Početna Izjave Istinitost Nemoguće da je pre 2012. bio toliki privredni rast, a tolika nezaposlenost
Ana Brnabić

Predsednica Vlade Srbije o privrednom rastu pre 2012. godine

Nemoguće da je pre 2012. bio toliki privredni rast, a tolika nezaposlenost

"Što se ovih podataka o BDP tiče, koje je narodni poslanik izneo, nisam sigurna da razumem o čemu on priča, jer je potpuno neverovatno da imate kumulativno, koliko, 47 odsto BDP? (...) Ako je to bio realan rast BDP-a, pa kako je 2012. godine onda stopa nezaposlenosti bila 26 odsto? Pa, to bi trebala da bude puna zaposlenost i da uvozimo ljude iz regiona da rade kod nas ako je bila realna stopa rasta BDP-a. Danas je 12 odsto stopa nezaposlenosti. Dakle, 39,5 odsto, skoro 40 odsto stopa nezaposlenosti mladih u 2013. godini sa kumulativnim rastom BDP-a od 47 odsto. Molim vas stvarno da se uozbiljimo."

Skupština Srbije, 26. oktobar 2017. godine

Komentar Istinomera
Pre nego što krenemo u ovu priču o odnosu zaposlenosti i privrednog rasta, moramo da se podsetimo nedavne ocene o izjavi Ane Brnabić da je od 2000. do 2016. najveći rast BDP-a bio 3,1 odsto, i to 2008. godine.
 
Predsednica vlade je, odgovarajući na poslanička pitanja poslednjeg četvrtka u oktobru, rekla ovu netačnu informaciju, a kasnije je PR tim Ane Brnabić potvrdio da je predsednica vlade napravila grešku – te 2008. rast nije bio 3,1 nego 5,4 odsto.
 
Reagujući na ovu izjavu Ane Brnabić, poslanik Miroslav Aleksić je replicirao predsednici vlade:
 
"Nemojte da iznosite neistine. Rekli ste da je BDP bio veći nego što je bio sada samo 2007. godine. Da vas upoznam, pošto vi očigledno ne znate. Od 2000. do 2009. godine ukupan rast BDP je 47,37 odsto na osnovu podataka MMF i Zavoda za statistiku, i to četiri, devet, sedam, četiri, dva, devet, pet itd."
 
A na ovo je ponovo odgovorila predsednica vlade:
"Što se ovih podataka o BDP tiče, koje je narodni poslanik izneo, nisam sigurna da razumem o čemu on priča, jer je potpuno neverovatno da imate kumulativno, koliko, 47 odsto BDP. 

(...) 

Dve stvari koje pokazuju da je to nemoguće ili u najmanju ruku da su to informacije koje nemaju nikakvo relevantno značenje sa ekonomijom, a jedno je stopa nezaposlenosti u to vreme. Ako je to bio realan rast BDP-a, pa kako je 2012. godine onda stopa nezaposlenosti bila 26 odsto? Pa, to bi trebala da bude puna zaposlenost i da uvozimo ljude iz regiona da rade kod nas ako je bila realna stopa rasta BDP-a. 

Danas je 12 odsto stopa nezaposlenosti. Dakle, 39,5 odsto, skoro 40 odsto stopa nezaposlenosti mladih u 2013. godini sa kumulativnim rastom BDP-a od 47 odsto. Molim vas stvarno da se uozbiljimo."
 
Najpre, jedan orijentacioni podatak. Nije znano odakle je uzimao podatke poslanik Aleksić, ali, prema podacima i MMF-a i Ministarstva finansija, kumulativni rast Srbije u periodu 2000-2009 zbilja nije bio 47,37 odsto.

Bio je znatno viši.
 
Ukupno, kada se kumulativno sračuna, stopa rasta bruto domaćeg proizvoda Srbije u periodu 2000-2009 bila je 65,14 odsto. Za toliko – skoro dve trećine – su vlade nakon 2000. uvećale privredu Srbije, tj. ono što je od nje ostalo nakon vlade socijalista, radikala i julovaca.
 
Nakon pada BDP-a od 3,1 odsto u kriznoj, 2009. godini, privreda Srbije nadalje uglavnom stagnira, pa je ponovna vlast socijalista, eks-radikala i eks-julovaca 2012. dobila privredu uvećanu za 66,72 odsto u odnosu na 2000. godinu.
 
Dakle – ukratko – predsednica vlade Ana Brnabić je posumnjala da je postojao znatan rast privrede nakon 2000. i to objasnila time što je 2012. bila izuzetno visoka nezaposlenost od 26 odsto.
 
