Zašto Narodna banka ne pusti u opticaj nove apoene od hiljadu sedamsto dinara, a u slavu nama najmilijeg pravnog akta svih vremena, Milanskog edikta (plači Dušanov Zakoniče, jecaj “Krmčijo” Svetoga Save!)? Na novčanici bi dakako bio voljeni naš imperator, slika nekog spomenika ili profil sa rimskog novčića. Tja, odliv mozgova pratio nas je još u ono davno doba, Imperator nas je u silnim krvoprolićima na sedam brežuljaka možda i zaboravio, ama mi njega nismo i nećemo nikad, jer nema ničeg važnijeg u ma čijem životopisu od mesta rođenja. A mesto tvorbe je u našem blagoslovenom slučaju Srbija, Niš; tu se doduše rodio i Šaban Bajramović kome sugrađani ne htedoše dati ni ulicu, a Konstantin dobi i aerodrom i pozorišni komad koji koštaće nas kao Svetog Petra kajgana, ali Srbija ne žali. Ona nema fond kojim bi potpomogla da se nekome ko nije doneo nijedan edikt presadi srce u inostranstvu, građani su od praha stvoreni i u prah se vraćaju, makar imali i samo dvadeset četiri godine, dočim kad je nešto veliko, drevno, kad je nešto svetsko a naše – tu ne sme ništa da zafali!
RETROVIZOR - Ljubomira Živkova