Mitropolit otvorenog srca

U minuloj sedmici preplitali su se i nadmetali Mundijal, Vimbldon i Vidovdan, pobedio je naravno Vidovdan: predsednik Republike ukazao se na Gazimestanu gde je bio izviždan i umereno kamenovan, dok je predsednik Vlade svojim prisustvom uveličao ionako uveličanu proslavu u Andrićgradu. Premijer je, mezhdu prochem, gledao kako se svečana okupatorska kolona na čelu sa tuđinskim prestolonaslednikom pomera čas napred, čas nazad, vođena GPS-om, doklen sa srpskog neba spuštahu se okačeni o sajle od srpskoga čelika belokrili angeli kojima aneksije, i carske Vijene, i njenih valcera, beše već preko glave, na svakom prozoru umesto muškatla nazirahu se konture ljudskih tela, na svakoj etiketa „Obešeni Srbin“; uglavnom predstavnik dinastije tu smrtno nagraiše, atentatoru se pravna država sudski osveti, na red dođe ruski armijski hor, izaslanik Moskve isporuči bratske pozdrave i reče ni pet ni šest nego da nas je Crvena armija oslobodila od Hitlera. Nije moj ruski dobar toliko da bi meni Kusturica i Dodik poverili simultano prevođenje, a opet, devojče koje je prevodilo pozdrav sa ruskog nije u svom mlađanom životu ni moglo čuti ne znam šta o partizanima, ne znam ni bih li ja prevladao vlastiti kukavičluk i stidljivost, bih li na licu mesta i iz glave naglas osporio ono što sam upravo preveo? Ali kako niko iz publike nije dragog gosta ljubazno podsetio da smo se i mi, šta god o nama mislio Radoš Bajić, Vuk Drašković ili maleni Homen, četiri godine borili za slobodu? Da smo imali proleterske brigade i štaviše partizansku vojsku; crvenoarmejci nam jesu u poslednjoj godini rata pomogli, mnogi su u našim krajevima izgubili život, pa ipak, reći da nam je Crvena armija donela slobodu, to, oprostite, nije istina. (Verovatno su i Beograd, i Banjaluka i Kamengrad uručili protestne note Rusiji, ali mi je to izgleda promaklo, bilo pa prošlo).

Predsednik Nikolić se, svečano izviždan na Svetoj zemlji, spomenuo i Kneza Lazara i Sina Gospodnjeg: da su našem Knezu ovako zviždali, vi ne biste imali sada gde da zviždite, tako nekako, samo rečitije, još dovitljivije, ovi su međutim baš radi zviždaluka i došli, mnogi organizovano, autobusima, te je naš najveći sin naprečac progovorio jezikom Hrista, u prevodu Đure Daničića: „Opraštam vam, jer ne znate šta činite!“ Isus je doduše rekao „Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine!“ (Jevanđelje po Luki, 23:34, da ne prođem ja kao dr Šapić!), ali je naš predsednik lično oprostio obesnoj mlađariji, a preskočio je Oca, jer ga njegov duhovni otac, lišen interneta u Hagu, ne mogaše čuti.

Naš Porfirije o kojem sam mislio da će penziju dočekati u RRA dobija prekomandu, biće mitropolit zagrebačko-ljubljanski. U Zagreb dolazim otvorenog srca, izjavio je svetosavski i radiodifuzno, ali ne znam koga će Sveta matera kooptirati u Radiodifuznu agenciju, ili će na retke sednice ove visoke ustanove mitropolit doletati na krilima sačuvanim sa kamengradskog hepeninga: nema jake RRA bez jake SPC, ni jake Crkve odvojene od čarobnog sveta medija.

Aleksandar Vučić je sa Vebera prešao na Ruzvelta i Majkla Džordana. Prekomorsko iskustvo potonje dvojice premijer bi da primeni na naš umnogome zapušteni slučaj. Preleteo sam samo njegovu odu radu (gde nadam se ima i mog višegodišnjeg uticaja), objavljenu u „Informeru“; nisam dosad pratio dijalektički razvoj ovog glasila, ali po tome što je premijer autorski tekst objavio baš tu, vidim da je list već bio odličan: dobro čini i dobru se nadaj.

https://soundcloud.com/istinomer/mitropolit-otvorenog-srca

Junak minule sedmice je ipak Vladimir Popović, osnivač Instituta za javnu politiku. Naziv ove mlade naučne ustanove rođene u Crnoj Gori zvučao mi je kao pleonazam, jer ja držim, starinski, da politika jeste javna, ali ispade naziv još kako prikladan, i nekako kao već odranije poznat, i sam Institut izgleda da je potreban svakoj naprednoj državi, jer je i Beograd dobio sestrinsku istoimenu kompaniju za javnu politiku, g. Popović se u „Utisku nedelje“ (gde je bio jedini gost, kao da je Tadić ili Kusturica) pohvalio kako ga Vučić svako malo zove u zgradu Vlade ne bi li iz prve ruke čuo instant institutli mišljenje ovlašćenih stručnjaka.

Otac Instituta najpre je poricao, a potom priznao kako je šerovao, rekao bih privatni, ne znam ni čiji, video snimak jednog hajde da kažemo nestandardnog seksualnog čina, a šerovanja se latio ubeđen da je kamera ovekovečila njegovu političku protivnicu: nema ništa tajno što se neće doznati, nema ništa skriveno što se neće poznati, to je izgleda geslo mlađane NVO.

Lovci na plagijate izručili su teškoj sumnji doktoranciju tancmajstora g. Šapića, predsednika Opštine Novi Beograd, da je dvojicu Anglosaksonaca dobrano pokrao ne pomenuvši njihova časna imena nijedared, spočitava se mu i ozbiljan niz sitnijih, takoreći provalnih krađa, prekrajanja i prisvajanja, ali mene je opčinio naslov: „Karakteristične aktivnosti marketing odnosa u funkciji interesa individualnih potrošača“, aktivnosti odnosa!?! Dobro te ja ne odlučujem o pitanjima nauke, ja bih već zbog ovakvog naslova barem novčano kaznio mentora i članove komisije.

Tadićeva savetnica za medije Marina Komad (brodolomnik opet ima savetnike) opako je izrezilila novinarku „Danasa“ poradi toga što potonja nije Borisu postavila pitanja dostojna njegovog blistavog uma. Pisala je Marina u časno ime Borisovo, na momente se poistovećujuć sa njim, kao Toma sa Nazarećaninom: ko ne ume da ručuna do 126 ne može (ne može pri sadašnjim cenama, između dva rata je mogao; prim. autora) da bude ni konobar, a kamoli novinar, pa još politički: pitanja kao da je sastavljao bivši kelner koji ne ume više ni da sabira! – tako je govorila Komad Marina, a tako jeste još od davnina: i kad ti sve lađe potonu ostaju ti savetnica i arogancija!

Decenijama zakrvljeni oko slobodnog medijskog prostora,  tj. zdanja u Generala Ždanova ulici, UNS i NUNS traže unsono i nunsono od Borisa Tadića da se izvini trudbenici tiska i „Danasu“, ali zar nije kelneraj u srcu ove uvrede, kako je pismo palo penzionisanom radniku „Tri grozda“: ne bi li Tadić trebalo da se izvini i svima nama koji decenijama radimo u ugostiteljstvu?