Nije nam mesto u Skupštini sa Milanom Radoičićem

“Prisustvo Milana Radoičića, kao počasnog gosta predsednika na sednici skupštine Srbije nas je dodatno uverilo da nam tamo nije bilo mesto. Osumnjičeni za ubistvo Olivera Ivanovića na skupštini, uz policiju koja gleda kako Šešeljev vozač palicom udara čoveka i ne čini ništa, su mera pravne države u kojoj živimo. Od 8. juna, dana kada su pre šest meseci počeli protesti u Srbiji, opozicija treba da osmisli nastavak delovanja i da pokaže građanima da neće prokockati njihovu energiju, jer na to više nemamo pravo. Ja se nadam da će Vučić da ode sa vlasti na fer i poštenim izborima i revolucija koju pominje Jovo Bakić isključuje fer i poštene izbore. Ili će se dogoditi jedno ili drugo, ili ćemo imati fer i poštene izbore ili ćemo imati revoluciju. To je zaista dilema, treće varijante nema.“
Potpredsednica Demokratske stranke i narodna poslanica Aleksandra Jerkov za Podcast Istinomera “U mikrofon” opisala je da je u ranim jutarnjim satima, kada je počela akcija kosovske policije na Severu Kosova, slušajući Marka Đurića i poluinformacije na medijima, pomislila da je “počeo rat”. Ona je ocenila da je terminologija direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju “da do zuba naoružani šiptarski teroristi i separatisti upadaju…” nedopustiva, da to “zatrašuje građane“, a pre svega one koji žive na Kosovu. Ipak, ona misli da “većina ljudi smatra da je to deo neke predstave“.     


*
Foto: Istinomer/Zoran Drekalović

Da li ste sigurni da ne veruju i da misle da je predstava?  
Nisam sigurna, zapravo. Zaista ima veliki broj ljudi koji veruju svemu što vide i čuju, oni su čuli prvo predsednika na kosovskoj sednici kako najavljuje da bi se ovako nešto moglo desiti. A baš zbog toga deluje, u najmanju ruku čudno, da se eto baš sve dešava. Neki bi teoretičari zavere rekli, po nekakvom unapred pripremljenom scenariju. Činjenica je da je to izuzetno opasno. Izuzetno je opasno na takav način se igrati sa strahovima ljudi, sa životima ljudi, jer ljudi nisu igračke i to očito neki nikako da shvate. 
Kada čujete, kao narodna poslanica, rano ujutru, informaciju koju vam saopštava zvaničnik države kao što je Marko Đurić da “do zuba naoružani šiptarski ekstremisti i separatisti napadaju…“ šta vi kao narodna poslanica onda radite? Da li odmahnete rukom i kažete, evo moja država opet izmišlja ili odlazite u instituciju koju predstavljate i tamo dogovarate šta ćete da činite u domenu vaših ingerencija?
Prvo je važno reći da mi kao narodni poslanici, kao predstavnici građana i članovi jedinog predstavničkog tela u zemlji nemamo ništa više informacija od nekoga ko se probudio ujutru i video krajnje uznemirujuću informaciju na televiziji. Dakle mi ne znamo ništa. Mi znamo ono što je rekao Marko Đurić, što su posle rekli na medijima, isto kao i vi ili kao bilo ko drugi. Tako da, nažalost, ja nemam instituciju u koju bih mogla da odem. Ja sam naravno bila u Skupštini jutros, tamo se ne dešava ništa neuobičajeno, sednica je počela sa nekakvim poslaničkim pitanjima, videla sam da tamo Šešelj postavlja nekakva pitanja, verovatno o tome, ali mi dobijamo odgovore tek za dve nedelje, ne postoji niko ko bi tamo na licu mesta odgovarao. Sama činjenica da je to bilo tako pažljivo najavljeno tako precizno, što kroz te režimske tabloide, što kroz najavu Aleksandra Vučića u Skupštini, zaista baca senku sumnje na celu stvar i zaista nam daje razloga da to kažemo evo opet neka predstava, opet bune i zamajavaju narod.
A čak i da je tako u kojoj bi funkciji bila ta predstava po vašem mišljenju, ako je predstava?
