Početna Članci Analize Intervju Imamo jasne pokazatelje policijske države

Imamo jasne pokazatelje policijske države

Tamo gde nema podele vlasti, poštovanja zakona, gde državni posednici sile vojska, policija, službe bezbednosti nisu pod demokratskom civilnom kontrolom, nego su u funkciji potreba vladajuće partije, odnosno njenoga vrhovnika, postoje sve dovoljne pretpostavke za policijsku državu. Mizanscen za to je ovde napravljen i sve što nam se događa zapravo su konsekvence činjenice da nije došlo do mentalnog, ekonomskog, političkog, socijalnog raskida sa ratom. Davanjem većih zakonskih ovlašćenja komunalnoj policiji u suštini je otvoren novi prostor, dobijena je nova alatka za kontrolu građana i upotpunjavanje kontrole nad društvom.


Miroslav Hadžić, profesor u penziji Fakulteta političkih nauka u Beogradu ocenio je u intervjuu za Istinomer da to što predsednik Francuske Emanuel Makron nije želeo javno, tokom posete Srbiji, da otvara temu vladavine prava ili slobode medija predstavlja potvrdu “već dugo prisutne teze da Evropsku uniju i njene čelne države ne zanima previše to što oni nazivaju stabilokratijom, već da je za njih  najvažnije očekivanje da će Vučić da ispuni nama nepoznata obećanja“. Upitan da uporedi način na koji je dočekan Makron sa dočekom ruskog predsednika, profesor Hadžić je rekao da su “nijanse stvar protokola i da to ne zavisi u potpunosti od domaćina“. U kontekstu strategije spoljne i bezbednosne politike Srbije, Hadžić je konstatovao da je sadržina posete Makrona “potvrda da nema ni strategije, niti njene operacionalizacije“.

Može li se reći da je Vučić,  koji se do pre nekoliko meseci hvalio ličnim, prijateljskim odnosima sa nemačkom kancelarkom, odlučio, na neki način, da “zameni“ Nemačku, Francuskom?

Teško je to dokazati, ali nije isključeno. Naročito jer je Angela Merkel na odlasku. Oni što je nasleđuju ne pokazuju nekakvo posebno interesovanje ili žar ili želju da se posebno bave Srbijom, ili da se dalje intimiziraju sa šefovima u Srbiji. Moglo bi se reći da je rečena zamena Vučićeve namere.

*
Foto: Zoran Drekalović/Istinomer 

Da se vratim na spoljnu politiku. Veoma ste kritični prema Srbiji, jer nikada nije definisala spoljno-političke ciljeve, jer nikada čak ni neutralnost nije postala ustavna i zakonska kategorija, niti smo tražili zvanično priznanje Srbije kao neutralne države. U kontekstu toga, u kojoj meri se može reći da je naša spoljnja politika kolokvijalno rečeno, juče Nemačka, danas Francuska, sutra neka treća zemlja?

Kada pogledate unazad, nije samo Vučić u pitanju, nego i oni pre njega, te otud imamo stalno takvu politiku. Sada je došao Makron, sutra ćemo u Kinu, pa će biti Kina i tako po redu.

Šta je, zapravo, posledica toga?

Na delu je više uzroka i posledica. Pre svega nespremnost da se definišu stvari. Mi nemamo strategiju društvenog razvoja, ne možete očekivati ni strategiju spoljne politike, nemamo obnovljenu strategiju nacionalne bezbednosti. Srbija ima mnoštvo nerešenih problema na koje vlast izbegava da odgovori. Umesto toga ih koristi za prozivodnju različitih političkih stanja, za manipulaciju, za pritisak na građane. Kada je reč o temi o kojoj govorimo unutar Evropske unije, potencijalni ili stvarni partneri idu po logici svojih kratkoročnih i dugoročnih interesa. A u krajnjoj liniji ni oni ne pate od doslednosti, niti se drže nekakvih strateških opredeljenja, njima je strateško opredeljenje vezano za njihove strateške interese,  a u te strateške spadaju i oni konkretni ekonomski.

