Izbor poverenika – mutna voda breg roni #Blog

Proces izbora je bio takav da su građani najmanje bili informisani o tome ko su kandidati i šta ih preporučuje za tu, bar građanima bitnu, funkciju. Taman posla da su negde objavljene biografije, taman posla da je na, recimo, javnom servisu bila emisija uživo o instituciji Poverenika i daljem radu, planovima. Sve je svedeno na najmanju i najgrublju moguću birokratiju. I to sve po zakonu.
Izabran je Poverenik za informacije od javnog značaja. Naizgled još vest o imenovanju koji građanima ne znači mnogo. Ovoga puta, reč je o čoveku koji vodi instituciju koja na godišnjem nivou obradi na hiljade zahteva građana, koja uputi na hiljade različitih dopisa institucijama, kojoj se građani sve češće obraćaju. Koja je, kao i sve druge institucije, uvek nekako “sporna“ za vlast. Ili su sporni nalazi, ili je sporna osoba koja je Poverenik ili je sporan izbor… Srbija je zemlja nerazjašnjenih situacija i spornih stvari. A kada je nešto sporno, to znači da ne mora da bude po pravilima ili da pravila nema. “Lov u mutnom“ kao sudbina ovih prostora. U celom tom “lovu u mutnom“ u kome se građani bore za dah, a “krupnije ribe“ za što veći ulov i izbor novog Poverenika je bio i ostao “mutan“.
*
Foto: Istinomer/Zoran Drekalović

Podsetimo se čega je tu sve bilo. Prvo je Povereniku Rodoljubu Šabiću istekao mandat u decembru (bez prava na ponovni izbor, po zakonu), uz svo osporavanje izvršne vlasti (čitaj poslanika SNS-a) da je Šabić radio za sebe, da je opozicionar, da je sam sebi produžio mandat… Onda se, naravno, niko nije setio da proces izbora Poverenika krene u istom tom decembru. Zašto? Pa zato što u Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja ne piše da mora – tačnije ne piše ništa kada se mora pokrenuti proces izbora. 
A svaka “rupa“ u zakonu se koristi za političke (zlo)upotrebe. Tako je nadležni Odbor za kulturu i informisanje Skupštine Srbije propustio decembar, pa praznični mesec januar, pa februar, mart, april… da bi, gle čuda odjednom sredinom juna, Odbor uputio poziv poslaničkim grupama da predlože kandidate (jer zakon, naravno, ne predviđa da bilo ko predlaže kandidate, osim poslaničkih grupa).
I nakon “trapavog“ poziva koji je sadržao nelogični uslov za kandidate (da daju izjavu da nisu zaposleni u nekoj drugoj instituciji?!), a kasnije je povučen, građani Srbije su dobili dva kandidata i jednu kandidatkinju. Kakve to veze ima sa izveštajem Evropske komisije za Srbiju i očiglednih “packi“ kada su u pitanju vladavina prava i mediji – ma, baš nikakve, to je samo koincidencija. 
I onda sam izbor. Prvo predstavljanje kandidata na javnoj sednici Odbora za kulturu i informisanje, gde predsedavajući Odbora utvrđuje zanimljiva pravila: svaki kandidat ima tri minuta da se predstavi, ali može da govori samo o svojim kvalifikacijama i minulom radu. Nikako o, recimo, planovima za dalji rad institucije, problemima u radu i kako ih otkloniti, novom zakonskom okviru i tako dalje. To sve, za predsednika Odbora, nije zasluzžilo da stane ni u tri minuta, a kamoli da se tome posveti još koji minut nadasve dragocenog vremena članova Odbora, koji, usput budi rečeno, nije bio kompletan, jer je dobar deo članova iz redova “opozicije“ bojkotovao sednicu. Onu istu, za koju su podržali kandidaturu Nevene Ružić. Zvuči konfuzno? Pa zapravo i jeste. I više od toga.
Ista ta Nevena Ružić je jedina zaustila da kaže neku reč o planovima, šta i kako treba raditi… I bila je prekinuta jer je prekoračila vreme za izlaganje – za skoro čitav minut!
I onda finale glasanja. Po “propozicijama“ glasa se za svakog kandidata. I kandidat Milan Marinović, koga je kandidovala poslanička grupa SNS je dobio deset glasova. Nevena Ružić 1 (jedan). I treći kandidat Bojan Milosavljević 0 (nula) glasova. Dakle, za njega nije glasao ni onaj koji ga je predložio (stranka Aleksandra Vulina). 
Proces izbora je bio takav da su građani najmanje bili informisani o tome ko su kandidati i šta ih preporučuje za tu, bar građanima bitnu, funkciju. Taman posla da su negde objavljene biografije, taman posla da je na, recimo, javnom servisu bila emisija uživo o instituciji Poverenika i daljem radu, planovima. Sve je svedeno na najmanju i najgrublju moguću birokratiju. I to sve po zakonu. Jer, dozvoljeno je sve ono što nije izričito zabranjeno. Jedno od ključnih pravila “lova u mutnom“.
*
Foto: Printscreen/TV Happy „Dobro jutro Srbijo“
I na kraju, dobismo novog Poverenika. Ko je on?
Ko je Milan Marinović? Bivši predsednik Prekršajnog suda, do nedavno u v.d. statusu. Čovek, kako izgleda, bez mrlja u karijeri, ali i bez bilo kakog iskustva u oblasti informacija od javnog značaja i zaštite podataka o ličnosti. Tokom predstavljanja na sednici Odbora za kulturu i informisanje je jasno rekao da je ono štoga preporučuje – činjenica da se susretao sa zakonom i imao prilike da ga primenjuje. Što to isto može reći i nekoliko hiljada zaposlenih u državnim organima koji su odgovarali na zahteve građana, kao i mnoge sudije prekršajnog suda koje su imale priliku da odlučuju po prekršajnim prijavama. Pa nije ih sve SNS kandidovao da vode instituciju Poverenika. Sa druge strane za uvažavanje je način na koji je kandidat Marinović govorio o samoj službi Poverenika i dosadašnjem radu te institucije. 
Dakle, karijera bez (vidljivih) mrlja, odmerenost, pristojnost i izraženo uvažavanje institucije, to su ključne stvari koje su preporučile Marinovića. I što bi neko poverovao da ima rezona glasati za osobu koja ima sve navedeno, plus višedecenijsko iskustvo, međunarodno i domaće, u zaštiti podataka o ličnosti i dostupnosti informacija od javnog značaja. Džaba višegodišnji rad u istoj toj instituciji Poverenika, džaba telo Saveta Evrope, usavršavanja, praksa, prepoznatljivost…
Jedan od ključnih preduslova za opstanak životne filozofije “lova u mutnom“ je i to da se nikada ne smeju birati najbolja rešenja, nego ona koja izgledaju najbolje, a zapravo to nisu. Tako su i sada poslanici zaključili da je biografija Milana Marinovića daleko prikladnija od biografije Nevene Ružić. Ako su ih i pročitali. Ako je to uopšte bilo bitno. Važno je da izgleda bitno. Važno je da “lov u mutnom“ ponovo daje rezultat, te mutna voda breg roni. Po ko zna koji put.
Nama ostaje da se borimo za dah i da kao građani ne dozvolimo da institucija Poverenika plati cenu političkih pogodbi. Već da nastavi da radi po zakonu koji je jednak za sve. Što želim i novoizabranom Povereniku. Da iza sebe ostavi mutne vode mutivodama i pruži priliku stučnim ljudima da rade ono što najbolje vole i znaju. I da čuva kredibilitet nezavisne institucije.
Da ne pobedi ponovo, “lov u mutnom”.
Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović