Teror može da bude i gori

Inicijativa “Ne davimo Beograd”, zajedno sa Građanskim frontom, čiji je deo, organizuje protest ispred Geozavoda, povodom tri godine od nezakonitog i nasilnog rušenja u Hercegovačkoj. Jedan od aktivista Inicijative, Radomir Lazović u intervjuu za podcast Istinomera, “U mikrofon”, kaže da su na taj protest pozvani svi političari i stranke opozicije, kao i građani. “Ideja je da se okupimo oko jedne katastrofalne situacije u kojoj  to delo, koje se desilo pre tri godine, nadilazi ono što se dešavalo nakon toga”, objašnjava Lazović, dodajući da se tamo nije dogodila “nikakva misterija i da postoje izveštaji koji opisuju da je to veče u noći 25. aprila EDB isključila struju, da “Gradska čistoća” nije čistila, da su sklonjeni automobili, da su bageri bili na pola kilometra, da su ljudi sa fantomkama i palicama bili tamo”.

Nemamo ni istragu ni pokretanje bilo kakvog slučaja, mi u stvari imamo potpuno zataškavanje koje je dovelo do toga da tri godine nakon rušenja u Hercegovačkoj mi imamo posledice te politike svuda po gradu.

Nisu ni sada rado viđeni gosti u onom smislu u kome im zameramo da se nisu na pravi način borili protiv sličnih projekata. “Beograd na vodi” je najveći projekat,  možda Vinču možemo uporediti, ali mi mislimo da se oni nisu na adekvatan način borili protiv sličnih projekata, ili su učestvovali u sličnim malverzacijama, koje su dovele do siromašenja zemlje.

Zanimljivo je da ste to prikazali kao ostavljanje građana na cedilu. Inicijativa “Ne davimo Beograd” je grupa od 30 ljudi koji su bili zainteresovani za razvoj grada i uspela je da se organizuje i da više od godinu dana okuplja ljude na ulicama. Takođe, Inicijativa “Ne davimo Beograd” je jedina koja je uradila analizu ugovora, što je jedna ozbiljna pravna analiza, na osnovu koje smo kasnije mogli da tvrdimo u javnosti koliko je taj projekat štetan.

Možemo gledati na taj način. Mi smo svakako nezadovoljni što nismo prešli cenzus u gradu, ali mi smo grupa u nastajanju. Inicijativa “Ne davimo Beograd” je nešto što nije postojalo ranije, mi smo uspeli da budemo peta politička grupa koja je pokazala rezultate veće od mnogih političkih partija koje koriste javna sredstva. Da ne zvuči da se sada hvalim, ja sam krajnje nezadovoljan što mi nemamo veći uticaj u društvu. 

Nezadovoljstvo građana je ogromno i ono traži načine kako da se iskaže. Mi mislimo da su subotnji protesti koji se dešavaju sve ovo vreme bili dobra prilika da se sa ljudima razgovara, a mislimo i takođe da postoje mnogi ljudi koje zanimaju i druge teme, koje bi mogli da se uključe u taj bunt, koje bi mogle da kanališu nezadovoljstvo u stvaranju nečeg novog, nove snage koja će moći da doprinese rušenju ovog što imamo.

Odgovor na pitanje je da je to još jedan izliv nezadovoljstva građana. Imajte na umu da sve što se dešava danas je posledica onoga što desilo u Hercegovačkoj. Danas imamo raskopan grad. Desila se “Vinča”, gondola, muzička fontana, jarboli…. To je ono što je ključno, a tri godine je samo povod i podsećanje na jedan događaj.

Nije na meni da to kažem. Ne moram da se odredim prema onome što rade drugi. Ja imam mnogo kritika prema onome što radi Savez, ne slažem se sa njima, ne mislim da je to ispravan način ali, podržavam.

Doći ćemo do toga. Mislim da treba ukazati na mnoge stvari, na koje Inicijativa ukazuje, koje su ostale  van ovih krupnih tema. Mislim na lokalne probleme građana širom Srbije koji se ne vide dovoljno, a desničarenje koje je nastupilo na mnogim protestima smo smatrali štetnim. Mi ukazujemo na to da su protesti mesto za ljude različitih pripadnosti i verskih i seksualnih i političkih, pa ako se bavimo zajedno nečim, onda hoćemo da se to uvaži.

Jesmo li mi na tim protestima? Mi mislimo da je to pogrešno, ali smo tamo. Podržali smo ono što mislimo da zajedno treba da radimo, podržali smo borbu protiv nasilja, mislimo da je to potpuno neprihvatljivo, borimo se za slobodne medije jer je to osnov demokratskog delovanja i borimo se za slobodne izbore i u tome ćemo uvek biti zajedno sa svim političkim akterima.

INTERVJU SA RADOMIROM LAZOVIĆEM MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU

Prvobitni dokument u radnoj grupi, u kojoj smo bili, i na njega uticali, smo potpisali. U njega je uostalom i ušao deo o napadima na novinare, na naš predlog. Učestvovali smo i u formiranju Sporazuma sa narodom, ali nismo potpisali zato što je on, pored ove tri tačke, imao jedno snažno nastojanje Saveza za Srbiju da svi oni koji potpišu Sporazum sa narodom moraju biti jedna kolona  koju bi oni vodili. 

Ja mislim da oni osećaju naše kritike, da vide da mi ne mislimo da je to pravi put za Srbiju ali mislim da je njih….

Ljudi koji vode Savez za Srbiju su ljudi koji su učestvovali u ozbiljnom siromašenju zemlje, degradaciji institucija, stvaranju mehanizama kontrole medija. Mi nemamo taj luksuz da možemo da kažemo da ćemo očekivati da isti ljudi sa istim idejama mogu da dođu do različitih rezultata. Da li možemo da imamo malo veću ambiciju i da se drugačije organizujemo i da ne srljamo u iste stvari?

Apsolutno. 

Dobro, neka ide taj narod za njima, mi smo za fer izbore i pluralizam formi i delovanja i različita mišljenja. Samo, moramo imati na umu jednu stvar – postoji veliki broj ljudi koji se ne slaže sa tom idejom koju Savez nudi i mi računamo na te ljude i računamo na to da ćemo zajedno sa mnogim drugim političkim opcijama rušiti ovu vlast i smeniti je.

I sa Savezom za Srbiju. Prvi korak je smena ove vlasti i sarađivaćemo na oslobađanju medija, sarađivaćemo na suprotstavljanju nasilju, sarađivaćemo na slobodnim izborima. Kada dođe do slobodnih izbora mislimo da ćemo imati veliku šansu da utičemo, da učestvujemo u radu parlamenta, u radu lokalnih parlamenata i da ćemo kroz taj rad dati svoj doprinos. Mi želimo da se ova vlast smeni i to je apsolutno prvi korak. 

Tako je. Apsolutno.

Pre toga bih hteo da kažem da naš odnos sa Savezom za Srbiju nije ključna stvar kojom se mi bavimo, niti je ključna stvar ta kritika opozicije. U ovom trenutku mi se bavimo formiranjem Građanskog fronta i rastom  Inicijative Ne davimo Beograd.

Da budemo bolji i brži – apsolutno.

Ali u osnovi našeg delovanja leži temeljno bavljenje stvarima. Mi radimo na tome. Građanski front okuplja grupe koje su već ostvarile uticaj na lokalu i koje su se  pokazale u odbrani i zaštiti javnog interesa. Ne verujemo da će se stvari dešavati lako, brzo i jednostavno. Kada me pitate da li smo propustili priliku tada, nisam siguran, voleo bih da smo bili bolji, da smo umeli bolje, da smo znali, da smo imali više resursa, kapaciteta, ljudi.. I u tom smislu u pravu ste, ali u smislu onoga  kako su stvari izgledale,  dali sve od sebe da se to desi…

Podržite Inicijativu “Ne davimo Beograd”, podržite Građanski front, uključite se u lokalne grupe koje se ispred vaše zgrade bore da se ne izgradi pumpa, da vam parkić ostane parkić, a ne parking, potpišite tu peticiju, izađite na ulicu. Mi govorimo o tome da je ovo neverovatna sila mračna koja se nadvila nad Srbijom. A šta smo uradili da to promenimo? Pitam sebe, vas, šta ste danas konkretno uradili da to promenite, da li ste podržali ljude koji se bave time? Uključite se. Hajde da radimo zajedno, nemojmo da čekamo, jer ja imam da kažem. I kakav je Savez i kakvi su svi ovi ljudi koji zauzimaju javnu scenu Srbije, ali hajde da se ne bavimo time, hajde da se bavimo sobom.