Govoreći o našim strateških interesima da li je jasno šta su oni?

Ne. Niko nam nije to predočio, jer čućete u istom setu izjava međusobno kontradiktorne stavove prema Istoku, Zapadu, prema ovim zemljama, prema onim zemljama. Ta vrteška se konstantno nastavlja, te niko zaista ne zna šta u stvari hoće i kuda to Srbija stremi, niti je građanima iko, ikada  predočio strateške interese i ciljeve. 

Imajući u vidu upravo bezbednosnu perspektivu vidno je da paralelno sa posetom predsednika Makrona, koja je protekla u pompeznim, prijateljskim, pa i patetitčnim tonovima, u provladinim tabloidima teče kampanja koja sugeriše da je naš predsednik  životno ugrožen od zapadnih agentura. Kako vi razumete te dve slike koje danas imamo, koja od te dve slike odgovara stvarnosti u kojoj živimo?

Mislim da vi isuviše očekujete, očekujući skladnost u stavovima ovdašnje vlasti. Ovakvi režimi  funkcionišu na način da u istom trenutku emituju različite slike, međusobno oprečne, koje se isključuju. Priča o ugroženosti predsednika je u kontekstu neprestanog strašenja građana i  samo se menjaju nepoznanice - od onog da li će sutra neko da napadne Srbiju, da li će biti rata, da li će neko da nas okupira, da li je ugrožen predsednik. Te priče  teku najmanje šest, sedam godina, a  to je, u jednom delu, radio i Tadić, a da ne govorimo i Milošević. Prema tome, to je svojstveno obeležje takvih režima, u kojima, uz odsustvo strateških ciljeva, nemate ni uspostavljene institucije.

Prošle godine u jednom istraživanju Beogradskog centra za bezbednosnu poltiku, građani su konstatovali da se osećaju nesigurno iz unutrašnjih, a ne spoljnih razloga. Međunarodni položaj Srbije ne deluje bezbednosno nesigurno. Jesu li naše bezbednosne prilike spoljne i unutrašnje u obrnutoj srazmeri? 

Mislim da možemo da se složimo oko toga. Naime, ne postoji ni jedan ozbiljan dokaz da postoje spoljašnje, pogotovu ne klasične vojne pretnje po bezbednost Srbije.

Iako nam se sugeriše čak i iz BIA-e, sećate se prošle godine izjave Parezanovića, da je najveća pretnja od  Kosova?

Tu imamo opet novu kontradiktornost. Ako tvrdite da je Kosovo deo Srbije onda to nije spoljašnja nego unutrašnja pretnja. Ali nema ozbiljnih dokaza da su Srbija i njeni građani ugroženi spolja. Ostavljam na stranu ekonomske procese i globalizaciju, ostavljam organizovani kriminal, to je nešto što stiže do Srbije. Uzmite samo kriminalnu vezu Cetinje-Dedinje. Jasno je da to ima posledice i po građane Srbije. Zapravo, unutrašnja bezbednosna dinamika je, pre svega, proizvod skorašnjeg ratnog nasleđa, proizvod opstanka i novog oživljavanja autoritarnog poretka, da ne kažem despotije. U tom poretku, umesto ekonomijom, socijalnim i ostalim problemima, umesto da se uređeju društva, vi se bavite stalnim zastrašivanjem građana, pa onda još u prilog tome krećete u trku u naoružavanju, u brojčano povećanje bezbednosnih snaga i sve to onda ima za posledicu da jedan deo građana, najblaže rečeno, poveruje da je ugrožen spolja.

*
Foto: Zoran Drekalović/Istinomer 

Da li je moguće da građani, zapravo, u to veruju?

Istraživanja govore da postoji jasna veza između stepena obaveštenosti, načina obaveštavanja, obrazovanja, socijalnog statusa, radnog statusa, godina i stavova prema spoljnoj i unutrašnjoj politici, te prema tome, svi oni koji se informišu preteženo ili isključivo, iz medija sa nacionalnom frekvencijom ili iz provladinih štampanih medija, pre ili kasnije će usvojiti sliku koja im se nudi. I dodajemo tome da to nije nikakva novina, to je nešto što se nastavlja u Srbiji. Građani Srbije 40 poslednjih godina žive u takvom stanju, u kome stalno bivaju suočeni sa navodnim spoljašnjim pretnjama.

