Početna Članci Analize Analize Šta nam donose izmene Zakona o zabrani diskriminacije?

Šta nam donose izmene Zakona o zabrani diskriminacije?

Kao i inače, svet u kom se kreću građani i građanke i nevladine organizacije koje ih zastupaju i svet u kom se kreće država, potpuno su dva odvojena sveta u kojima nema mesta dijalogu, a svaki predlog i sugestija shvaćeni su isključivo kao napad i kritika radi kritike. U takvim okolnostima, nije više nikakvo iznenađenje da smo i prilikom pripreme Zakona o zabrani diskriminacije mogli da vidimo da je "ovlašćeni predlagač“ učinio sve da se ne vodi nikakva javna rasprava.


Prošle nedelje smo imali prilike da saznamo da su završene izmene Zakona o zabrani diskriminacije i da su upućene Narodnoj skupštini radi usvajanja. Odmah potom usijali su se telefoni i krenuli su da kruže mejlovi sa istim pitanjem – "Je l ste videli, šta ćemo da radimo?“

Niko nije video predložene izmene pre njihovog upućivanja u skupštinsku proceduru, iako je interesovanje za izmene ovog zakona ogromno. Ovo interesovanje postoji kako zbog pitanja koja je u još uvek važećem zakonu trebalo unaprediti, tako i zbog činjenice da se veliki broj nevladinih organizacija bavi pitanjima ravnopravnosti.

*
Foto: Istinomer/Zoran Drekalović


Zbog čega je važan Zakon o zabrani diskriminacije?

Slično drugom instrumentu često korišćenom u radu nevladinih organizacija, medija i svih onih koji se bave vladavinom prava, ljudskim pravima i uspostavljanjem vlasti koja je odgovorna građanima - Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, brojnim nevladinim organizacijama je Zakon o zabrani diskriminacije ključni alat u svakodnevnom radu. 

Zbog primene Zakona o zabrani diskriminacije, trotoar makar jedne ulice u Beogradu asfaltiran je i spuštene su rampe na pešačkim prelazima, rađena su testiranja diskriminacije u kojima se utvrdilo da pored ugostiteljskih objekata,  postoji diskriminacija i na tržištu nekretnina, vođene su parnice protiv diskriminatora posle kojih su oni menjali svoju praksu i plaćali oglase u novinama da bi objavili presude u kojima jasno i glasno piše da su ništa drugo do diskriminatori, utvrđivano je da su stotine Roma i Romkinja diskriminisane smeštanjem u metalne kontejnere posle prinudnih iseljenja u Beogradu, izdavana su saopštenja sa pravdanjem zašto neko ko je izvršio diskriminaciju smatra da je ipak nije izvršio, podnošene su brojne pritužbe i upozorenja javnosti na diskriminatorne pojave ili prakse. 

Iskustva koja su stečena korišćenjem onoga što često tako dosadno birokratski zovemo "mehanizmima zaštite“ od diskriminacije, u redovnim prilikama bila bi shvaćena kao dragocen resurs koji stoji na raspolaganju vlastima u slučaju kada se priprema izmena Zakona o zabrani diskriminacije. 

Međutim, brojni slučajevi diskriminacije u kojima su građane i građanke zastupale nevladine organizacije, uticaj ovih postupaka na razumevanje pojma diskriminacije i druga praktična iskustva, ostala su neiskorišćena u postupku pripreme izmena zakona. 

Kao i inače, svet u kom se kreću građani i građanke i nevladine organizacije koje ih zastupaju i svet u kom se kreće država, potpuno su dva odvojena sveta u kojima nema mesta dijalogu, a svaki predlog i sugestija shvaćeni su isključivo kao napad i kritika radi kritike. 

U takvim okolnostima, nije više nikakvo iznenađenje da smo i prilikom pripreme ovog Zakona mogli da vidimo da je "ovlašćeni predlagač“ učinio sve da se ne vodi nikakva javna rasprava. 

Lažna javna rasprava – novi trend ili slučajnost?

