Početna Članci Aktuelno Analize Finansiranje predsedničke kampanje: šta se sme, šta se ne sme
izbori

Finansiranje predsedničke kampanje: šta se sme, šta se ne sme

Koliko će novca dobiti pobednik izbora, a koliko ostali učesnici, da li je bila dozvoljena "kampanja pre kampanje" i šta je novo doneo prošlogodišnji Zakon o oglašavanju, kada je o izbornoj kampanji reč.


Nakon što je, posle niza peripetija, Republička izborna komisija proglasila 11 kandidatura za predsedničke izbore 2. aprila, konačno je postalo poznato i koliko će para iz budžeta ići svakom kandidatu. Suma novca određena za predsedničke izbore nalazi se “rasuta” u Zakonu o budžetu za 2017. (pod šifrom 7055 - Izbori za predsednika Srbije); kada se sve sabere, predsednički izbori koštaće građane Srbije milijardu i 813 miliona dinara, od čega je 641,8 miliona namenjeno izbornoj kampanji (pod nazivom “dotacije nevladinim organizacijama”). 

Ova brojka za kampanju takođe je zakonom određena - član 20 Zakona o finansiranju političkih aktivnosti kaže da se za troškove izborne kampanje obezbeđuje 0,07 odsto poreskih prihoda budžeta Republike Srbije. U 2016. poreski prihodi su bili 916,8 milijardi, pa 0,07 odsto od toga iznosi tačno 641 milion i 760 hiljada dinara.

Od ostatka novca, do pomenutih 1,81 milijardi, najviše odlazi za budžet Narodne skupštine i njene stručne službe (1,1 milijarda), potom za budžet Upravnog suda (28,2 miliona) i za Agenciju za borbu protiv korupcije (12,6 miliona).

Dakle, predsednički kandidati će podeliti 641,8 miliona za izbornu kampanju. Član 21 pomenutog Zakona o finansiranju političkih aktivnosti nalaže da se polovina ove sume ravnomerno raspodeli svim kandidatima u prvom krugu. Dakle, svaki kandidat će dobiti 29 miliona i 171 hiljadu dinara, pod uslovom da osvoji najmanje jedan odsto glasova na izborima. 

Ako u tome ne uspe, mora državi da vrati sav iznos koji je dobio, a ako to ne uradi, država će se naplatiti iz jemstva koje je svaki kandidat dužan da položi (novac, bankarska garancija, državne hartije od vrednosti, ili stavljanje hipoteke - sve u visini sredstava koje je država opredelila svakom kandidatu).

Preostala polovina novca ide kandidatu koji pobedi u prvom krugu izbora, a ako bude drugog kruga, tih oko 321 milion dinara dele se podjednako na oba kandidata koja prođu u drugi krug. Prema tome, pobednik predsedničkih izbora 2017. godine može iz budžeta dobiti najmanje 189,6, a najviše 350 miliona dinara (ako pobedi u prvom krugu).

Prema Zakonu o fininasiranju političkih aktivnosti, sredstva namenjena kampanji uplaćuju se u roku od pet dana od dana proglašenja svih izbornih lista. U skladu s tim, kandidati za predsednika trebalo bi da su novac iz javnih izvora dobili najkasnije 22. marta. 

Izmenama ovog zakona iz 2014, političkim subjektima (stranke, koalicije, grupe građana) je omogućeno da finansiraju izborne kampanje i iz sredstava iz javnih izvora koje dobijaju za svoj redovan rad (nedozvoljeno pre izmena zakona), što olakšava kandidatima iza kojih stoje poslanici ili odbornici da “premoste” period do uplate novca za kampanju. 

Kandidati koji takvu podršku nemaju, oslanjaju se na finansiranje iz privatnih izvora. Po zakonu, jedno fizičko lice može dati političkom subjektu za kampanju najviše 20 prosečnih mesečnih zarada u toku jedne godine, dok je ograničenje za pravno lice 200 prosečnih mesečnih zarada. 

*
Foto: Printscreen / Facebook nalog Aleksandra Vučića

Da li je zabranjena kampanja pre kampanje: Imajući sve ovo u vidu, postavlja se pitanje koje su često postavljali i Aleksandar Vučić i drugi pripadnici vladajuće koalicije u različitim oblicima, a suština se svodila na sledeće: ko i kako finansira kampanje pre raspisivanja izbora, što je zabranjeno?