Prema istraživanju Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, 50 procenata građana najviše veruje u vojsku, 49 u policiju, a 34 procenata ima poverenje u službe bezbednosti. Istovremeno veruju da su službenici ili funkcioneri tih službi korumpirani i ne veruju im kada iznose podatke o svom materijalnom stanju. Zar to nisu potpuno kontradiktorni stavovi? 

Mi smo tu sliku dobijali i u ranijim istraživanjima i nismo našli dovoljno valjano objašnjenje. U prethodnim istraživanjima smo pitali da li nam je vojska dobro naoružana, kakav je standard pripadnika Vojske da li su obučeni i uglavnom dobijali u većini negativne ocene. Ali kada smo ih pitali da li Vojska obavlja svoje zadatke, oni su tvrdili da ih obavlja dobro.

Kako se to objašnjava?

Bez dubinskih istraživanja i dodatnih objašnjenja, to nije moguće valjano objasniti. Može biti da ljudi imaju potrebu za bezbednošću, za sigurnošću. Kada misle o vojsci i policiji, i ovo je pretpostavka, o njima razmišljaju  kao o nekakvim inpersonalnim organizacijama, entitetima, koji su oslobođeni ovih konkretnih personalnih obeležja. Prema tome, ukorenjuje se  stav da je vojska  naša, da će da nas brani, da je ona naša sigurnost. E sad, kako ta konkretna vojska ne odgovara idealnoj slici, onda  se pojavljuju odgovori da su korumpirani, loše obučeni, na šta upozoava i vojni sindikat. Pretpostavljam da se to tako može objasniti i kada je reč o stavovima o policiji. Iako dobar deo građana, koji je u kontaktu sa policijom ima loša iskustva ili je iskustveno potvrdio da postoji korupcija. Od građana ne treba očekivati kozistentno mišljenje ili kozistentne stavove, pogotovu jer je deo stavova podložan brzim promenama. Ako “veliki gazda“ promeni naglasak i krene u kampanju sa tvrdnjom da su vojska ili policija ili neko treći, loše obučeni i korumpirani, onda će se i kod građana slika menjati.

Govoreći o policiji, pre nekoliko dana usvojen Zakon o komunalnoj miliciji, koji je proširio ovlašćenja toj instituciji kao i povećao broj pripadnika, ocenjen je među delom eksperata kao institucionalizovanje, uslovno rečeno, partijske vojske?

Mislim da slučaj “komunalna policija”, da ga tako nazovemo, treba shvatiti u kontekstu drugih dešavanja. Naime, mi smo svedoci da autoritarni poredak u Srbiji nikada nije demontiran, da on sada doživljava novu evoluciju i novi razvoj. Promenjeni su simboli, promenjene su nekakve oznake, ali su moć i vlast skoncentrisani u rukama jednog čoveka. Iz toga nužno proizilazi njegovo htenje da uspostavi kontrolu nad celim društvom i to se više ne zadržava samo u polju politike, niti u polju ekonomije. Očigledna je težnja da se celina društvenog života stavi pod kontrolu uvođenjem upravnika zgrada, preko izvršitelja, notara, najavljenih navodno građanskih straža do komunalne policije. Da budem ciničan - od obdaništa, preko sporta, do svakog segmenta kulture, vidimo jasno htenje da se društvo stavi pod potpunu kontrolu.

Zakon pominjem jer dosta kritičara rada insititucija, analitičara i eksperata u njemu vidi iskorak u smislu institucionalizovanja kontrole?