Kao što je prethodno pomenuto, javne rasprave jednostavno nije bilo. Međutim, dodatna nevolja u ovom slučaju je u tome što je Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja napravilo lažnu javnu raspravu i nekakve konsultacije i debate prozvala javnom raspravom.

Ostaje da se vidi da li će ovo biti praksa i ubuduće. Slično praksi podnošenja stotina besmislenih amandmana koja je sprečila debatu u Narodnoj skupštini, podnošenje zakona na mišljenje Socijalno-ekonomskom savetu radi mišljenja i kasnijeg prikazivanja toga kao nekakve javne rasprave moglo bi biti novi put kojim se izvršna vlast koristi kako bi sprečila debatu o sadržini propisa koji se usvajaju.

Ostaje da se vidi da li će ovo biti slučaj, ali činjenica ostaje – javne rasprave o ovom izuzetno važnom zakonu nije bilo. 

Socijalno - ekonomski savet, koji čine predstavnici Vlade, reprezentativnih sindikata i reprezentativnih udruženja poslodavaca (a na čijoj sednici je, sasvim kako i priliči sedeo i ministar Đorđević, glavni čovek Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja koje je pripremilo Nacrt zakona) posle podele po deset miliona dinara socijalnim partnerima za "podizanje kapaciteta socijalnih partnera za njihovo učešće u socijalnom dijalogu“, pozitivno je ocenio Nacrt zakona. 

Činjenica da Socijalno-ekonomski savet Republike Srbije, koji je po čl. 3 Zakona o socijalno-ekonomskom savetu ovlašćen da se bavi "uspostavljanjem i razvojem socijalnog dijaloga u pitanjima od značaja za ostvarivanje ekonomskih i socijalnih sloboda i prava čoveka, materijalnim, socijalnim i ekonomskim položajem zaposlenih i poslodavaca i uslovima njihovog života i rada, razvojem kulture pregovaranja, podsticanjem mirnog rešavanja kolektivnih radnih sporova, razvojem demokratije [...]“ iskorišćen je ovde kako bi se pronašao nekakav baner iza kog će se ovlašćeni predlagač zakloniti ako se uopšte i postavi pitanje zbog čega su predložena određena zakonska rešenja. 

Kakve nam promene donose izmene Zakona o zabrani diskriminacije? 

Opšta ocena posle analize izmena i dopuna Zakona o zabrani diskriminacije je da su promene koje su predviđene takve da je polovina njih već regulisana sudskom praksom, pa nije ni bilo potrebe da se menjaju, dok je druga polovina promenjena na taj način da jednostavno smanjuje obim prava koja su građani i građanke imali pre izmena Zakona. 

Sa druge strane, propušteno je unapređenje zakonskog okvira u nizu pitanja -  od razumnog prilagođavanja uslova rada osobama sa invaliditetom, preko pitanja segregacije, uspostavljanja efikasnijeg mehanizma za razmatranje zakonskih i drugih inicijativa i predloga Poverenika za zaštitu ravnopravnosti pa sve do uticaja takozvanih sektorskih zakona na posrednu diskriminaciju posebno ugroženih grupa. 

Pre ukazivanja na posebne probleme koje nam donose izmene ovog Zakona, zbog sve prisutnijeg sve lošijeg kvaliteta propisa koji se pripremaju za usvajanje, važno je napomenuti da su pojedine odredbe Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije toliko nejasne da će u praksi verovatno biti nemoguće primeniti ih. 

No, krenimo redom. 

A red je da se prvo pomene šta su pozitivne strane predloženih izmena. 

Pre svega, značajno je istaći da je seksualno uznemiravanje eksplicitno navedeno kao oblik diskriminacije, verovatno kao eho odredaba Istanbulske konvencije koja inkriminiše ovakvo postupanje. Ostaje da se vidi da li je način na koji je definisano seksualno uznemiravanje, a posebno smeštanje seksualnog uznemiravanja u istu odredbu sa nepovoljnijim tretmanom koji neko ima "zbog trudnoće, porodiljskog odsustva ili odsustva radi nege deteta ili posebne nege deteta“ najbolje rešenje koje smo mogli ovde da dobijemo, ali kao što je pomenuto – za to je ministarstvo trebalo da pita brojne feminističke organizacije koje imaju ekspertizu i znanje da pomognu usklađivanju obaveza iz Istanbulske konvencije sa izmenama Zakona o zabrani diskriminacije. 