Stoga, slede logična pitanja: ako predsednica vlade sumnja u ove brojke (a u Skupštini je posumnjala i u netačne, mnogo niže) kako onda objašnjava vezu stope nezaposlenosti i rasta BDP u periodu od 2012. do 2017? Tada je, prema zvaničnim podacima, stopa nezaposlenosti više nego prepolovljena, a prosečna godišnja stopa rasta je bila simbolična.
 
Još konkretnije - samo u toku 2017, broj nezaposlenih se, prema podacima NSZ, od decembra 2016. do septembra 2017. smanjio za 78 hiljada - što je smanjenje veće od 11 odsto u odnosu na 700 hiljada nezaposlenih (prema NSZ) na kraju 2016.
 
Za taj period, rast BDP-a je tek nešto iznad jedan odsto – u prvom kvartalu 2017. bio je tačno jedan, u drugom 1,3, a u trećem 2,1 odsto.
 
Podaci iz Ankete o radnoj snazi (ARS) Republičkog zavoda za statistiku su još rečitiji. Na kraju prvog kvartala 2014, prema RZS bilo je 663,7 hiljada nezaposlenih. Na kraju 2016, prema istom izvoru, bilo ih je 409,8 hiljada, odnosno skoro 254 hiljade ljudi. To je pad u broju nezaposlenih od čak 38,26 odsto za samo tri godine.
  
U isto vreme, kumulativno, BDP Srbije je u ovom periodu (2014-2016) porastao za samo 1,66 odsto, kao što je Istinomer već pisao.
 
Prema tome, ako tada – pre 2012. godine – nije bio moguć toliki rast BDP-a, sa tolikom nezaposlenošću, kako je sada moguć toliki pad i stope i broja nezaposlenih sa toliko niskim rastom BDP-a?
 
Iz PR tima predsednice vlade naglašavaju da je model rasta do 2012. bio neodrživ, zasnovan na zaduživanju, nerealnom povećanju plata i penzija:
 
"Ovakav model ’rasta’ doveo je do rekordno visoke nezaposlenosti (26 odsto u 2012. godini), visoke nezaposlenosti mladih, neodrživosti javnih finansija (gde smo bili na tri meseci od bankrota), monetarne neravnoteže (galopirajuća inflacija od 12,3 odsto 2012. godine). 

Inverzan odnos između realnog, odgovornog, održivog rasta i nezaposlenosti je u stručnoj literaturi poznat pod nazivom Okunov zakon. Prilikom odgovornog vođenja ekonomije sa oporavkom industrijske proizvodnje, koju možemo videti ove godine, stabilnom monetarnom politikom, poboljšanjem konkurentnosti, većom fleksibilnošću radnog zakonodavstva, dolazi do značajnog pada nezaposlenosti. 

Naravno, još značajniji pad nezaposlenosti bi se desilo da nas nisu zadesili katastrofalni vremenski uslovi, koji su desetkovali našu poljoprivredu i odrazili se veoma negativno na proizvodnju električne energije."
Međutim, uz sve tvrdnje da se sada vodi odgovorna ekonomska politika, koja dovodi do značajnog pada nezaposlenosti, nismo dobili odgovor na pitanje o neobičnom odnosu stope nezaposlenosti i stope rasta BDP u periodu nakon promene vlasti 2012, niti bilo kakve dokaze koji potvrđuju premijerkinu nevericu da je rast pre 2012. bio toliki koliki je bio.
 
Izuzev jedne rečenice: "Inverzan odnos između realnog, odgovornog, održivog rasta i nezaposlenosti je u stručnoj literaturi poznat pod nazivom Okunov zakon." A ta jedna rečenica stvara dva nova problema: što Okunov zakon ne dozvoljava ovakav pad stope nezaposlenih pri postojećem rastu BDP-a Srbije u poslednjih pet godina, i što čelni ljudi Republičkog zavoda za statistiku odbacuju Okunov zakon kao relevantan.
 
Najpre, šta je Okunov zakon? Ukratko, on povezuje privredni rast i nezaposlenost, tako što kaže da se nezaposlenost smanjuje kada raste BDP (zanemarićemo fakat da se nigde ne pominje "realni, odgovorni i održivi rast", kako kažu iz PR tima Ane Brnabić).

No, upravo to i jeste problem: upravo prema Okunovom zakonu ne bi moglo da se dogodi da nezaposlenost ovoliko padne u poslednje tri godine, a da BDP praktično stagnira. Tokom 2015. i cele 2016. godine ovim povodom vodila se stručna polemika između dve suprostavljene strane.
*
Fiskalni savet / Foto: FoNet/Aleksandar Levajković



 
Sa jedne strane su najistaknutiji bili članovi Fiskalnog saveta i autori "Kvartalnog monitora", tvrdeći, ukratko, da se pri praktično stagnirajućem BDP-u nije mogao desiti najpre veliki pad (u periodu 2008-2012), a potom i veliki rast broja zaposlenih (2012-2016), kako pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku i Anketa o radnoj snazi, te da Anketa nije pouzdana.
 
