaki rat, krvav i prljav, rat u kojem sam izgubio i prijatelje, ali i jedan deo sebe. I bez obzira na to što sam imao osećaj da sam neka vrsta pobednika u tom ratu, da sam bio na pravoj strani, istovremeno mi se činilo i da je previše blata na meni, na svima nama, i da je vreme da se sklonimo. Osećao sam, dakle, ne samo ponos, nego i stid. Stid zbog toga što sam učestvovao, što sam bio deo tog procesa, što nisam, možda, dovoljno ćutao. I šta ja znam, da smo tada priznali da smo bili ratnici, igrom slučaja, često i protiv svoje volje, a ne novinari, da smo proslavili pobedu i otišli, pustili druge, nove, bez prljavštine i rana, danas bi, možda, i medijska scena bila drugačija. Umesto toga, pobednici su potrčali za plenom, poraženi su se dali u beg od revanšizma i osvete i rat nije prestao, nastavio je da tinja, da bi danas opet buknuo. Nisam hteo u svemu tome da učestvujem, to je sve. Zato sam izašao iz novinarstva. Zato što mi je bilo jasno da naša pobeda, našim ostankom, postaje poraz.“ (Ekspres, 1. 11. 2020. godine)
Foto: Printscreen Youtube/B92