Mislim da je očigledno da i ovo i dešavanja u Skupštini, kao i dešavanja u prethodnih nekoliko meseci, pa i godina, intenzivno, imaju jedan cilj da Aleksandra Vučića prikažu kao velikog mučenika, a opet i velikog državnika, koji je spreman na sve moguće kompromise ne bi li odbranio državu, ne bi li zaštitio narod, ne bi li upisao svoje ime u istoriju, kao onaj koji je uspeo da uradi ono što pre njega neko nije, uz pritiske, kojima niko pre njega nije bio izložen.

U kojoj meri vi iz opozicije time što bojkotujete sednicu Skupštine o Kosovu zapravo pomažete u izgradnji toga, jer se tamo ne čuje ništa osim pohvala na račun predsednika?
Razlozi zbog kojih opozicija nije na sednici o Kosovu, nisu jedinstveni za celu opoziciju. Mi u Demokratskoj stranci smo inače bili među onim strankama koje već godinama govore da Narodna skupština treba da bude mesto gde se razgovara o Kosovu…
I sada imate, to a niste tamo?
…ali, Narodna skupština treba da bude institucija koja će postaviti okvire za pregovore o Kosovu, a umesto toga mi smo dobili Aleksandra Vučića koji dolazi da podnese izveštaj Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Ne znam koliko su ga građani videli, dostupan je na sajtu Skupštine, u kom se nalaze fotografije krava i koza, ginekoloških stolova koje je Kancelarija za Kosovo i Metohiju kupila za Srbe na Kosovu ili za domove zdravlja, a to nije ono o čemu mi treba da razgovaramo.
Ali okvir koji ste pomenuli je postavila Skupština 2013. godine kada je usvojena Rezolucija gde je vlada ovlašćena, pa i Briselski sporazum…
Međutim, čini se iz onoga svega što smo mogli da vidimo, što je svako, ko makar površno prati medije, video da su pre nekoliko godina od kako je Aleksandar Vučić počeo da pregovara sa Tačijem o nekakvom razgraničenju, ti pregovori davno napustili taj okvir Briselskog sporazuma koji je sam po sebi…
Zar opozicija i Demokratska stranka nisu to mogli danas da kažu u Skupštini?
Mi smo to rekli nekoliko puta, ali na sednici, koja izgleda tako kako izgleda, gde na galeriji, Milan Radojičić, koji je među osumnjičenima za ubistvo Olivera Ivanovića, u Skupštini, slobodno sedi kao počasni gost predsednika Republike Srbije, mi zaista nismo imali šta da kažemo Aleksandru Vučiću, jer on više nije adresa.
*
Foto: Istinomer/Zoran Drekalović

A ko jeste?
Za nas su to sada građani, zato što je očigledno da je ono što se dešavalo u kosovskim pregovorima davno izašlo iz okvira Briselskog sporazuma, davno izašlo iz ovlašćenja Predsednika Republike. Inače, mi smo iznosili već i ranije mišljenja na osnovu onog što smo čuli u medijima da se radi o izuzetno opasnim pregovorima koji mogu da izazovu nove probleme.
U kom smislu?
Ukoliko je ono što smo mogli da čujemo razgraničenje…
Ali čuli smo da je to odbačeno, i sam Vučić je rekao da je to završena priča.
Mi smo čuli da njegov plan nije prihvaćen, iako nismo čuli šta je plan i kome ga je nudio, pa ga taj neko nije prihvatio. Međutim, iz onoga što je juče govorio, ja nisam zaključila da je on od tog razgraničenja odustao. Ukoliko razgraničenje podrazumeva ono što se čini da podrazumeva, etničku podelu na vrlo čudnovatim osnovama, za koju nismo ni sigurni na koji način se pregovara i kome će šta pripasti. To je rešenje koje može da izazove nove probleme, ne samo između Kosova i Srbije nego, čini mi se u celom regionu.
Vučić je juče u govoru rekao, između ostalog, da bi odnosi morali da se normalizuju, da mi imamo dve opcije, jedna je priznanje što je međunarodni plan i to kako ga shvataju Međunarodna zajednica i Albanci, Kosovo kao celovita država i uz neka prava za Srbe ili razgraničenje. Rekao je da možemo, ili da čujemo gorku istinu, ili da čujemo slatke laži. On je rekao da treba pronaći rešenje i kompromis i da on jeste za to kada se ukinu takse. Zar to nije nešto što bi mogla DS da podrži imajući u vidu da ste vi glasali za Briselski sporazum?