I zbilja, Vuk Jeremić je sa svojim tribinama i reklamiranjem po društvenim mrežama počeo još sredinom januara; Saša Janković je održao konvenciju u Hali sportova na Novom Beogradu 19. februara, a Aleksandar Vučić je svoj spot sa avionom promovisao na društvenim mrežama četiri dana ranije, još i pre nego što ga je Glavni odbor SNS-a proglasio za svog kandidata. 

Tu ponovo dolazimo na teren Zakona o finansiranju političkih aktivnosti, koji nigde ne zabranjuje da se kandidati promovišu i snimaju spotove i pre zvaničnog početka kampanje. Zakon ovaj period uopšte ne razmatra, niti se bilo koja odredba odnosi na “kampanju pre kampanje”: po njegovim odredbama (stav 2), “‘izborna kampanja’ je skup aktivnosti političkog subjekta od dana raspisivanja izbora do dana proglašenja konačnih rezultata izbora”. 

Dakle, šta se događalo pre raspisivanja izbora uopšte nije predmet ni ovog, niti bilo kojeg drugog zakona. Jer, kaže ovaj zakon šta se ne sme (član 12), i taksativno navodi da je finansiranje političkog subjekta zabranjeno od “stranih država; stranih fizičkih i pravnih lica, osim međunarodnih političkih udruženja; anonimnih darodavaca; javnih ustanova, javnih preduzeća”, i tako dalje, ali šta se događa sa pojedincima? Politički subjekti su, da ponovimo, političke stranke, koalicije i grupe građana, a ne pojedinci, a kampanja ne postoji dok se ne raspišu izbori - šta rade pojedinci pre raspisivanja izbora i ko ih plaća, nije tema zakona. 

Sa druge strane, u članu 23 stoji odredba, koja kaže da se “na svako iznajmljivanje termina u medijima primenjuju propisi i pravila kojima se uređuje postupanje medija u izbornoj kampanji”. A nešto slično govori i Zakon o oglašavanju, koji kaže da se izborne kampanje i druge promotivne aktivnosti političkih organizacija ”vrše u skladu sa propisima koji uređuju izbore, kao i propisima koji uređuju elektronske medije”. 

Tako dolazimo do Zakona o elektronskim medijima, koji u odeljku Opštih obaveza pružalaca medijske usluge, u članu 47 kaže da je pružalac medijske usluge dužan da “poštuje zabranu političkog oglašavanja van predizborne kampanje, a u toku predizborne kampanje da registrovanim političkim strankama, koalicijama i kandidatima obezbedi zastupljenost bez diskriminacije”. 

Iako je ovde upotrebljen neprecizan i drugačiji termin (“predizborna” umesto “izborna kampanja”) u odnosu na Zakon o finansiranju političkih aktivnosti, jasno je da je reč o istoj stvari. Dakle, zabranjeno je političko oglašavanje van kampanje. 

Da li su, onda, Vučić, Janković i Jeremić prekršili zakon reklamirajući se na internetu pre raspisivanja izborne kampanje? Nisu, jer ih nisu prikazivali na televiziji, već po društvenim mrežama i Jutjub kanalima. A društvene mreže nisu medij. Ili, kako to kaže član 30 Zakona o informisanju i medijima, “mediji, u smislu ovog zakona nisu: platforme, poput internet foruma, društvenih mreža i drugih platformi koje omogućavaju slobodnu razmenu informacija, ideja i mišljenja njenih članova, niti bilo koja druga samostalna elektronska publikacija, poput blogova, veb-prezentacija i sličnih elektronskih prezentacija, osim ako nisu registrovane u Registru medija”. A Tviter, Fejzbuk i Jutjub svakako nisu registrovani tamo.
*


Dakle, sve što smo gledali do 2. marta nije podlegalo nikakvim pravilima koja uređuju izborne kampanje. Ono što se potroši u toku izborne kampanje podložno je kontroli Agencije za borbu protiv korupcije, pošto je svaki politički subjekat dužan da u roku od 30 dana od objavljivanja konačnih rezultata izbora Agenciji podnese izveštaj o troškovima izborne kampanje. 

Izveštaj o troškovima izborne kampanje objavljuje se na veb-sajtu Agencije, pa tako možemo saznati da je, Srpska napredna stranka u kampanji za  parlamentarne izbore 2016. potrošila 262,7 miliona dinara iz javnih izvora, 351 milion iz sopstvenih (plus još 150 miliona kredita dignutih kod AIK banke). 

