Početna Članci Analize Analize Elita – Vučićeva “tiha patnja”

Elita – Vučićeva “tiha patnja”

Vučićeva, kako neki smatraju, opsesija elitom, ne potiče od skora. Još u martu 2015. godine, on je u dnevnom listu "Blic", u tekstu karakterističnog naslova “Moj odgovor njima” ocenio da vlada nema podršku društva ili bar njenog najelitnijeg dela da se "ide ka budućnosti".


Ognjen Radonjić, redovni Profesor Filozofskog fakulteta, posle nastupa u Utisku nedelje, postao je najnovija žrtva svojevrsne opsednutosti Aleksandra Vučića društvenim elitama. Predsednik Srbije, u jednom od svojih sada već čuvenih odgovora na očigledno naručena pitanja, rekao je da Radonjić predstavlja lažnu elitu, koju prezire, a da pred njega može da dovede 50 pametnijih ljudi koji misle drugačije“.    


*
Foto: FoNet/Predsedištvo Srbije 


Dr Radonjić za Istinomer objašnjava da je “lažna elita" u diskursu ove vlasti samo još jedna etiketa kojom se manipuliše, pri čemu niko ne zna šta je i ko je, po najodgovornijim ljudima u ovoj zemlji, elita, odnosno lažna elita. 

Pošto se na taj način obraća svojim glasačima koji su većinom siromašni, uplašeni za svoju egzistenciju i  sedirani rijaliti programima, pretpostavljam da se ova vrsta poruke svodi na diskvalifikaciju jedne posebne kategorije neistomišljenika, koji predstavljaju opasnost jer rade u obrazovanju gde su, u u skladu sa sopstvenim pozivom,  u stalnom kontaktu i sa najsiromašnijim slojevima društva i koji svojim radom i zalaganjem dolaze u poziciju da steknu autoritet kod svojih đaka i studenata“, objašnjava Ognjen Radonjić naglašavajući da se radi se o pokušaju monopolizacije autoriteta, pri čemu se ne biraju sredstva“.

Vučićeva, kako neki smatraju, opsesija elitom, ne potiče od skora. Još u martu 2015. godine, on je u dnevnom listu "Blic", u tekstu karakterističnog naslova Moj odgovor njima ocenio da vlada nema podršku društva ili bar njenog najelitnijeg dela da se ide ka budućnosti“.

Kada sam govorio o eliti, mislio sam na deo ljudi koji podržavaju ovakav kurs Srbije, ali koji zbog politčkih odnosa i netrpeljivosti prema meni lično i stranci koju vodim (Srpska napredna stranke), imaju drugačiji odnos i prema državi. Smatram da to nije dobro, rekao je nešto kasnije Vučić ponovo na istu temu.

Sociološkinja Vesna Pešić smatra da njegova netrpeljivost ima tu ličnu notu koja se iskazuje nekontrolisanim besom prema intelektualnoj eliti koja ga ne prihvata, bez obzira da li je građanska ili nacionalna. 

“Vučićev bes ne potiče od zavidljivosti što ima pametnijih i obrazovanih ljudi od njega i što je njegovo intelektualno dostignuće što je bio dobar student čime nas gnjavi već godinama. On se sveti i pritiska intelektualnu elitu zato što se politički aktivirala i kritikuje njegovu vlast. I to ga baš stručno kritikuje i pravo u metu. To je uzrok njegovog besa i zbog toga priča kako “prezire lažnu elitu”, objašnjava Pešić za Istinomer.

Ona smatra da predsednik Srbije najteže od svega podnosi kritiku i da je strašno osvetoljubiv. Po radikalskoj autokratskoj ideologiji, tvrdi Vesna Pešić, svaka kritika, bilo da je upućuje intelektualna elita, ili politička opozicija, po definiciji spada u neprijatelje koje treba uništiti. Aleksandar Vučić, međutim, ima svoju definiciju “elite“.