Mi smo glasali za Briselski sporazum, mi smo uostalom u vreme kada je Demokratska stranka imala odgovornost za rad Vlade Republike Srbije i započeli pregovore sa kosovskim Albancima i dijalog pod pokroviteljstvom Evropske unije upravo svesni toga da bilo kakvo rešenje mora biti plod dijaloga, mora biti plod dogovora i mora biti održivo.
Mada ni vi niste mnogo dijaloga otvarali kada su tehnički pregovori vođeni na čelu sa Borkom Stefanovićem. 
Tada su uspostavljani okviri za ono što je kasnije pretočeno u Briselski sporazum. Tada je bila ta politika – standardi pre statusa.
Ja govorim o dijalogu i da nismo znali šta je plan.
Tada je ono što je pregovarano redovno dolazilo na Odbor za Kosovo i Metohiju, koji je ne samo bio izveštavan, nego su i okviri postavljani u tamo. Uostalom, sve se dešavalo i uz pokroviteljstvo EU pod poglavljem 35, sve te teme koje su tada raspravljane su zapravo definisane u tom procesu pristupanja Evropskoj uniji. Nakon toga mi imamo ove opasne ideje o razgraničenju. Ko nije shvatio da kada vadi markere da iscrta neke nove granice, automatski vadi i oružje, taj ništa nije shvatio o onome šta se nama ovde dešavalo pre 30 godina. 
Sada je pitanje šta i da li opozicija čini dovoljno da to spreči, odnosno da li je Skupština mesto da se to kaže?
Naši poslanici, ljudi u našim strankama čine mnogo kroz međunarodne kontakte koje imaju i sa kosovskim poslanicima i sa zvaničnicima iz kosovskih stranaka. E sad, što mi nemamo formalne načine da utičemo na to šta se dešava zaista nije pitanje za opoziciju, nego za one koji su postavili formalni okvir dijaloga, a to je Vučić.
Govoreći o predstavnicima evropskih zemalja, zar ne mislite da bi oni više voleli opoziciju unutra u Skupštini nego napolju što bi im pokazalo da ste alternativa i da ste od koristi?
Ja mislim da mi pokazujemo da smo od koristi i mislim da je Evropskoj uniji i njenim zvaničnicima jasno to, makar kad smo mi iz Demokratske stranke u pitanju, da mi nismo deo problema. Mi smo deo rešenja i to ćemo uvek biti, kao partner Evropskoj uniji i svakome kome je stalo do uspostavljanja demokratije u Srbiji. Mi smo mnogo razgovarali i razmišljali o tome, imali smo nekoliko sastanaka poslaničkog kluba i sa predsednikom stranke, o tome da li da idemo na ovu sednicu ili ne. Odluka da ne uđemo na ovu sednicu Narodne skupštine je doneta pre svega zbog toga što smatramo da naše učešće ne bi doprinelo nikakvom boljem rešenju problema nego bi isključivo dalo legitimitet tom jednom procesu koji se dešava daleko od očiju javnosti, već sedam godina, u kom su neki ljudi poput Olivera Ivanovića izgubili glavu, a samo prisustvo tog Milana Radojičića juče tamo na toj svečanoj galeriji Narodne skupštine Republike Srbije nas je uverilo da nama u toj sali nije bilo mesto. Da li je zaista trebalo da sedimo tamo, dok je čovek koji je optužen za ubistvo Olivera Ivanovića, a Republika Srbija ga štiti, počasni gost na toj sednici.
A možda ste mogli sa skupštinske govornice to da kažete pa da se čuje?
Ko da čuje? Šta bi se desilo?
U direktnom prenosu bi građani čuli.
Građani su to čuli, jer smo rekli na konferenciji za medije, naše prisustvo u sali bi samo dalo legitimitet tamo.
U kojoj funkciji je ta sednica Narodne skupštine? Na osnovu prethodnih izjava sa obe strane deluje kao da je u funkciji bitke vlasti i opozicije.
Mislim da pojedine stranke opozicije zaista to tako doživljavaju. Nije tajna da u opoziciji postoje mnoge razlike ideološke, vrednosne, političke. Upravo to takmičenje u nacionalizmu, srbovanju ili ne znam čemu jeste jedna od stvari, između ostalog, po kojima se razlikujemo. Mi naravno nemamo nameru da se utrkujemo sa nekim ko je do pre deset godina mislio da je Osijek u Srbiji i da su granice Srbije kod Karlovca, ili da se takmičimo ko je veći Srbin, patriota, tim pre što je ta politika stotine hiljada Srba upropastila, ostavila bez krova nad glavom i milione  građana bez ikakvih mogućnosti.