Ne, ne, ja se bavim time zato što me vi pitate. Ja se bavim time da motivišem ljude da se pridruže Inicijativi zato što u nju verujem. Ja ne mislim da je Inicijativa jedino moguće bavljenje na ispravan način. Napravite nešto iza čega možete da stanete, animirajte ljude, uključite ih, obavestite ih i hajde da radimo zajedno.

Kako vam se čini ova ponuda vlastima na dijalogu vezi sa izbornim uslovima, medijima i funkcionisanjem javnih servisa, kao i ekspertski tim koji je predložen? 

Ne znam tačno kako će to funkcionisati, ali nije loša ideja posebno zato što je to ideja koju je Inicijativa “Ne davimo Beograd” već predložila pri formiranju Sporazuma za narodom.

Ideja je bila da se formira jedan širi front organizacija civilnog društva, sindikata, političkih aktera, istaknutih pojedinca – svega onoga što možemo da okupimo, da se utvrde prvi koraci iza kojih možemo svi stati nedvosmisleno i da se onda na osnovu toga radi na zahtevima i da se gradi i protest. Ukoliko je to plan, ukoliko tako izgleda, mislim da je dobra ideja. Ne znam sada koji su dalji koraci, kako će izgledati rad te komisije i grupe, hajde da vidimo.

Mi smo deo toga u meri u kojoj ima prostora i u kojoj mi možemo da utičemo na tako nešto. Mi smo pokazali veliku spremnost da učestvujemo u svim procesima koji su bili otvoreni. Učestvovali smo u radnoj grupi čiji su zahtevi, onda zaboravljeni. Učestvovali smo u formiranju Sporazuma sa narodom koji je onda gurnut u ideju jedne kolone. Ali učestvovaćemo i u ovome sada.

Naše procene nisu da bi to bilo moguće. Ja mislim da bi time samo gurnuli ljude u to da odu u apstinente, zato što se svi uvaljujemo u nešto za šta ne verujemo da je dobro. Izvinite, ali ne mislim da je to dobra ideja, mislim da je dobra ideja da se izađe sa više različitih programa koji će ljudi moći da prepoznaju, da budu motivisani  da se zajedno borimo za smenu ove kriminalne vlasti. 

Ja mislim da se na vlast mora vršiti pritisak svakodnevno. Da se vratim na ono pitanje o prirodnom nastavku protesta – u ovom kontekstu mislim da jeste. Mi moramo da ih pritisnemo gde god možemo. Mnogo je različitih uglova i načina da ih pritisnemo i da delujemo. Mi nismo samo organizatori protesta,  mi smo organizovali prijave, tužbe, mi smo radili analize, mi smo organizovali građane na lokalu, organizovali smo građane u odbrani malih livada, do velikih stvari kao što je “Vinča”. Poenta je u tome da vi morate da pružite otpor, jer je ovo ozbiljna okupacija. Mi se sada nalazimo u jednom katastrofalnom trenutku, stanju u kome ne možemo da se borimo istim onim alatima za koje mislimo da su nam jedino dostupni.

Ali to nije jedina stvar. Mi se borimo na ulici, ali mi se borimo sa još deset alata i ja pozivam sve ostale da se uključe, da urade domaći.

Ja mislim da treba da dođe do nekog razgovora, uz ozbiljan pritisak. Ali taj razgovor  nije razgovor jednakih, već mi moramo naći način kako da oslobađamo korak po korak ovu zemlju. I ukoliko možemo da ih pritisnemo da popuste na nekom delu, sjajno, ako ne možemo, onda ih ne treba…

Mislim da neće do njega doći, mislim da nije izvodljiv. Mislim da bez pritiska sa strane on ne može da se desi, a mislim da do pritiska neće doći.

Na primer. Ali onda ulazimo u kontradiktornost, zato što mislim da treba zahtevati dijalog. Ja mislim da treba vlast prokazivati u onome što ona jeste na svaki mogući naćin. Zahtev za dijalog o izbornim uslovima, koji cela opozicija traži, i izostanak njega je nešto što jasno pokazuje da nema izbornih uslova. To su sve koraci koji moraju da se dese pre nego što se eventualno govori o bojkotu. To je ozbiljna stvar za jedno društvo, ukoliko se bojkot desi. Bio on uspešan ili ne, mi učestvujemo u potpunoj delegitimizaciji demokratije u ovom društvu, a onda je svašta moguće. Tako da može da se dogodi da se problem reši, ali može da se dogodi i da oni postanu krupniji, da podele u društvu postanu veće. Inicijativa “Ne davimo Beograd” je izazvala ozbiljan odgovor vlasti tada. Doživeli smo jedan teror koji se sada vrši i nad drugima, ali on može biti i gori. Ja to predviđam kao jedan od mogućih odgovora na ovo što se dešava.

