Žal za grb

Zašto ste zapostavili naš voljeni grb, koji u zakonu uvek stoji tik uz državnu zastavu? Ne čini vam se dovoljno živopisnim, ne nadahnjuje naše vajare, livce, zidare, drvodelje, kujundžije etc. da smisle i naprave grb kakav niko nema, i ne samo u Evropi, koja je jedna izvikana zabit, nego grb kakav nemaju ni naftom prebogate prijateljske zemlje?


Pravljenjem jarbola za barjak kakav Evropa nemade zar se naš mili grb ne dovodi u neravnopravan položaj?! Zašto od vodootpornog materijala ne napravimo grb koji bi bio visok šezdeset metara?

Da sam, pišući u pevajućoj jedno te isto fontani na Slaviji, predložio veleupravi grada Beograda da načini jarbol do neba, ispalo bi da u letnje dane, premda po služb. dužnosti, pravim rđavu šalu, ali ono što bi kao dosetka bilo problematično, kao istina itekako lepo prolazi: nad Beogradom će se vijoriti srpska zastava kakvu niko u evropskoj okolini nema, na držaču koji biće duži od stotinu metara, naši neimari kadri su da naprave i duži jarbol, ali bi barjak tada često bio u oblacima, i bio bi daleko od očiju, daleko od srca. 




Da se podanici koji živuju izvan prestonice ne bi osetili kao građani drugog reda, biće po celoj Srbije zasađeno još mislim trideset jarbola, te će i turisti koji budu letovali u našim banjama i u takozvanom seoskom turizmu uživati gledajući našu trobojnicu na srpskom vetru, ova izuzetna umetnička instalacija koštaće nas tri miliona evra, ali je u Skupštini grada rečeno da će barjaktarijum biti finansiran novcem koji se pojavio kao višak! 

Nije li država, kao i čovjek, uvijek na gubitku? 

Odakle bilo kojoj državnoj ustanovi višak? 

Rizikujujući da istrajnim čitaocima budem još dosadniji nego obično, ponoviću nauč. istinu do koje sam lično došao: nema država ništa što nije od svojih građana uzela, ili što im nije uskratila. 

Prema tome, prividni plus u ma čijem knjigovodstvu pripada i dalje stanovništvu, i sme se, ako nije virtuelan, upotrebiti samo na nešto što je stanovništvu po-treb-no. Ali. Ono što ne treba običnim ljudima, treba neobičnim ljudima kojima se osmehnula sreća da živuju vasceo svoj vek u vladajućoj klasi. Oni nam daju džidža-bidže, tobožnje novogodišnje svetleće ukrase, koji sijaju od jeseni do Dana pobede; za dva miliona evra prave fontanu gde joj mesto nije, smanjuju vidljivost na najprometnijoj raskrsnici i zagađuju kružni tok bukom u vidu šlagera, to im bude malo i sad bi da zadive svet držačem za zastavu! Zar nas vidite kao domoroce, koji će vam za parčence dotad neviđenog ogledala dati uštavljenu kožu bizona? Ili naprosto uređujete Srbiju kao što čovek koji se naglo obogatio neugomono uređuje svoju kuću? 

Zašto ste zapostavili naš voljeni grb, koji u zakonu uvek stoji tik uz državnu zastavu? Ne čini vam se dovoljno živopisnim, ne nadahnjuje naše vajare, livce, zidare, drvodelje, kujundžije etc. da smisle i naprave grb kakav niko nema, i ne samo u Evropi, koja je jedna izvikana zabit, nego grb kakav nemaju ni naftom prebogate prijateljske zemlje? 

Ne bih ni tu stao, da sam, što bi nam svima služilo na čast, kojim slučajem savetnik u Vladi: zašto u domaćim prirodnim stenama (pada mi na um Đavolja varoš) ne isklesati inače fotogenična lica naših bivših predsednika? To mi je prošlo kroz glavu kad sam video trojicu na Vavedenju u SIV-u. Ili bismo u Đavoljoj varoši imali glave samo demokratski izabranih predsednika, a na nekoj drugoj gromadnoj planini bismo isklesali Nemanjiće (biste rimskih imperatora bile samo ukrasna ograda: umesto gipsanih kugli, oko praotaca naše lične državnosti bili bi poređani Rimljani, sva sedamnaestorica, koji su imali ludu sreću da se rode pod nadzorom srpskih babica i da budu umotani u srpsko platno). 

