Početna Članci Retrovizor2 2016. Lovačko društvo

Lovačko društvo

Na mig samo jednog čoveka dobismo šest migova, na mig samo jednog čoveka primismo se poklona, treba samo da platimo carinu, da ih opravimo i da ih nakon uspešnog tehničkog pregleda registrujemo.


Sećate li se doskočice, nije bila bog zna kakva, iz vremena Miloševića, kad je u interesu demokratije i ustavnosti pokojni predsednik šarao, pa bivao malo predsednik Jugoslavije (kakve-takve, koje bilo da bilo), pa malo predsednik Srbije? Ako je on na čelu Srbije, onda je federacija podređena republici u kojoj je on suveren, ako je Milošević pak na čelu SRJ, onda i jedno i drugo oko u glavi imaju slušati šta im vsesoiuznyi prezident naloži, I bilo je svejedno čega je on predsednik: da je kojim slučajem obožavao lov, kao drug Tito, i da je izabran za predsednika Lovačkog društva, ili Saveza lovačkih društava, u tom bi društvu ili u tome savezu bio centar moći. 

Sad imamo isto tako moć u rukama pojedinca, udarnika i negdašnjeg odlikaša doduše, ali pojedinac koji treba samo da rukovodi kolektivnim izvršnim organom odlučuje samostalno o svemu, čak se i izražava nepogrešivo i neodustajno u prvom licu jednine, istorija se dakle ponovila (dvared kao farsa, ako ja smem da ocenim umetn. žanr), a postali smo i lovačko društvo. Na mig samo jednog čoveka dobismo šest migova, na mig samo jednog čoveka primismo se poklona, treba samo da platimo carinu, da ih opravimo i da ih nakon uspešnog tehničkog pregleda registrujemo.

 

Rusi su nam poklonili trideset tenkova, i još trideset oklopnih vozila (mada su i tenkovi umnogome oklopljeni, ali ova druga vozila su valjda bezgusenična, ne znam, nikad Lazanski od mene), pa što nam ne dadoste i trideset migova, to bi nam baš podiglo ionako podignut ugled u očima naših dobrosuseda, Evropska unija bila bi presrećna, i ovako se raduje, što ima kandidatkinju okrenutu budućnosti (a nema budućnosti bez rata, da se mi razumemo!), uz darove iz matuške Rusije Srbija će moći sama da brani ne samo svoju teritoriju i ustavni poredak, nego i teritorije i ustavne poretke prijateljskih zemalja, a to su danas skoro sve države, uz dva naravno izuzetka - ko ih ne zna skupo bi ih platio. Ni njih neće Srbija da napadne, ali moraju te dve države nanovo imati zort od vojničke sile koja nakon boja na Kosovu polju beleži samo ratne pobede. 

                                                                      &

Premijera Vučića zadirkuju da je posegao za Titovom krilaticom o sto godina mira i o ratu koji može da bukne koliko sutra, ali nigde nisam mogao da nađem taj plagijat: našao sam jedan deo (“živimo i radimo kao da će biti sto godina mir”), što stvarno može da podseti na druga Tita, koga je gospodin Vučić i po putogradnji za kratko vreme prešišao, a da ga neće prevazići u rečitosti. Evo, dakle, nastavka, koji je posve samosvojan i retorički kudikamo nadmoćniiji od Titovog (Maršal je kraj nesporne seljačke bistrine ipak završio samo zanat, doklen na Pravni fakultet nije ni pokušao da se upiše, ni kao samofinansirajuć). 

Nastavak premijerov glasi. “A već sutra moramo biti spremni da zaštitimo svoju zemlju.” Nema pomena o ratu. Ali čak da je taj deo nalik Titovom, premijer bi istorijskom pokliču (koji jeste kliše, kao što svaki poklič i mora da bude) dao svoj kreativni pečat: “Radimo i ne spavajmo kao da ćemo sto godina biti kandidati za prijem u Evropsku uniju, a naoružajmo se ovog trenutka, jer će petnaest minuta blagostanja, koji pripadaju i najneznatnijoj naciji, brzo i nepovratno proleteti.” 

Jasno je, kao dan beli što je jasan, da su nas Rusi obradovali ne očekujući ništa za uzvrat,  pa zar da mislimo kako je za nekoristoljubiv gest sposoban samo šeik kad umesto nas plati Toniju Bleru za njegove jedinstvene pouke našem predsedniku vlade i predsednikovoj sviti? Nećemo morati Rusima ni na koji način da se odužimo, znamo da dušmani motre šta ćemo braći dati za uzvrat, i nećemo Rusiji dati baš ništa, rizikujući da ispadnemo i neučtivi i neblagodarni, da, u Evropskoj uniji nam je svakako plus što ne tražimo od njih donacije i za zaštitu našeg neba, kopna i rečnih slivova. “Potrebne su nam članice”, kazaće velikodostojnici u Briselu, “koje ne čekaju sve na gotovo, nego sprovode u život poslovicu o umiljatom jagnjetu”.

                                                                        &

Iako ih voli više nego druge humanitarce, jer i državu iz koje dolaze stavlja iznad drugih država, predsednik Republike nije stao na stranu Nenada Popovića (Nenadiy Popovich bi Rusima dao sve privilegije kojima su svagde nezasluženo i nepotrebno obasute diplomate), nego mu je nakon razgovora sa predsednikom Vlade i podužeg ličnog razmišljanja sinulo da humanitarce sve treba tretirati kao humanitarce, toliko je razborito da zvuči pomalo i tautološki, dobro, dobročinitelji iz Rusije biće primljeni kao dobročinitelji iz Rusije, nema sile ni zakona koji može to da nam uskrati: ako prema Rusima osećamo nešto što prema Kušneru nismo osećali, to je naše ljudsko i narodno pravo. Drugo Centar nije ruski, nego je srpsko-ruski, treće, meni lično ne smeta ni ako mic po mic Centar postane moderniji i sveobuhvatniji: ako hoćeš da predviđaš kakvo će vreme biti, ne možeš imati domet i nadzor samo do Caribroda, moraš imati opremu koja će klimu nadgledati i podalje od srpskog neba (kojim krstariće opravljeni migovi); ako hoćeš istinsku zaštitu protiv na primer grada, moraš imati rakete koje mogu da odlete kud god treba! Centar je za sada malen, i po moemu zaista humanitarno nastrojen i ustrojen, ali ima aerodrom, i nije možda rđavo da naši isto dobročinitelji sa zapada znaju kako mi i u spoljnoj politici, a ne samo u našoj sve razvijenoj i razvijenijoj privredi, sprovodimo Zakon o zaštiti konkurencije. 
Povezani članci