Prećutani jubilej
Na(d) istorijski trenutak uručenja Dodikove lente Tadić Borisu nadvio se mračni dušmanski oblak. Na svu sreću post festum tj. sa izvesnim istorijskim zakašnjenjem: ponad same svečane bine, mučki je i nimalo svečano ležao eksploziv, pored njega puške i municija… Vehabije ne spavaju, vehabije same ili u sadejstvu sa ustašama rade o glavi najvećim srpskim sinovima? Ili su dinamit, mine i bojne otrove pripremili srpski izrodi, bolesni protivnici bratske srpske sloge?! Ko zna nisu li atentat zaskuvavali svi pobrojani, plus naravno strani faktor kome je proliti krv i razrušiti javnu imovinu kao dobar dan!? Avaj, javio se, sam od sebe, kad je čuo kakva se fertutma digla, izvesni Bole, radnik inkriminisanog „Borika“ koji je priznao da arsenal pripada njemu, tu ga je pre nekog vakta privremeno sklonio pa na njega takoreći i zaboravio, a čuvao ga jeste, mada ne sa nakanom da poubija tako fini i nadasve naš živalj. Nije nikog hteo da usmrti niti osakati, ali nije imao baš ni uslove da toliku ratnu zaostavštinu propisno a diskretno uništi, uglavnom je iz Srbije otpremljen konvoj inspektora, pedesetoro naših najboljih detektiva i islednika na smenu će saslušavati Boleta dok se ovome, neispavanome, ne potkrade greška i dok ne izlane ko je sve sa njim u zaveri…
Na redu je rubrika Odliv mozgova: dok dvojica penzionisanih generala tuže otadžbinu Srbiju i ištu neke plate i silnu odštetu. General Kapidžić Jovo odlučan je da se iseli u Crnu Goru, gde ga čekaju tužbe za posleratni da tako kažemo zločin: najmanje jedna građanka MNE otpužuje budućeg državljanina i žitelja ekološke države, danas krepkog premda po po nosu udarenog starca, da je na njene oči, naočigled njene sestre i majke, a u svojstvu visokog dužnosnika OZNE ubio njenog oca, i ne možda samo njega… Ali okrenimo se vedrijim temama. Pod šifrom „nikad nije kasno“ pripadnik Veljine stranke, član gradskog veća negde u Srbiji na Istoku, predložio je gradskom veću da jedinu stipendiju koju je grad davao dodeli njemu za master. Gradsko veće jednodušno je podržalo predlog člana gradskog veća – ta uzeo je četrdesetu, ako treba da studira uz rad kad će ako neće sad…
Podgoričke „Vijesti“ obelodanile su Titove marifetluke po kosmosu (odakle je misteriozni, tobožnji Hrvat Srbima i poturen), Tito je Amerikancima prodao naš kosmički program, da ne beše Broza Rusi bi sami vršljali po vasioni; dovodeći prevodioca u dilemu kojim dijalektom zapravo govori Amerikancima je kazao: „Majku vam božiju imperijaljističku, nije vam dosta ova vaša, hoću reći naša planeta, nego biste i vani, evo vam plodovi naše nauke, samo će to da vas košta…“
Novopušteni most na Adi prava je hodočasnička trasa, sav pokretan živalj Beograda i Šumadije prešao je odmah nakon svečanog otvaranja pešice preko poslednje reči nauke, tehnike i kredita. Hrvati su opet iskazali pijetet prema svojim velikanima, za Pavelića su pale barem dve mise, jedna u Splitu, jedna u Zagrebu. Dajmo u Godini beba još koju o njima; Jagodinče rođeno u novogodišnjoj noći, iako po tuđinskom kalendaru, dobilo je od gradskih otaca dukat dovevši u neravnopravan bebe koje će sve ugledati na Božić, na Sv. Stevana ili čak običnog radnog dana. Ministru policije, vazda željnome pokajanja i iskupljenja, izletelo je da bi njegova tj. Miloševićeva stranka možda mogla i da se izvini za izvesne možda i ne baš najcelishodnije i ne nužno najhumanije poteze u prošlome stoleću. Nema potrebe, Ivice, bilo pa prošlo, pa vaša se stranka oplemenila u bolu za umrlim vođom, ako vam je Demokratska stranka sve halalila, šta mi građani ima da zlopamtimo i ko nas šta pita!
Dok pišem ove nedostojne redove srpsko se pravosuđe junački i delijski nosi sa dušmanskim zahtevima da Srbija izruči braću Veselinović, nikad, „nikad robom“, deviza je i našeg predsednika koji je na Božić ispoljio rešenost da ne udovolji evropskim izvoljevanjima, zaista, ako smo Evropi kazali istorijsko „nikogda“, što da ne kažemo to i odmetnicima u srpskoj Prištini! Strani ambasadori proigrali su poverenje prostodušnog Palme, slagali su ga da će nas kandidovati za članstvo u porodici evropskih naroda, te Palma ostade kao i Tadić nag, na dnu neba/opivši se zavičajem.
Čoveka koji je ubio poznatog beogradskog zanatliju, poslastičara Ražnatovića, uhapsilo u dalekoj Africi. Televizija Foks osramotila se označivši na karti Mađarsku umesto Srbije, možda ih je povuklo kakvo štivo o vikaru jegarskom, onome lepotanu koji je i u RRA, pa su zaokružili tu eparhiju na karti, i taj grad, a on je na severu Mađarske, Foks dakle i greši i ne greši, jer tamo ima Srba, ili ih je negda bilo, a Srbija je svuda gde se srpski zbori i svuda gde se u pustari izdiže makar jedna jedina naša humka ili ubogi u dikicu i čkalje zarastao srpski krajputaš.