Sa druge strane su se, između ostalih, nalazili Miladin Kovačević, direktor RZS i Mihail Arandarenko, profesor Ekonomskog fakulteta, koji su tvrdili da su ti podaci generalno u redu, i da su ovakva kretanja na tržištu rada moguća, te da su se i dogodila u Srbiji.
 
O ovoj temi je u više navrata pisao "Istinomer", a polemika je nedavno na kratko nastavljena u "Vremenu", između Pavla Petrovića i Miladina Kovačevića.
 
Mi se ovom prilikom nećemo dublje upuštati u ovu raspravu, osim da zaključimo da PR timu Ane Brnabić nije bilo probitačno da pominju Okunov zakon, s obzirom da upravo on ne dozvoljava ovoliki pad stope nezaposlenosti sa ovoliko niskim rastom stope BDP-a u poslednjih nekoliko godina.
 
Da stvar bude gora, sam Miladin Kovačević – koji vodi instituciju iz koje "izlaze" podaci o stopi nezaposlenosti – je u ovim polemikama tvrdio da Okunov zakon nije relevantan za Srbiju:
 
Miladin Kovačević, "Vreme" broj 1315, 17. mart 2016.
"I teorijski i praktično je dokazano da ne postoji ta korelacija na kratak i srednji rok između BDP-a i broja zaposlenih. Okunov zakon je prevaziđen. Čak je i MMF je pisao o tome, navodeći Hrvatsku kao primer, da se ne može govoriti o vezi između tržišta rada i rasta zaposlenosti u tranzicionim zemljama, zemljama u razvoju, sve dok BDP ne dostigne 3,5–4 odsto rasta."
No, onda se postavlja novo pitanje: da li je opravdana sumnja premijerke da nije bio moguć toliki rast pre 2012, s obzirom na toliku nezaposlenost? Ovde treba reći da je 2008. uvedena pomenuta Anketa o radnoj snazi, koja je unela znatne metodološke promene, pa da zbog toga podaci o nezaposlenosti pre i posle 2008. nisu uporedivi: ARS je počela da među zaposlene ubraja i one koji rade u neformalnoj, sivoj ekonomiji, a da nezaposlene ne gleda više "preko biroa", već da u nezaposlene broji samo one koji u određenom vremenskom periodu nisu radili ni u formalnoj ni u neformalnoj ekonomiji.
 
Sa druge strane, videli smo da podaci o realnom rastu BDP-a od 2000. na ovamo jesu tačni, uprkos neverici predsednice vlade. A upravo tada – sve do krize 2008, kada je ostvarivan danas nezamisliv rast BDP-a – bilo je najviše nezaposlenih "u novijoj istoriji".
 
Kako je to moguće? Ovo se objašnjava još jednim od mnogih "amaneta" koje su budućim generacijama ostavile socijalističke, radikalske i julovske vlade tokom devedesetih godina, kada je ogroman broj preduzeća suštinski propadao, a formalno zadržavao radnike, koji su formalno "radili" i vodili se kao zaposleni. Nakon 2000. ovi formalno zaposleni, a suštinski nezaposleni radnici počeli su da i suštinski gube posao kako su im firme i zvanično propadale, o čemu je Istinomer takođe pisao.

Tako, nakon što je u 2004. ostvaren rast BDP od devet odsto, u 2005. 5,5 a u 2006. 4,9 odsto (danas nedostižne brojke), broj nezaposlenih u Srbiji se na kraju 2006. povećao na iznad jednog miliona (podaci Nacionalne službe za zapošljavanje, iz publikacije "Dva veka razvoja Srbije - statistički pregled", 2008. godine) - nasleđe veselih devedesetih. 

Nakon što je uvedena ARS, podaci su pokazali da je stopa nezaposlenih u 2008. bila 13,6 odsto, nakon čega je počela naglo da raste (bez iole sličnog pada u stopi BDP, i bez iole sličnog primera u uporedivim zemljama, kako je pokazao Fiskalni savet), što je na kraju i dovelo do pomenutih polemika u javnosti.

No, kako god – ne stoji primedba premijerke da rast pre 2012. nije bio toliki koliki je bio.  Zapravo, u direktnom prenosu Skupštine to je izgledalo kao potpuna neverica, delovalo je da premijerka iskreno iznenađena podatkom o rastu BDP-a pre 2012. Pošto i sam PR tim Ane Brnabić ne spori podatke Ministarstva finansija o privrednom rastu (uz opasku da je to bio neodrživ rast), predsednici vlade ćemo, uz prethodnu opširnu argumentaciju, da damo ocenu "neistina".  

(Naslovna fotografija: FoNet/Nenad Đorđević)