*
Foto: Istinomer/Zoran Drekalović

Da li se vi slažete sa ocenama da je ovo, kao i “Tijanin zakon”, između ostalog, pokušaj Vučića da vas vrati nazad u parlament?
Svakako da da. To su nekakvi zakoni i sednice na kojima mi treba da objašnjavamo zašto ne ulazimo. Isto tako je bio slučaj sa Zakonom o finansiranju Vojvodine…
Šta treba da uradi vladajuća većina pa da se vi vratite?
Mi smo tu bili veoma jasni – naš zahtev je da se promene izborni propisi, čitav niz, koje predlaže organizacija Crta, da budu promenjeni u narednih godinu dana, da bi se omogućili fer izbori. To je tema o kojoj mi jedino želimo da razgovaramo sa Vučićem.
Dakle, o kratkoročnom povratku u Skupštinu, vi uopšte više ne želite da debatujete bez obzira da li je Maja Gojković tu ili nije, to vas više ne interesuje?
Njena pozicija je manje bitna, mnogo je važnije da mi možemo da se vratimo, pod uslovom da tema budu izborni uslovi i omogućavanje građanima da izađu na fer i poštene izbore i da Vojislavu Šešelju bude oduzet mandat onako kako to Zakon nalaže. 
Da li vi lično, kao članica DS, možete da stanete iza transparenta “Danas izdaja, sutra robija“, koji su vaši saveznici u političkoj borbi protiv Vučića, nosili ispred Narodne skupštine?
Ne, ne. Zato što sam i sama zastupajući stavove koje zastupam mnogo puta sam bila nazivana izdajnikom, izrodom srpskog naroda, sada iz pristojnosti ne bih ni govorila kako sam sve bila nazivana, tako da ta retorika nije nešto što je meni blisko, nešto što ja podržavam. I da odgovorim na pitanje – nije nešto iza čega bih ja mogla da stanem. To su upravo te nekakve različitosti i to jeste politika Dveri sa kojom se ja ne slažem.
Ali se sa njima zajednički borite za demokratiju, a imaju sličnu retoriku kao radikali, na primer.
Mi se borimo sa njima zajedno za izborne uslove i ja mislim da je to tačka koja nas povezuje, a na prvim narednim izborima, koji budu održani pod tim fer uslovima, mi naravno da nemamo šta da tražimo sa Dverima.
Kako shvatate sukob Šešelja i Boška Obradovića ispred Narodne skupštine, kao tipično ponašanje dve ekstremističke, nacionalističke, desničarske stranke, ili je to sukob stranke koja je bliska vlastima i one koja se bori protiv te vlasti?
Taj sukob vidim u mnogo značajnijem i mnogo opasnijem okviru od ovoga koji pominjete. Za mene se taj sukob, ta priča ko je kriv, ko nije, ko je ovakav, ko onakav, završio onog momenta kada je vozač Vojislava Šešelja pred policijom i pred celokupnim skupštinskim obezbeđenjem izvadio palicu, udario nekoga ko je stajao tamo, bez obzira na to ko je to bio, ili da li se ja politički slažem sa tom osobom, i taj je pao niz stepenice i policija nije uradila ništa. Tog momenta je taj sukob za mene prestao da bude sukob između “radikala” i Dveri. Taj sukob je postao mera naše pravne države. Vojislav Šešelj je prethodno rekao svom vozaču da ih zgazi kolima i u jednom momentu su kola Vojislava Šešelja naletela na te poslanike Dveri, koji su stajali sa transparentom. Došlo je, pre svega, do verbalnog sukoba i u tom momentu je taj vozač uzeo bejzbol palicu, udario nekog i policija nije uradila ništa. E tog momenta mi prestajemo da pričamo o Dverima, o “radikalima”, već moramo da pričamo o pravnoj državi. Taj događaj i Milan Radojičić na galeriji parlamenta su za mene su veći pokazatelji u kakvoj mi državi živimo od, eto Dveri ili ne znam bilo čega što je neko tamo govorio juče.
U kojoj meri je po vašem mišljenju Vuk Jeremić u pravu kada kaže Vučića treba sprečiti da potpiše sporazum o Kosovu, jer bi to zakucalo njegovu podršku na zapadu, parafraziram reči Vuka Jeremića iz intervjua.