Jeste, u suštini je otvoren novi prostor, dobijena je nova alatka i sada treba videti na koji način će se to realizovati, odnosno koji će stepen kreativnosti biti zastupljen u primeni ovlašćenja komunalne policije. Valja dodati da komunalna policija ovako kako je zamišljena, ima ulogu da  upotpuni kontrolu nad društvom, jer glavni gazda i njegovi, ipak ne mogu da kontrolišu celo društvo. Sada su cilj građani, jer komunalna policija je na terenu. Uz one koji sarađuju, koji brinu, koji će da dojavljuju, komunalna policija će, u suštini, ući u naš dnevni život. Time se povećava pritisak na građane, a pogotovu na one koji su neistomišljenici. Komunalna policija već zna, ili će brzo znati, ko su svi oni koji ne misle poželjno.

INTERVJU SA MIROSLAVOM HADŽIĆEM MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU


Dakle, objašnjenje da će bezbednost građana biti povećana ne stoji. To je, zapravo, vaša teza?

Nema dokaza za tvrdnju da će ovako oblikovana komunalna policija uvećati bezbednost građana. Da bismo to prihvatili kao činjenice morali bismo prethodno da se pozabavimo postojećom policijom, Ministarstvom unutraših poslova, pa bi tu morali da imamo jasne uvide i analize i koliko su osposobljeni, opremljeni, kako funkcionišu ministarstvo i policija, koji su im rezultati. Pođimo od bilo kog segmenta - od privrednog kriminala, preko političkog kriminala, kršenja Ustava, zakona, raznih Savamala, jasno je da iz toga ne možemo izvlačiti dokaze da će  komunalna policija raditi dobro. Isti oni koji vode ovu policiju, sada zakonski kreiraju sebi veća ovlašćenja. 

Šta naziv “milicija“, kako se zvanično zove ta policija koja se bavi komunalnim problemima, a koji asocira na paravojne ili parapolicijske, vama sugeriše?

Milicija nastaje mnogo ranije i vezana je za unutrašnju organizaciju, bilo građana, bilo naroda iz vremena Francuske buržoaske revolucije. Milicija je kao što znamo postojala i u socijalističkim poretcima. Ne verujem da ima pozitivne konotacije i da ljudi imaju pozitivne asocijacije na pomen imena milicija. Ovo je pokušaj da se napravi nekakva razlika, a da se istovremeno otvori prostor i za ovakvo interpretiranje. Ukoliko se to spoji i sa idejama o građanskim stražama ili “trojkama“, eto vam pretpostavke za nastanak jedne naoružane sile – faktor koji može i te kako utiče na unutrašnju dinamiku.

Koliki je korak, profesore, od ovog stanja u kome smo sada, do onoga što se u teoriji zove policijska država?

Postoje jasni pokazatelji postojanja policijske države. Pitanje je koji je intenzitet, koji je stepen realizovanja policijske države. Tu nastaju razlike. Ali, tamo gde nema podele vlasti, nema poštovanja zakona, gde su državni posednici sile vojska, policija, službe bezbednosti i drugi državni organi, koji imaju policijska ovlašćenja, a koji nisu pod demokratskom civilnom kontrolom, privedeni potrebama vladajuće partije, odnosno njenoga vrhovnika, postoje sve dovoljne pretpostavke za policijsku državu. 

Dakle, vi biste rekli da smo mi država koja ima sve pretpostavke za to?

Da. Mizanscen je napravljen i pri tom ponavljam nije to novo i nije to niklo ni iz čega. Reč je o tome da Srbija i srpsko društvo nisu izašli iz rata i  da snose posledice rata. Sve ovo što nam se događa, zapravo, su konsekvence činjenice da nije došlo do mentalnog, ekonomskog, političkog, socijalnog raskida sa ratom.

Ocenili ste ranije javno da ovde postoji sprega kriminalnih, političkih i medijskih elita. U kontekstu nedavnog intervjua Rodoljuba Milovića NIN-u, u kontekstu tvrdnji koje javno iznosi profesor Jovo Bakić, da li  je reč o vrednosnom stavu, ili o činjenicama?