Troškovi oglašavanja SNS iznosili su 633,2 miliona dinara (za TV oko 475 miliona), ali skoro nigde nisu navedeni troškovi dizajna i distribucije za plakate i letke, dizajna i štampu bilborda. Takođe, osim u dva slučaja (Pirot 70 hiljada dinara i Beograd 3,7 miliona dinara), nigde nema troškova zakupa prostora za mitinge, a bilo ih je ukupno 79: uvek su navedeni samo putni troškovi i ništa drugo. Stoga, ne deluje da su ovi izveštaji o troškovima dosta verodostojni.

Zakon o oglašavanju i nove mogućnosti: Međutim, postoji jedan zakon koji nije bio na snazi tokom prethodne izborne kampanje, a sada jeste, a za koji deluje da se krši “na angro” - reč je o Zakonu o oglašavanju. 

Zanimljiva je predistorija donošenja ovog zakona. Prvobitna namera zakonodavca bila je da se novim zakonom pokrije samo komercijalno oglašavanje, pa je izričito bilo planirano da je oglašivač samo ono lice “koje ima svojstvo trgovca, u skladu sa propisima koji uređuju trgovinu”. 

Predlog Zakona o oglašavanju imao je i odredbe poput “Zabranjeno je oglašavanje koje vrše lica koja nemaju svojstvo trgovca” i izričito je govorio da se odredbe zakona ne primenjuju “na izborne kampanje i druge promotivne aktivnosti političkih organizacija”.

Ali, verzija koja je bila usvojena prošle godine potpuno je odstupala od ovakvog komercijalnog duha zakona. Jer, sada u zakonu izričito stoji da se odredbe ovog zakona primenjuju i na aktivnosti koje nemaju svojstvo oglašavanja (...), “kao što su izborne kampanje i druge promotivne aktivnosti političkih organizacija”. A to znači da je političkim organizacijama zabranjeno sve ono što je zabranjeno onome ko oglašava, na primer, kiselu vodu ili čokoladu. 

Pa prema tome, “oglasnom porukom se ne sme izazivati mržnja ili netolerancija, zloupotrebljavati poverenje, odnos zavisnosti, lakovernost, nedostatak iskustva ili znanja i sujeverje primalaca oglasne poruke” (član 6), ili “zabranjeno je da oglasna poruka, neposredno ili posredno, podstiče diskriminaciju po bilo kom osnovu, a posebno po osnovu (...) političkog, seksualnog ili drugog opredeljenja” (član 8). 

Još je veća zabava kada se pogleda član 11, koji zabranjuje obmanjujuće oglašavanje. “Obmanjujuće oglašavanje”, kaže ovaj član, “jeste svako oglašavanje koje na bilo koji način, uključujući način prikazivanja, obmanjuje ili je verovatno da će obmanuti primaoce oglasne poruke, koje zbog takve obmanjujuće prirode može da utiče na njihovo ekonomsko ponašanje ili koje zbog toga škodi ili je verovatno da će naškoditi konkurentu oglašivača”. 

Ili, kada se pogleda član 14, koji dozvoljava uporedno oglašavanje (kojim se, posredno ili neposredno, identifikuje konkurent, odnosno njegova roba ili usluga) samo ako “ne omalovažava niti obezvređuje (...) oznake po kojima se konkurent prepoznaje ili izdvaja, njegovu robu ili usluge, aktivnosti ili okolnosti u kojima se konkurent nalazi”, i ako se “ne zloupotrebljava ugled konkurenta”. Zvuči poznato sve ovo?

Štaviše, za razliku od prethodnog Zakona o oglašavanju, koji je političko oglašavanje tek ovlaš pomenuo, i ostavio bez ikakve sankcije kršenje ovih odredbi, novi Zakon o oglašavanju eksplicitno kaže da će se pravno lice kazniti novčanom kaznom od 300 hiljada do dva miliona dinara ako postupi suprotno (između ostalog) članovima osam, 11 i 14. Odnosno, ako zloupotrebljava ugled konkurenta, omalovažava i obezvređuje aktivnosti ili okolnosti u kojima se konkurent nalazi.

Eto načina da se spoji lepo i korisno: da se napuni budžet, i da se iz medijske sfere eliminišu govor mržnje i svakovrsne uvrede.
Povezani članci