Postoje dve škole mišljnje – jedni koji misle da bi on time obezbedio sebi podršku na zapadu i druga škola mišljenja koja smatra da upravo zbog toga odugovlači da bi produžavao podršku, jer to je kao način da on kupuje vreme zato što tog momenta, kada potpiše će njega zapad pustiti niz vodu.
A šta vi mislite da li on to treba da rešava i da li treba da dobije podršku iznutra, ma šta vi o njemu mislili kao predsedniku ili političaru, ili je bolje da se on spotiče u tome kako bi iz nekog razloga oslabio?
Mislim da se tu ne radi o tome šta mi mislimo o Vučiću. Radi se o tome šta mi mislimo o tom rešenju koje on nudi, a o rešenju ne znamo ništa. Naš je problem, iz ovoga što smo čuli iz medija, taj što to deluje izuzetno opasno. On se poigrava sa ljudskim pravima, sa manjinskim pravima, otvara čitav niz pitanja – Republiku Srpsku, Makedoniju, Sandžak, ako se napravi nekakva zajednica albanskih opština na jugu Srbije zašto ne bi Orban tražio istog sekunda da se to napravi. To je izuzetno opasno rešenje i mi ne možemo govoriti da li ga treba podržavati ili spoticati u njegovom donošenju kada ne znamo šta je to. Nakon sednice Skupštine Srbije opet ne znamo šta je to i ne postoji način da saznamo i da smo sto puta sedeli tamo i dalje ne bismo mogli da saznamo.
Na osnovu onoga što se moglo čuti, da li mislite da postoji mogućnost da je reč o “pripremi terena“ za potpisavanje nekog sporazuma? Podsećam da je sličan ton u Skupštini bio u vezi sa Briselskim sporazumom, kada je, između ostalog, tada premijer Dačić, poručivao protivnicima sporazuma da Ustav mogu da stave pod mišku i da idu na Kosovo?
Tako deluje. Opet, mi stvarno ništa ne znamo o tom procesu, što naravno otvara i pitanje njegove održivosti i čini se da ni oni koji su po zakonu nadležni za to isto tako vrlo malo znaju, tako da sa rečenicom “treba naći kompromis i kroz dijalog doći do rešenja“ niko normalan ne može imati nikakav problem, ali sa tim kako se to realizuje svako dobronameran mora imati problem.
Dveri imaju sa tim problem, Vuk Jeremić ima sa tim problem.
Mislim da oni nemaju problem sa tim da se kroz dijalog mora doći do rešenja. Uostalom Vuk Jeremić je bio ministar spoljnih poslova u vladi koja je počela razgovore sa kosovskim Albancima.
Šta se od 8. juna dešava, kada je reč o protestima opozicije koji se opet najavljuje kao nekakav “Dan D”?
To je dan kada je šest meseci od kako su počeli protesti. Tog će dana biti protest u mnogo gradova i opština u Srbiji, manje-više u svim onima u kojma je i bilo protesta. Ja se samo nadam da ćemo pokazati da sve to što su građani postigli, a mnogo su postigli, posebno oni u manjim mestima, nećemo prokockati. Mi nemamo više ni jednu šansu da iskoristimo, nemamo pravo više da prevarimo građane i jasno je da protesti u ovoj fazi u kojoj su do sada bili….
…ali podrška građana opada.
U ovakvoj formi protesta naravno, jer ne možete vi više od šest meseci svakog petka, svake subote izlaziti, šetati i da ne opada broj, to je sasvim normalno.
…opozicija treba nešto da osmisli, a to ne čini…
…upravo na tome se radi i o tome se intenzivno razgovara. Mi moramo naći načina od 8. juna da na drugi način ispunimo očekivanja građana koji su se pokazali mnogo odgovorniji i od pojedinih opozicionih političara i od onih koji to treba da rade.
*
Foto: Istinomer/Zoran Drekalović

Imate li ideju na koji način?

Ja ne učestvujem lično u tim dogovorima, ali znam da su vrlo intenzivni i da se aktivno razmišlja o tome.
Na početku razgovora ste rekli da “mi više ne želimo da se obraćamo Vučiću nego građanima“, a građani kažu “u redu, nema ništa, idemo kući”?