[proverime]

Ja mislim da treba ići postepeno. Ne bih se deklarativno zalagao ni za bojkot, ni za dijalog, već bih išao korak po korak ka tome, što znači da uključimo što širi front ljudi da to ne bude medijski događaj, koji je namenjen da završi u medijima, da vidimo šta je to što tražimo jer mora svaka osoba na ulici da zna šta to tražimo. Da li imate osećaj da to lebdi u vazduhu? Ja nemam. Nemam osećaj da to lebdi u vazduhu.

Da lebdi u vazduhu zahtev za slobodnim medijima. To je nešto što je građanima, ipak, malo na drugom mestu, ono što je građanima na prvom mestu su ekonomski problemi. Građanima je na prvom mestu to kako žive.

Iz ove ne. Ali, kako da ih motivišemo da se uključe u ovo što radimo.

Mislite da je to dovoljno? Ja mislim da nije. 

Slušajte, uopšte nije sada važan taj broj koji je tada izašao, već da se obuhvate akcije o kojima govorimo, da otpor počne od lokala, od zgrade u kojoj živite.

Vi govorite, zapravo, o nekoj vrsti generalnog štrajka.

Generalne pobune, ali mi smo daleko od toga kao što smo daleko i od rešenja. Na tome treba da se radi. 

Mislim da imamo jako lošu i veoma ozbiljnu situaciju sa kojom se ne borimo na pravi način. Mislim da moramo da nađemo način da uključimo veći broj ljudi, da ih uključimo u mestima u kojima žive. Uostalom pogledajte čega se oni najviše plaše. Mesnih zajednica. Kada smo počeli da radimo po mesnim zajednicama mi smo ozbiljan otpor kod njih videli. SNS zna da je pravi način borbe na lokalu. Oni stoje ispred pijace i kada nisu izbori, oni se pojavljuju, oni rade na lokalu ovo što ja govorim o načinu delovanja, to radi SNS.

Radimo samo što je to dugotrajno.

Nije pravi način na koji se mi kao opozicija, svi zajedno borimo. Ovo  je ozbiljna situacija u kojoj se mi nalazimo i mislim da odgovor mora biti sveobuhvatan i ozbiljan. Ono što Građanski front radi je povezivanje sa ljudima na lokalu i formiranje mreže ljudi koja će moći da se odupre.

Paraleno raditi na povezivanju građana u front, koji će moći da se odupre ovome i kada oni odbiju dijalog. Mislim da treba tražiti dijalog, da je bolje društvo u kome postoji dijalog nego ono u kome ne postoji, ali nisam siguran da će se on desiti.

Mogu da razumem takve prognoze i vidim šta se dešava, ali se nadam da neće biti tako. Postavljam pitanje, ako su tako pesimistične procene, ako se to dešava – šta mi radimo?  Govori se “e teško je, nek se desi”. Ali, šta radimo kada se desi ili ne desi? Zalepi nalepnicu ako ne možeš ništa drugo, uradi nešto danas i nešto svaki dan da bi se stvari promenile. To je mukotrpan i dugoročan posao u koji ove grupe koje mi predstavljamo na lokalu ne mogu da urade danas, ali mogu da rade na tome, pa čak ako se desi i promena kozmetička nećemo dozvoliti toj promeni da uradi ovo što nam je ova uradila. 

Ne bih rekao. Čini mi se da je blizu završetka, ali ono što se sada dešava je trgovina. Ljudi koji sa tim problemom žongliraju, dobacuju, trguju sa njim, kako bi iz njega izašli netaknuti, ili još bolje  sa Nobelovom nagradom za mir.

Nemam pojma šta je u njemu, nemam predstavu šta se dešava, mi ne znamo ništa o tome. Mi nemamo predstavu čime se tamo trguje, neki ljudi će da poginu zbog toga i to je katastrofa.

Oni se igraju, oni crtaju granice, a ljudski životi su u pitanju, neko ostaje sa te strane u jednoj atmosferi u kojoj je ugrožen.