Ja mislim da je reč o empirijski dokazivim stvarima. Ne zaboravimo kako je krenulo ratno rasturanje druge Jugoslavije, ne zaboravimo da je tokom rata izvršena preraspodela bogatstva i teritorija, da je tokom rata nastajala ta sprega između delova vojnih, policijskih tajno-službujućih elita, političkih elita i delova organizovanog kriminala. Ta sprega koja je nastajala tokom rata, koja je učvršćivana tokom rata samo je posle menjala forme, ali u suštini nikada nije raskinuta. Uzmite kao primer BIA. Ona nikada nije položila račune. Njeni pripadnici čak tvrde da su nastali 2002. godine. I da sa prethodnicima nemaju ništa. Rad Vojne službe bezbednosti nikad nije kritički preispitan, nikad nije izveden njen račun. U tom smislu, svaka nova garnitura na vlasti pronalazi, pre ili kasnije, modus ili način na koji tu spregu održava, razume se skriveno.  

*
Foto: Zoran Drekalović/Istinomer 

Da li se razlikuju intenziteti te sprege politike, kriminala, medijske mafije, da li je to sada drugačije u odnosu na ranije ili je isto?

Promenjen je kontekst. Jedno je kako funkcioniše ta sprega u ratnom kontekstu, a drugo je u postkonfliktnom periodu, kada je cilj i zadatak tih državnih aktera ili delova službi, vojske i ostalih, da zaštite sebe i da izbegnu lustraciju, da spreče preispitivanje odgovornosti. Prema tome, u tom kolopletu u kome se svi akteri pojavljuju kao klijentela jedni drugima, pravo pitanje glasi - ko ima presudnu moć?

A ko ima?

Svedoci smo da predsednik Vučić emituje i misli o sebi da je svemoćan, da ima svu moć. Čini mi se da to ipak nije tačno i da se iza te svemoći, zapravo, krije nemoć. Delovi službi, delovi vojske, delovi policije i hajde da upotrebim onu figuru “duboka država“, a mi ne znamo kolika je, kakva je, gde je sve smeštena, takođe ima deo moći. Reč je o tome da se u okviru duboke države ta moć stalno izaziva i balansira. Nije to tako jednostavno, niti Vučić sve pobrojane aktere može jednostavno da podredi svojoj potrebi. To je mislio i Milošević da će moći '99. godine, pa se pokazalo da su ga službe napustile, kada je zagrmelo, da su ga napustili čelni generali, da mu je mafija odrekla poslušnost.
 
U jednom intervjuu ste rekli da vas situacija u Srbiji asocira upravo na '99-tu godinu, kada je Milošević krenuo u obračun sa NVO, medijima, aktivistima. Da li i dalje stojite pri toj oceni?

Uz sve one razlike konteksta i vremena, čini mi se da je mnogo važnije imati na umu prirodu poretka u kome živimo. To je autoritarni poredak, koji teži apsolutizmu, odnosno, koji se pretvara u apsolutistički. Postoji iluzija o svemoći vrhovnog gazde, koji opet, ima strah od  gubitka te moći, i taj strah pretače u agresivnost. Zato postoji ta dnevna doza, često razobručene agresivnosti. Na drugoj strani tendencijski se nameće pitanje - koliko je trpilo društva u kome se to događa. To  mi  ne znamo, To nije znao ni Milošević. Mislim da to ne zna ni jedan vladar, odnosno autoritarac. Milošević je, krajem 1999. iscrpeo sve energije društva. Zato ključno pitanje danas glasi u kojoj meri je Vučić iscrpeo socijalne, ekonomske, ideološke, vrednosne energije ovoga društva, a pogotovo onih, koji su uz njega,  i kada će, i u kom trenutku da se dogodi kraj.

Šta vi mislite?

Tu nema ozbiljnih prognoza. Svedoci smo da režim kombinacijom manipulacije, pritiska, korupcije uspeva da održava napetosti unutar društva, bar prividno, pod kontrolom ili da im ne dozvoli da se jače ispolje. Teško je dati ozbiljan, egzaktan odgovor, naročito što često slučajnosti mogu da pokrenu stvari ili nekakve nenamerni događaji.

Naslovna fotografija: Zoran Drekalović/Istinomer

Najčitanije
Povezani članci