Početna Članci Retrovizor2 2018. Dorotej protiv Herkula

Dorotej protiv Herkula

Velmožama u Briselu, Berlinu, Moskvi, Vašingtonu i Ankari posve je svejedno kako se sa nama ovde postupa: sa Vučićem se sastaju samo da bi čuli najnovije vesti iz njegovog izuzetnog organizma.


Iako sam ekstremno nevidovit (jedva da se obistini i ono što ja sa priličnom izvesnošću očekujem), protiv spomenikčića Gagarinu podigla se kuka i motika, a ja sam prorekao da će se pobuniti i ruska država i ruski narod, bratske packe dobili smo od Ambasade, čak se i našim gradskim ocima učinilo da bi pokojnom kosmonautu trebalo posvetiti nešto vajarski uspelije, te je dar dinastije Karić obezglavljen; na licu mesta ostalo je samo nezgrapno truplo, nalik na ono što smo prilikom pečenja cigle zvali medved: kad se cigla ispeče, sa furune se skida lep, potom košuljica od crvene, paprikaste cigle, da bi se došlo do prvih slojeva podesnih za zidanje; potom cigla postaje sva kamenitija, da bi u središtu peći ostao kameni blok koji se u vreme mog detinjstva nije mogao ni razbiti niti negde odneti, nego je ostajao na Selištu kao spomenik našoj višemesečnoj kampanji.




Ali sa Gagarinom sad nema natrag. Ne mogu obožavaoci da odnesu postolje, nego će biti napravljen drugi spomenik, ali zašto ne bi sa postolja, koje je i samo itekakav spomenik našem vremenu, poletao dron koji bi nad ulicom Jurija Gagarina nosio već kupljenu pa demontiranu glavu, i možda grb Karićevih kao reklamu?

&

I sebi upisujem grafitnom olovkom mali plus što sam pridoneo da takozvani Vesić spomenik kosmonautu shvati kao promašaj meseca, i da naloži njegovo navrat-nanos uklanjanje, ali nemam baš uspeha kad je niški aerodrom, dobromorno poklonjen državi oličenoj u lično predsedniku. Ministarka saobraćaja dala je oduška svom prebogatom duhu i rečitosti, „nismo ga stavili u tašnu pa odneli u Beograd!“, vrhovni daroprimac kivan je na Nišlije i na njihovu sitnosopstveničku zadrtost (dobro, nije aerodrom toliko baš ni sitna sobstvenost’), moraće još jedared lično da odleti na svoj novi aerodrom, da ih snagom svoga duha i svoje etike ubedi da ne odbace vlastito dobročinstvo bez premca… 

*
Zorana Mihajlović / Foto: Fonet/MGSI

Nikad nisam imao smisla za rimske imperatore, ali sam podozrevao da neće niški plemići dati aerodromu ime “Šaban Bajramović”, sad se pitam ne bi li ga, kad već menja vlasnika, pre nego što predaju sve papire, ključeve i šifre, pokrstili u “Aleksandar Vučić” - nije li brodogradilište u Kraljevici odmah posle Oslobođenja preimenovano u Titovo brodogradilište? 

Našto čekati da imperator umre, šta ima car Konstantin od aerodroma koji sad nosi njegovo ime i njegov istorijski nadimak? Našto se skanjerati ako su istorijska veličina i epohalni značaj vladara već sada očiti i nesporni, zašto čekati da ga godine sustignu, da mu zdravlje popusti, i da mu se dani u dolini plača svi do jednog potroše? Ja da sam narodni poslanik, ja bih to predložio, pa da vidim ko bi zucnuo nešto protiv mog predloga, i ko bi se, čak i od opozicije nejačke, odvažio da bude suzdržan! 

&

Predsednik nas, sam, iz čiste svoje predusretljivosti, izveštava svakodnevno o svome metabolizmu, ali mu već neko vreme mi nismo dovoljni, pa kao što bolesnik odlazi kod dotad neiskušavanog doktora po second opinion, i naš najviši demokratski izabrani rukovodilac poverava stranim državnicima gde ga je prethodne noći žigalo, gde tištalo, a gde probadalo. Lično mislim da je velikašima u Briselu, Berlinu, Moskvi, Vašingtonu i Ankari posve svejedno kako se sa nama ovde postupa, i da se Vučićem sastaju samo da bi čuli najnovije vesti iz njegovog izuzetnog organizma: Angela Merkel imala je privilegiju da čuje iz prve ruke kako njen gost noćima ne spava, kako ne može da jede, i kako stoga neće uživati u rakiji ispečenoj od najlepših dunja u vasceloj ujedinjenoj Nemačkoj, domaćica mu, koliko razbrah, govori “ti” (“možeš u svako doba da mi se javiš!”), kroz neispavanu glavu mora da mu je proletelo: “Znam, ženo božija, i Putin mi to stalno ponavlja, na glavu mi je seo, nemam ja vremena da telefoniram svima vama koji biste svakog dana da čujete kako se osećam!”, ali je naglas samo kazao, smerno, ropko i neodoljivo: “Nisam hteo da vam smetam! Samo ja još falim!”, tako nekako, samo šarmantnije. 

*
Aleksandar Vučić i Angela Merkel / Foto: Fonet


Da, slučajno sam doznao da je na javnom konkursu za mesto u udžbenicima za prvi gimnazije Dorotej do nogu tj. do njegovih uglancanih cipela potukao Herkula. Poaroa. Do školske lektire stalo mi je koliko i do kosmosa i do kosmonauta (vaseljena mi je važna koliko i ja njoj: tu smo barem što bi se reklo ‘egal’), ali vidim koliko je malo falilo da se pod rubrikom „detektivski roman“ u školski program špijunski ušunja Agata Kristi, čiji opus doista pripada tome žanru, ali zašto da se divimo tuđinki, čija će nas domovina i bombardovati, kod tolikih domaćih pisaca koji daleko nadmašuju precenjene Anglosaksonce! Kao što je Dučić hiljadu puta bolji pesnik nego Amerikanac Robert na primer Frost, tako i Nenadićev prvenac ima pravo prvenstva nad delima čija se radnja (osim možda „Ubistva u ’Orijent Ekspresu’) ne odigrava u našem podneblju: hoćemo da čitamo o našim manastirima, o našim milim Nemanjićima, zašto romansirana biografija Cara Dušana ovoliko kasni?! Je li moguće da niko u ovaj mah ne piše roman „Jerina i njene sestre“, ah, jedva čekam spomenik Stefanu Nemanji, šteta što veliki župan neće biti prikazan u pokretu, kako gnevno vija bogumile koji, svesni i sami koliko su odstupili od dobroverja, kukavički beže u današnju Republiku Srpsku?   

Povezani članci