Mi smo otvorili pitanje Kosova u okviru Građanskog fronta. Radimo na tome da se usaglase stavovi svih grupa sa kojima radimo, otvaramo dijalog o toj situaciji. Mislim da “de fakto” na terenu granica postoji, da tamo vlada neka druga vlada, da ova vlada nema nikakve ingerencije nad tim što se dešava tamo, sem u smislu slanja kriminalnih para i državnih ekipa dole. Tako da su to činjenice koje su vrlo grube, ali i jasne. Ja bih voleo da sa građanima razgovaramo kako žive dole, šta im se dešava, ko ih maltretira i na koji način mogu iz toga da izađu. Kako da se bave onim što je njihov život. Mislim da je to pitanje Kosova toliko iskorišćeno da bi se skrenula pažnja sa onoga kako ljudi žive i sa čime moraju da se nose. Voleo bih da vidim šta smo mi to potpisali, sa čim smo trgovali, šta smo dobili, šta izgubili. Pazite, vode se tajni razgovori, a ja treba da govorim o tome.

Kosovo jeste tema iz one priče “dok Hilandar gori, vi me pitate…” i to je tako već decenijama unazad od evropskih integracija do pitanja kanalizacije u delovima Beograda. 

A šta mislite zašto? Da li se mi tako ponašamo jer čekamo da se problem sa Kosovom završi, pa ćemo onda da gradimo kanalizaciju, ili zato što je tako bolje ovima koji su na vlasti? Mi bismo vrlo lako sredili kanalizaciju da ne moramo da se bavimo muzičkom fontanom, ali naši prioriteti su da moramo da završimo muzičku fontanu pa ćemo se onda baviti kanalizacijom, pošto nema veze, to nije toliko bitno.

To je dobra vest u moru loših vesti. Mi smo, kao Inicijativa, podneli Ustavnom sudu zahtev za ocenu ustavnosti tog projekta. Bavili smo se gondolom jako dugo, ali čini mi se da kada se javnost uzbuni i podigne iznad finansisjkog interesa, onda postoji šansa da se obustave neki od projekata.

Mislim da jeste, ali opet sa druge strane ne zaboravite da oni vrlo lako mogu da dobiju te dozvole i da to jednostavno ignorišu i urade sve ono što su uradili na tako puno mesta. Ne bih rekao da je to pobeda, ali rekao bih da je dobra vest.

Mi, građani živimo u dve paralelne stvarnosti. Otvaraju se izložbe i govori kako je to srpski san u kome svi želimo da živimo, u kome će biti mesta za sve nas, da Beograd dobija, pazite tu reč, Beograd dobija, ali to nije tako. Moj je utisak da gde god da krenemo srećemo se sa tim  paralelnim, obrnutim stvarnostima. U tom kontekstu  raskopavanje, koje se dešava u centru i jedna dobra ideja pešačkih zona i pešačkih ulica, zapravo potpuno odseca ljude koji tamo žive, a dodatno zaustavlja javni saobraćaj u centru, tako da oni koji žive van ne mogu da dođu, a koji žive unutra ne mogu da izađu. Potpuna katastrofa, a to nam se prikazuje kao sjajna odluka. Gondola nam se prikazuje kao atrakcija. Muzička Fontana nije trebalo da bude fontana nego je trebalo da bude rešenje za saobraćaj na Slaviji i to nam se predstavlja kao atrakcija. Mislim da mi treba da u toj bizarnoj situaciji i stvarnosti u kojoj živimo podignemo spomenike Vesiću i Malom i da kažemo “evo izvolite, vi ste pobednici ove nakaradne stvarnosti”. Možda bi ti spomenici uticali na to da se ubrza raspad na kome se “Beograd na vodi” pravi. Beograd je pred pucanjem, ljudi su pred pucanjem.

Plan Inicijative “Ne davimo Beograd” za bavljenje „Beogradom na vodi“ je sledeće – mi moramo raskinuti ugovor za šta smo već podneli inicijativu, moramo utvrditi koja je šteta nastala, moramo videti i napraviti plan sanacije te štete zato što su ogromna sredstva već upumpana delom u infrastrukturu, delom u medijske kampanje.

Neki ljudi su nešto kupili, nešto se tu desilo, moramo srediti planove kako bi mogli da vidimo šta treba da gradimo tamo i raspisati konkurs. Mi plan za to imamo, nego je pitanje kolika je već šteta napravljena, dok dođemo u situaciju da taj plan sprovedemo. Mnogo velika šteta, a bojim se da će te štete, koja je nepopravljiva, biti sve više. Mislim da ljudi moraju da se uključe u ovaj otpor malo više i malo ozbiljnije.