Mislim da je vrlo važno bilo to da mi kao opozicija, posebno oni koji su bili na vlasti, čuju šta su građani imali da poruče na tim protestima. Oni su jednak broj poruka imali i za vlast i za one koji su već bili na vlasti i ako to nismo razumeli onda nama džaba bilo šest meseci, a građani su pokazali mnogo u ovih šest meseci.
Da li se slažete sa ocenom člana vašeg Glavnog odbora iz Odžaka, Aleksandra Dikića koji je juče u listu Danas napisao autorski tekst u kome je konstatovao da opozicija deluje haotično, kao raštimovani orkestar, koji ne svira dobro, a traži bakšiš?
Interesantna mu je metafora.
Zar ne deluje tako opozicija?
Ponekad, ponekad. 
Dveri ispred Narodne skupštine, vi imate svoju ideju oko Kosova, Savez za Srbiju svoju, oko protesta… građani teško razumeju koju to ideju i šta tačno opozicija zastupa.
Ponekad da, i zbog toga ja mislim da je upravo to zadatak od 8. juna, da se ta naša pobuna protiv režima i sve stranke opozicije dele to zajedničko da su protiv režima, da se kanališe na taj način. Mi sve svoje zahteve treba da svedemo na jedne, a to su uslovi za fer i poštene izbore i to ne zbog nas.
Ali tu vam je adresa Vučić.
I to je isto još jedna od stvari, mi imamo mnogo partnera u rešavanju toga. Tu nam je adresa i međunarodna zajednica, tu nam je adresa parlament, tu su nam adrese građani, stručnjaci i svi oni koji se bave slobodnim i fer izborima. Ja ne mislim da je Vučić za razliku od svih pristalica Vučića, mi bar ne treba da mislimo da je Vučić neka čarobna figura koja čarobnim štapićem rešava sve probleme.
Vidite ga kao nekog ko kontroliše apsolutno sve institucije.
To jeste tačno, ali on sam na to pristati neće, naši zahtevi, treba da budu vrlo konkrentni u svakom segmentu od izmene zakona o radu, o javnim preduzećima, o elektronskim medijima, to su sve zakoni koje treba izmeniti da bi se došlo do fer i slobodnih izbora, ukoliko to ne bude ispunjeno mi na izbore izlaziti nećemo, pa nek sabiraju sami.
I šta onda – ostajete na ulici dok…?
Očigledno je da je to sa ulicom doseglo nekakav maksimum. Ja mislim da nama treba jedna ozbiljna strategija koja će podrazumevati neprekidnu komunikaciju sa građanima, ne da čekamo da oni dolaze jednom nedeljno na proteste, nego na druge načine, koji će podrazumevati ozbiljne međunarodne aktivnosti. Ja mislim da ni Evropskoj uniji, o kojoj toliko pričamo, o njenoj podršci Vučiću, ne odgovara da ima jednostranački i jednopartijski parlament i da nema opoziciju u Srbiji.
Kako Vučić odlazi sa vlasti? Revolucijom kao što kaže Jovo Bakić, ili na izborima?
Ili jedno ili drugo i to stvarno jedno drugo isključuje. Mi ćemo ili imati fer izbore i poštene izbore ili ćemo imati revoluciju. To je zaista dilema i treće varijante nema.
U šta više verujete vi?
Ja se nadam izborima i to poštenim.
Na koji konkretan način će Demokratska stranka uveriti građane da joj veruju, pošto se prvo “rastočila“ na brojne delove, a sada shvatila da sve to treba da sastavi ponovo i krene od početka?
Tako što ćemo to pokazati. Mislim da stvarno više nemamo prava da očekujemo da nam građani veruju na reč. Imali smo mnogo grešaka u prošlosti i jedini način da uverimo građane jeste što ćemo pokazati da smo drugačiji, ne da mi o sebi to govorimo nego ćemo pokazati. Stvarno imamo veliki broj mladih ljudi koji nemaju to nekakvo breme prošlosti, imamo iskusne ljude, koji su već dali mnogo i  uradili mnogo u celoj Srbiji, u strankama, pokretima, lokalnim incijativama postoji mnogo, mnogo mladih ljudi. Ja bih rekla čitava jedna nova generacija političara koja, mislim da može da pokaže da nisu svi isti i da postoje političari koji su odgovorni. Ja mislim da ćemo mi, kroz tu ujedinjenu Demokratsku stranku, ali i kroz saradnju sa ostalima, biti ti.
Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović