Srbija u kandžama šešeljizma

Dvadeset godina nakon tragičnih događaja na prostorima bivše Jugoslavije društva u novonastalim državama, što priznatim, što nepriznatim, ostaju zarobljena u konfliktu. Teme i akteri sukoba su isti, a gotovo da su iste i metode, jedino što u 2018. godini izostaje je upotreba vojske.  Ali, zato je prisutno zveckanje oružjem, huškanje na nasilje i pozivanje na obračun sa onima koji i dalje u Srbiji pokušavaju da ukažu na ratne zločine počinjene u ime naroda i da preko umetnosti i kulturnih događaja povežu ratom osakaćena društva. Festival “Mirdita, dobar dan“ očigledan je primer toga.  

Zamišljen kao platforma za kulturnu razmenu između Kosova i Srbije, festival koji doprinosi boljoj saradnji dva društva, još prošle godine je doveden u pitanje usled divljanja ultranacionalista i fašista. I ove, 2018. godine, iz nekog razloga, nije bilo uputno da se događaj koji je, bez incidenta 2015. otvorio ministar u vladi Srbije, a 2016. propraćen zajedničkim pismom podrške premijera Albanije i Srbije, prođe bez tenzija. 

Država Srbija je opet poklekla i pokazala svoju slabost da se obračuna sa govorom mržnje i raspirivanjem međunacionalne netrpeljivosti. Procenjeno je da je važno da se ovaj simboličan doprinos izgradnji mosta između dva društva, paradoksalno u godini koja je obeležena unutrašnjim dijalogom o Kosovu i intenzivnim traganjem za trajnijim pravnim rešenjem odnosa dve zemlje, dovede na ivicu fizičkog nasilja i ilustruje da ipak nismo spremni na pomirenje. 

Kao u “najboljim godinama” i ove 2018. šešeljevci i ultradesničari, praćeni gomilom TV kamera, potvrdili su da su i dalje nosioci zla. Kao nekad, kada su dužili raspirivanje vatre i danas, očigledno za račun istih poslodavaca, stranka osuđenog ratnog zločinca i narodnog poslanika (kome mandat nije oduzet, još) Vojislava Šešelja, bez ikakave reakcije državnih institucija nastavlja verno da služi politici konflikta i mržnje. 

Osim činjenice da je Šešelj i dalje aktuelan politički akter, najbolnija je činjenica da reakcije državnih institucija u ovoj priči nema. Kako je to moguće? Kako društvo u Srbiji nije naučilo ništa iz stradanja devedesetih? Kako je moguće da takve ideje i dan danas imaju ozbiljan udeo u javnom prostoru? 

Jedini odgovor koji mi se nameće jeste da većina naših političara nikada nije ni želela niti imala ikakvu potrebu da tema suočavanja sa zločinima, sa našom ratnom prošlošću postane važan segment njihovih političkih programa. Posledice “zatrapavanja ove teme u rupi” su Šešelj ispred Centra za kulturnu dekontaminaciju praćen guslama i govorom mržnje, ali i činjenica da 59 odsto građana i građanki Srbije u  suštini, ne znaju ili veoma malo znaju šta se dešavalo u Hrvatskoj, Bosni ili Kosovu devedesetih. 

O tim događajima nisu mogli da nauče mnogo kroz javni medijski servis, a još manje kroz obrazovni sistem. Najmanje su mogli da čuju nešto o tome od političara koji dve decenije  na pomen krivične odgovornosti za ratne zločine počinjene u naše ime nude spin da su i drugi činili ratne zločine. Time se  istovremeno pravda i neodlučnost države da procesuira ratne zločine.  Suočavanje sa ratnom prošlošću jednog društva, ne počinje suočavanjem sa prošlošću drugog društva, niti merenjem broja žrtava na različitim stranama. Uostalom, da banalizujem –  ni odgovornost za krađu ne može da se  opravda, a još manje oprosti,  činjenicom da ima još lopova.  

Zločin ima svog počinioca i svoju žrtvu. Žrtvi dugujemo pravdu i kažnjavanje počinioca. Budućnosti dugujemo sećanje na zločin, da se ne bi ponovio.

Ustanovljenje kulture sećanja može da obezbedi jedino država kroz pravosudni sistem, uspostavljanje vladavine prava i suočavanje sa nasleđem masovnih kršenja ljudskih prava kroz kontinuirano informisanje i obrazovanje. Na žalost Srbija je na ovom putu odmakla veoma malo (slično je i sa Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom i Kosovom, ali to je pretežno odgovornost njihovih građana). 

Nedavno sam učestvovao na skupu sa mladim ljudima, rođenim devedesetih. Ostao sam poražen koliko malo znaju o ratnim godinama i ratnim zločinima. Nivo saznanja se svodio na to da su se ratovi dogodilii, da su se završili i da su svi krivi. Pojma nisu imali da je na primer na svega 300 kilometara od njih jedan grad bio pod opsadom čak 1425 dana, da je nestalo ili ubijeno gotovo 10000 ljudi uključujući 1500 dece.  Nove generacije koje ne znaju ništa o ratnim zločinima, ne mogu da budu pokretač suočavanja sa prošlošću, naročito pošto su njihovi roditelji tu šansu već i propustili. Ali nove generacije bi mogle da nam postave jednog dana nezgodna pitanja poput onih 1968. u Nemačkoj – gde ste bili,  šta ste radili i u čemu ste učestvovali devedesetih.  

Atmosferi poricanja svakako veliki doprinos daje činjenica da veliki broj zločina još nema sudski epilog. Stotine i hiljada žrtava i njihovih porodica još uvek čeka pravdu. Na sajtu Fonda za humanitarno pravo – Zona neodgovornosti – dokumentovani su dokazi i činjenice o zločinima za koje niko nije odgovarao. 

O zločinima koji su dobili svoj sudski epilog, u javnom prostoru se ili ne govori uopšte, ili i kada se govori zločini se relativizuju. Relativizuju se do te mere, da se dovode u pitanje i sudski utvrđene činjenice a osuđeni ratni zločinci dobijaju nove, pozitivne, uloge u javnom životu Srbije. 

Mediji vrlo zdušno produbljuju diskurs relativizacije zločina, odnosno kroz svoje izveštavanje doprinose kulturi neznanja, nepoverenja, pa čak i mržnje prema narodima bivše Jugoslavije. A koliku moć i važnost mediji imaju u suočavanju sa prošlošću pokazalo je objavljivanje video snimka egzekucije šestorice mladića kod Srebrenice na televiziji 2005. godine: 

Snimak je objavila B92, a javni servis građana Srbije je uslovio objavljivanje kadrova herojstva paravojne formacije Škorpiona pribavljanjem snimka koji bi prikazao stradanje i srpskih žrtava. B92 više nemamo, RTS imamo.

Što se obrazovnih institucija tiče, prema istraživanju Fonda za humanitrano pravo, u gotovo svim udžbenicima istorije u Srbiji primetno je šturo prikazivanje događaja tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji i neobjektivnost u prikazivanju događaja, pogotovo u predstavljanju ratnih zločina i njihovih žrtava. Nastojanje da se Srbi prikažu kao jedini i najveći stradalnici je ubedljivo najprisutnije.

Ovakav bedan i neljudski odnos prema žrtvama i strahotama koje su se dogodile na svega nekoliko stotina kilometara od naših bezbrižnih života nije odlika samo jednog režima. Politika relativizacije i poricanja je gotovo jedini kontinuitet, uz nekoliko izuzetaka, svih vlada od devedesetih pa na ovamo. To i ne čudi, jer ljudi koji su vodili državu tada, vode je i danas. Možda su neki od njih promenili svoje uzore i političke patrone, ali u delima ne vidim razlike. Možda će fascinacija Angelom Merkel pomoći da Srbija počne da se suočava sa svojom ulogom u ratovima devedesetih i preuzme odgovornost kao što se i Nemačka suočava sa nacističkom prošlošću na čijim temeljima je i izgradila demokrartske institucije. 

Bez zakona koji važe podjednako za sve, demokratskih institucija koje ih sprovode, jasne podele vlasti, odgovornih javnih funkcionera, kritičkih i slobodnih medija i nadasve građana uzdignutog čela, Srbija će i dalje biti u kandžama raznih šešeljevaca i istorija će nam se ponavljati. 

Hvala organizatorima festivala “Mirdita, dobar dan!“ na hrabrosti i na istrajnosti u ime svih građana Srbije, čak i onih koji će razumeti – nekad.