Daj Bože da grešim (ne bi mi bilo prvi put), ali našoj eliti su lektira tabloidi i rijaliti, njihovi estetski i etički nazori potiču najvećma odatle, uzori su jedni drugima i sami sebi, opsednuti slavom i veličinom, večito upitani kako nas drugi vide,  otvoreno ravnodušni prema nama koji smo ovde i koji smo istinski izvor njihove razuzdane moći: otuda i rasipništvo bez obala, i bez osećanja krivice, koja kao senka inače lebdi nad najbanalnijom kupovinom onda kad pojedinac troši svoj novac, ili kad krnji ono što mu je pripalo u ostavinskoj raspravi.  

S druge strane, u Novom Sadu je pri kraju ubrzana obuka oružanih snaga koje će čuvati gradske kante za đubre; država će na ovaj način smanjiti nezaposlenost, vladajuća partija nagradiće članove koji ne mogu svi da budu predsednici opština i sekretari u katastru, a društvenim parazitima koji jedu iz kontejnera biće napokon zadat udarac: ne možeš ti da uzimaš hranu koju su čestiti ljudi bacili, ti se, istina, truješ na svoju odgovornost, ali te onda tvoji dovode u bolnicu iako nemaš zdravstvenu knjižicu, dalje, ne smeš da se odevaš u ono što je drugima tesno ili što su izgustirali, a pogotovo ne smeš bolje komade tekstila da malo izluftiraš i da ih uključiš u neoporezovanu i nedozvoljenu trgovinu. Ne smeš bačeni karton da vadiš, da ga presavijaš i da ga svojim neregistrovanim i tehnički neproverivim vozilom prenosiš u svrhu sticanja nezakonite dobiti! 

Država otvara nove i nove privredne grane, pazikuću ću morati da izdržavam i ja, iako zgradu u kojoj stanujem čuvaju, gle, svi koji su se u njoj obreli, ali sad ćemo dobiti još jedno novo zanimanje: čuvar kante za smeće u svakom periodu. 

Hoće li čuvari đubreta delovati preventivno, hoće li dosadnu sirotinju najpre gumenim mecima terati dalje od kontejnera, ili će, naprotiv, dozvoliti da se prestupnik do pojasa zagnjuri u kantu, pa će ga u taj mah iznenaditi pendrekom i navući mu lisice? Komunalnoj policiji biće puno srce kad na delu bude videla mlađu pandursku bratiju kako iskorenjuje jednu štetnu društvenu pojavu i neželjenu naviku čitavog jednog staleža! 

Eto kako se susreću i takoreći prožimaju ono što je uzvišeno - dosad je bilo uzvišeno samo u sferi duha, a sad će biti fizički i optički uzvišeno u amosferi: naš ljubljeni barjak, na vrhu našeg još voljenijeg jarbola – i ono što je da kažemo uniženo, a to je čeprkanje po kantama za smeće. 
Ali su to dve strane istog novčića, to su poduhvati vlastele za koja ne zna meru i koja ne haje za meru; vlastelinka se službeno pokarabasi sa filmskim rediteljem sletevšim sa asfaltnog puta i kaže mu da je na drumu bilo sve cakum-pakum, jer Vlada vodi računa o imidžu Srbije, pa smo kao nusprodukt te manije (slanja slike u svet), eto, i mi kolateralno bezbedni na našim džadama. 

Nove parapolicijske snage (u daljem tekstu: čuvarlije) doneće odjedared dva dobra: zaposliće one koji sa odlikom polože čuvarlijski ispit, i odvratiće sirotinju od nezdravog, a odsad i nezakonitog načina ishrane i odevanja; daj da učim i ja za čuvara, pomisliće mnogi prosjak. Ako školovanje za novu zanimaciju bude besplatno mogla bi najpre u Novom Sadu, potom i drugde, da se osnuje Čuvarska akademija, već vidim prve diplomirane pitomce kako bacaju uvis svoje čuvarske kape, dok ih Rosandićevi konji gledaju sa divljenjem.

Povezani članci