Sednababadavecera
Boris Tadić u raljama života! Te je u Ulici otvorenog srca gde na Maršu za bebe proglašava ovu godinu godinom bebe, kao i sve buduće godine uostalom, te je na Sv. zemlji za Božić, gde daje srpsku besu da neće popustiti dosadnim Nemcima, a još manje uzohovšem se albanstvu, te je u Banja Luci gde ga pobro Dodik obavija svetom lentom, doklen ispod njih je eksploziva, džebane i snajpera toliko da mogu odleteti pravo u srpsko nebo, iz Amerike se javlja Dan Tana u čijoj je gostioni ručao lično Džordž Kluni, potonji u prisustvu konobara i šefa sale beše usmeno priznao da je Tadić zgodniji i od njega i od Tane zajedno. „Samo sam ja bolji glumac!“ – zanosi se Džordž koji kad god nije na snimanju skokne do Berluskonija, mada mu je domaćin već seo na glavu ponavljajući svaki put kako je Boris pljunuti on!
Lično mislim da je upravo gluma Tadićeva vokacija, kad god ga slušam, kao nekoć Bila Klintona, obuzme me mrski osećaj nestvarnosti, ali ako ga državničke obaveze spreče da odigra sam sebe u filmu „Boris“ (koji zašto ne bi režirao Kusturica?), ima da ga igra Kluni; banjalučku pak sportsku legendu Boleta, koga u ovaj mah svi srbijanski inspektori saslušavaju pod sumnjom da je se odao terorizmu, atentatima i štetočinstvu, neka ovekoveči Robert de Niro koji vaistinu izgleda potpuno isto kao osumnjičeni.
Šta je još bilo? Pa oprostili smo se od Evrope, našem je vladaru pao kamen sa srca, pod slavnim geslom bolje prvi u selu nego poslednji u gradu okuplja Tadić Srbe u regionu, podučava ih da poštuju države u kojima su se, eto, zadesili (kao ona Australijanka što ima da poštuje vodotok u kome se obrela: otkinuo joj se bandži-lastiš pa je upala u reku punu krokodila!); državin pesnik je, osećajući svoj dug zbog silesije privilegija koje su ga u Jugoslaviji i njenim pravnim naslednicama zadesile, sročio stih: birati između Evropske unije i Kosova je isto kao i odlučiti se ili za rođenu mater ili za laptop, dosetka bi mogla i na našu zastavu, Tadić je u Maršu za bebe (koji je dakako epizoda u večnoj „Bitki za bebe“) toliko nahvalio novorođenčad da se odjednom štrecnuo spomenuv se u magnovenju i njihove suprotnosti, a to su starorođenčad, amortizovani primerci homo sapiensa koji su Srbiju preplavili i koji obrste sve što malobrojno radnosposobno stanovništvo na jedvite jade proizvede (nar. pesma „Sedna baba da večera“, integr. takorekuć verzija).
Predsednik ipak nije ispao isključiv kao Matija (ako kupiš laptop ili ubiješ žabu – umreće ti majka!) nego je proglašavajući ovu i sve buduće godine godinama beba stvorio sliku budućeg srpskog raja: starci i starice, svi fino očešljati, namirisani, pokretni i vakcinisani, igraju se sa bebama, pitomcima i pitomicama jaslica izvedenim na svež srpski zrak te sa pripadnicima obližnjih zabavišta i domova za posve malu decu bez roditeljskog staranja: budućnost predsednik vidi kao park gde se oko biste azijskog diktatora starci i predškolska mladež igraju žmure;, predsednik je, ovo moram citirati da ne izgubi ništa od poetičnosti, rekao da Srbija ne sme postati veliki starački dom, mada je to ustanova koja narodu najstarijem najviše možda baš i priliči.