“Preporučujem da svi pročitate ''Pokondirenu tikvu'' i onda ćete sve da razumete o onima koji se prave da su najpametniji i svima drugima drže predavanje. Predstavljaju se kao elita, a sve su, samo elita nisu”, rekao je Vučić novinarima u Vladičinom Hanu.


Proveri me


Istoričarka Ljubinka Trgovčević je mišljenja da je Vučić je tipičan populista i svako od pripadnika, uslovno rečeno, prave srpske elite, ne želi da bude u njegovoj blizini. I to je problem svih autokrata jer oni žele da ih svi vole, ali ih po pravilu ih ne vole oni najumniji i najdalekovidiji, dodaje ona.

To je bio i Miloševićev problem, koji je uz sebe imao neka zvučna imena, ali neuporedivo manje značajna od onih koji su bili protiv njega. To pokazuje svaka neutralna analiza učinaka jednih i drugih. I to je i Vučićeva ‘‘tiha patnja‘‘, jer je svestan da nema uz sebe većinu najistaknutijh intelektualaca, što se videlo, a i dalje vidi u njegovim svakodnevnim (i celodnevnim) političkim kampanjama. I zato ih vređa, bolje rečeno mrzi, što sve ređe može da prikrije“, kaže za Istinomer Ljubinka Trgovčević. 

Vučić je i praktičnim potezima, u jednom trenutku, hteo da pokaže da ima i on svoju elitu objavljujući spisak 500 ličnosti medju kojima su bili i akademici, profesori, lekari, kao odgovor na 100 potpisa uglednih javni delatnika koji su svojevremeno podržali kandidaturu Saše Jankovića za predsednika Srbije.

To, ipak, nije umirilo Vučićevu sujetu pa je i nakon toga povremeno ponovo upućivao ćesto i uvredljive poruke prema društvenoj eliti. Vučić je odgovarajući na pitanje o brojnim kriitikama na društvenim mrežama povodom posete i fotografisanja sa bolesnim dečakom na Institutu za majku i dete rekao da su autori tih kritika predstavnici lažne elite koju je nazvao “društvenim talogom“.

“Pošto se na taj način obraća svojim glasačima koji su većinom siromašni, uplašeni za svoju egzistenciju i sedirani rijaliti programima, pretpostavljam da se ova vrsta poruke svodi na diskvalifikaciju jedne posebne kategorije neistomišljenika, koji predstavljaju opasnost jer rade u obrazovanju gde su, u uskladu sa sopstvenim pozivom, u stalnom kontaktu i sa najsiromašnijim slojevima društva i koji svojim radom i zalaganjem dolaze u poziciju da steknu autoritet kod svojih đaka i studenata. Dakle, radi se o pokušaju monopolizacije autoriteta, pri čemu se ne biraju sredstva da se sva moć koncentriše kod onih koji trenutno upravljaju ovom zemljom“, ističe dr Ognjen Radonjić.


*
Foto: Istinomer/Zoran Drekalović


Objašnjavajući zašto Aleksandar Vučić nije zadovoljan činjenicom da među svojim sipatizerima ima pojedinaca koji su veoma uspešni u svojim profesijama, Vesna Pešić smatra da predsedniku Srbije to nije dovoljno zato što oni koji njega podržavaju nisu politički aktivni, oni ćute i gledaju svoja posla, primećuje Pešić i dodaje da su “pod nekim pritiskom su prihvatili da potpišu tu Vučićevu kontra podršku Saši Jankoviću, pa su zaćutali“.

“Onaj aktivni deo elite koji kritikuje Vučića i njegovu vlast, uglavnom ima stabilan društveni položaj i Vučić im ne može mnogo naškoditi, sem pretnji, doduše, proradi i po neka štangla, što jeste jako opasno. On ne može da likvidira elitu jer zna da danas ne može da bude baš Staljin i otvara gulage. Ipak, može da napada i proziva ljude, ali ne može da umanji njihov realni prestiž koji su svojim delom i visokim dostignućima  stekli“, ističe Pešič.

