MPM

Protivnici dušmanske ćirilice bore se, ili su već i uspeli, da Vukovar proglase mestom posebnog pijeteta, gde će neprijateljsko pismo biti zakonom zabranjeno: zašto Beograd ne bi bio mesto posebnog mentaliteta, i to ne samoproklamavano? Zašto ga baš Evropska unija ne proglasi za prvo MPM? Dobro, nismo još primljeni u porodicu evropskih naroda, ali zar nije Beograd idealna prilika da EU ispolji trpeljivost prema nečemu što ona smatra iracionalnim, nepravednim i zadrtim? Ionako je bije glas da postaje novi melting pot. Ovako bi ispoljila blagost prema jednome narodu sa posebnim potrebama i prema njegovome rukovodstvu sa još izrazitijim special needs: nama treba mentalna autonomija, sloboda praiskonska u kojoj ćemo prema manjinama, rasnim, verskim, a naročito seksualnim da teramo po starom.

Nema vlastelina koji se nije javno podičio svojom seksualnom besprekornošću. Za političkom elitom poveli su se jakako i poslenici pisane reči. Kad se službeno imaju pozabaviti tugaljivom i mučnom temom i oni, čim se nakašlju, otpočnu: „Evo ja sam heteroseksualan, ultrasenzualan, hiperaktivan kao razvratnik, čim vidim ili pomirišem žensko, samo da nije maloletno i da mi nije bliska rođaka, poludim od požude“, a erotski uvod služi kao krunski dokaz autorove humane, umalo ne rekoh svetosavske teorije da je predmet žudnje pojedincu unapred zadat, pa je, shodno tome, i pogrešan predmet nečije mračne želje isto tako nepogrešivo tome izopačenku zadat, usled čega ne treba se na pedere ljutiti…

Razočaranje nedelje (tačnije minulog dvonedeljja, koliko sam se ulenjio i ja!) za mene je dramski pisac, nije važno kog pola, preda mnom su umetnici svi ravnopravni bez obzira na pol, veru, rasu, uzrast i seksoispovest, koji je držeći bog zna kako stranu nemiljenicima države i društva našao da kaže: „Evo, ja sam heteroseksualan/heteroseksualna, imam i porodicu, a opet sam pun-a razumevanja za tu njihovu paradu na koju mi naravno ne pada na pamet da pođem, a zašto, pa zato što će paradu, ako je bude, odobriti nitkovi koje ja ne odobravam!“ Nikad ne bih ušao u klub koji bi mene uzeo za člana!

Iznenadile su me reči „imam porodicu“ – pa zar čitav gej pokret nije između ostalog borba za pravo da i homoseksualci imaju porodicu, a ovamo njihova najslavnija simpatizerka baš porodicu poteže da bi ilustrovala po čemu se od homoseksualaca ona razlikuje!

Palma je poslao vladi molbu, apel, amanet i testament da Paradu ne odobre: „Ovo vas molim za dobrobit Srbije, lično ja ću biti na nerazuđenoj obali Jadranskog mora, u Bariju, gde ću bratimiti šesnaest srbijanskih opština sa gradom Barijem: dosadilo mi je da vodam i uparujem samce sa usedelicama, sad povezujem regione.“

Premijer koji je i ministar policije htede baš onako iskreno da odobri defile nenormalnih, kako je nazvao pripadnike seksualne manjine, ali je u poslednji minut parada zabranjena. Gradonačelnik Beograda je pre godinu ili dve dao blagoslov pripadnicima minority da do mile volje bludniče, ali u četiri zida, i u vreme koje se ne kosi sa kućnim redom. E, u četiri zida – ako skupštinska sala nije ovalna, ne znam –  smenili su ga njegovi seksualni istomišljenici. Njegova razbijena partijska vojščica sakuplja uveliko potpise građana da se mer bira neposrednim glasanjem, doklen im iz URS-a im stiže regionalni brzojav: „Nemojte se truditi, imamo već sakupljene potpise za to, još pre dve godine, našu tadašnju peticiju ste baš vi okačili mačku o rep, ali imamo mi kopiju!“ Ne znam da li su potpisi građana sanitarno ispravni i nakon dve godine, pa ovde čitava partijska rukovodstva mogu da se za pet minuta predomisle i presaldume u nešto posve suprotno? Zašto bi potpisi podanika tako dugo važili?

Toma Nikolić vratio se iz Amerike i rekao da od momenta kad je parada propala počinjemo sa pripremama naredne parade! Ako nam se učini da će i ta propasti, odmah ćemo se vratiti na početak priprema parade za onu tamo godinu… Preko bare je bio otpremljen kontejner sa našim odlikovanjima, jer se predsednik unervozi ako 48 sati nikog ne dekoriše. U okviru te predsedničke dužnosti, ali i navade, odlikovao je i spomenik Nikoli Tesli, te izrazio žaljenje što nije bio u prilici da na prijateljskom Kavkazu odlikuje i Prometeja, kome se izuzetno divi: „Nekako u isto vreme saznao sam i za Prometeja i za milog Konstantina, i ne znam ko mi je draži, odlikovaću ovog drugog, toliki su ljudi odlikovani posthumno, zašto Caru da to uskratimo, bez njega ne bi bilo ni hrišćanstva, ni sahranjivanja kakvo mi i danas praktikujemo, ne bi bilo grobalja, ni komunalaca zaduženih da brinu o večnim kućama hrišćana…“

Gradski većnik g. Bakarec uterao je strah u kosti aktivistima omladinskog kružoka koji nije bio posvećen odbrani Kosova, nego nečem nebogougodnom, sramota me i da napišem čemu. Uglavnom je Nebojša, kako mu i samo veli, ne bojeći se ni brojčano nadmoćne mlađarije, ni zakona koji nasilje dabome i kod nas zabranjuje i kažnjava, poderao njihov plakat, slikao fotoaparatom sve živo po sali ostavljajući modele u uverenju da će njihove portrete predati nekome ko je možda još zalupaniji i agresivniji od njega! „Tako je, junače!“ – mora da mu je kazao njegov šef umotan samo u mapu Svete zemlje, „nemam ništa ispod, vodi me tamo gde su tebe istetovirali, hoću da ovo preslikaju na moju prečistu kožu, netaknutu iglom, kako narkomanskom tako i tom za tetoviranje!“ Ili mu nije posvetio dužnu pažnju, brijao se celo jutro da bude lep kad u Sava-centru bude oplakivao lažne izbore u lažnoj državi: „uuusklikniimoo s ljubaavljuu Kongres Centruu Saaavi…“

Šta je još bilo?

Dobrostivi B92 je svoju osvedočenu ljubav prema životu od porodilišta pomerio ka drugoj, da ne kažem završnoj krajnosti: humanitarna udruga koja se još po inerciji tu i tamo bavi novinarstvom osnovala je pretpostavljam sestrinsku kompaniju, ili je to samo akcija, „65+“, gde ovo posle magičnog PIO broja nadam se znači plus, jer moglo bi da bude i krst, simbol premilog hrišćanstva, ali i groba; krstić je takođe i univerzalni potpis nepismenih, pa bi 65+ moglo da označava i opismenjanje penzionera pod sloganom „Nepismen si se rodio, pismen makar umri!“. Zove se to Pokret za brigu o starima, Pokret za brigu, pa ko vam ovo smišlja, braćo moja razbraćena!

Šta je još bilo? Iz pečalbe nam se vratio predsednik sveta kome su, umalo ne rekoh dveri, kome su vrata i srca SPS-a širom otvorena. Svuda prođi, kući dođi. Da, ima u meni nečeg arapskog, da ne kažem šeičkog: usprotivio sam se u okv. sv. mogućnosti prvome potpredsedniku kad je rekao da za „Zvezdu“ i „Partizan“ mora Srbija imati para. Naprotiv, pisao sam, oba odgajališta belog roblja neka propadnu, što pre to bolje. Sad vidim naslov: „Šeici nisu zainteresovani ni za večite rivale ni za večiti derbi u Beogradu“. Aferim, šeici!

Odšteta za sudije i tužioce postradale u takozvanoj reformi sudstva biće u nekim silnim milionima. Tako je to kad otpuštaš stručna lica. Pretpostavljam da će DS novcem iz partijske kasice obeštetiti trudbenike pravde, da će pošteno otplatiti svoju doista nenamernu, premda dosta masovnu i grubu grešku, inače će građani morati i to da finansiraju. Šeicima ne verujem da je obeštećivanje sudaca i tužilaca mnogo privlačnije od ulaganja u naše najtrofejnije fudbalske klubove.