Ljubinka Trgovčević smatra da istinskoj eliti smeta način vladavine, način govora i količina neuverljivosti ili laži kojima se služi postojeći režim. Upravo elitu odlikuje sposobnost sagledavanja stvarnosti onakva kakva jeste i izvesna predikcija budućnosti, kao uočavanje pojava dugog trajanja i identifikacija onoga čime je okružena sa starim ili novim ideologijama. 

Ognjen Radonjić naglašava da se ne radi o pravoj ili lažnoj eliti, već o duboko polarizovanom društvu, gde se sa jedne strane nalaze njihove pristalice koje su, po vlasti, “pravi“ narod ili srpski domaćini, dok su sa druge strane korumpirani politički oponenti i svi ostali etiketirani neistomišljenici. Pošto, po tumačenju ove vlasti, njih podržava pravi narod, ističe Radonjić, onda oni sebi daju za pravo da se izjednače sa državom i kada istaknete mišljenje koje nije u skladu sa njihovim, onda vas etiketiraju i, po logici stvari,  optužuju da, pošto napadate vlast, napadate narod, a pošto napadate narod onda napadate državu.

“U medijima se ovaj kult isključivog predstavnika naroda gradi uz pomoć neprekidnog bombardovanja informacijama o raznoraznim navodnim privrednim i političkim uspesima, ali i kroz isticanje njihove moralne i političke čistote. Pa kada se ispostavi da su informacije kojima su baratali neistinite ili da obećano nije ispunjeno, onda se novim neistinama brane stare i za sve što joj ne odgovara, vlast prebacuje krivicu na nemoralnu bivšu vlast ili usmerava svoj gnev na odgovorne stručne pojedince koji osećaju potrebu da široj javnosti predoče istinu“, objašnjava dr Radonjić.

On ukazuje na spremnost ove vlasti da održi kolektivnu fantaziju o svojim uspesima i moralnoj i političkoj čistoti kroz inscenirano ponižavanje samih članova vladajuće partije. “I tu ulazimo u začaran krug: poniženi članovi vladajuće partije primaju na sebe krivicu, čime dalje hrane iluziju bezgrešnosti i nepograšivosti njihovog nadređenog. A ako se partijski vrh na taj način obraća svojim saborcima, zašto bi bilo neprihvatljivo da se tako obraća svojim neistomišljenicima? Stoga, ako pretpostavimo da se ova vlast pridržava Kantovog saveta “živi svoj život tako da misliš da će svako tvoje delo postati univerzalni zakon“ jedino što možemo da zaključimo je da njima vlasti i pristalica nikada nije dovoljno. Jedini, za njih zadovoljavajući rezultat, je stopostotna vlast. Hrlimo ka otvorenoj diktaturi“, zaključuje dr Radonjić.

Da li je Ognjen Radonjić u pravu, može se polemisati. Ono što je, međutim, sasvim izvesno je sudbina, barem u retorici predstavnika vlasti naspram društvene elite. Uostalom, još 2015. godine Aleksandar Vučić je bio sasvim jasan. Kako je naveo, čak i “one mere koje su najbolje i najzdravije samo iz tog razloga ne nailaze na podršku”.
 
“Ja se zbog toga ne žalim i ne kukam, ja samo prosto kažem da bismo mnogo više posla mogli da završimo da takve podrške ima. Nažalost, nje nema, ali moramo da guramo dalje i nema tu neke velike filozofije“, rekao je svojevremeno Vučić.

I kao što se, vidi, do danas se tu ništa nije promenilo, niti će, ako je suditi po onome što Aleksandar Vučić i danas govori.


Naslovna fotografija: FoNet/Predsedištvo Srbije
Najčitanije
Povezani članci