Navođenje na diskriminaciju takođe je propisano kao oblik diskriminacije, što je svakako iskorak u odnosu na postojeći zakonski tekst. 

Propisivanje da Narodna skupština započinje postupak izbora novog Poverenika tri meseca pre isteka mandata Poverenika, moglo bi da spreči već poslovično odugovlačenje sa izborom lica koja će voditi nezavisne institucije. 

*
Foto: Istinomer/Zoran Drekalović

Ovlašćenje Poverenika da uspostavlja i održava saradnju sa organima javne vlasti, organizacijama, međunarodnim i drugim telima koja se bave pitanjima ravnopravnosti, takođe bi mogla unaprediti trenutno stanje i uticati na efikasniju borbu protiv diskriminacije.
 
Na kraju, uspostavljanje evidencije o zaštiti od diskriminacije koju će izmenama Zakona voditi Poverenik, kako o postupcima koji se vode pred ovom institucijom, tako i o postupcima koji se vode pred sudovima, moglo bi značajno da unapredi analizu i ujednačavanje prakse sudova u borbi protiv diskriminacije. 

Ostaje nejasno i nedovoljno precizno na koji način će se operacionalizovati ove odredbe jer način vođenja evidencije sudova i njihovog dostavljanja Povereniku ostaju da se definišu aktima koje donosi ministar nadležan za poslove pravosuđa.
 
Sve ostalo što se planira za izmene i dopune u Zakonu o zabrani diskriminacije ostavlja ozbiljan prostor za zabrinutost u budući sistem zaštite od diskriminacije i njegovu funkcionalnost. 

Ovo pre svega jer se ne možemo praviti da je položaj nezavisnih institucija za zaštitu ljudskih prava u potpunosti regulisan, da postoji saradnja ovih institucija sa Narodnom skupštinom i Vladom ili da se preporuke i zakonske inicijative koje ove institucije podnose, razmatraju u svakom slučaju. 

Isto tako, ne možemo se ni praviti da su nosioci javne vlasti u potpunosti posvećeni ostvarivanju  ravnopravnosti i poštovanju ljudskih prava. Tu odavno imamo ono što se prečesto naziva "implementation gap“ a zapravo je nedostatak političke volje da se određene stvari sprovedu.
 
Zbog toga je posebno zabrinjavajuća odredba kojom se propisuje da Poverenik ne postupa po pritužbi za zaštitu od diskriminacije ako je u određenom slučaju već podneta krivična prijava, ili je po istoj pravnoj stvari pokrenut postupak pred sudom.
 
Ovo znači da u slučaju kada organizacija za zaštitu ljudskih prava, primera radi, podnese krivičnu prijavu protiv određenog političara ili javne ličnost koja poziva na diskriminaciju određene društvene grupe, pa tužilaštvo odbaci krivičnu prijavu jer smatra da u radnji izvršenja nema dela koje se goni po službenoj dužnosti, Poverenik istim povodom neće postupati po pritužbi. 

Samim tim, u ovakvim slučajevima neće biti pružena zaštita od diskriminacije.

Odemo li korak dalje možemo postaviti pitanje da li je potencijalni diskriminator podnošenjem krivične prijave protiv sebe samog ispunio uslov u kom Poverenik ne može postupati po pritužbi. 

Sva je prilika da će to biti slučaj i da će se izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije stvoriti uslovi da se opstruira ili potpuno blokira rad Poverenika u onim postupcima koji su i najosetljiviji i izazivaju najveću pažnju javnosti. 

Isti je slučaj i u situacijama u kojima Poverenik sam proceni da je svrha postupanja već ostvarena upozorenjem javnosti na slučaj diskriminacije.
 
U nedostatku jasnih i nedvosmislenih kriterijuma za procenjivanje šta je svrha postupanja, jasno je da ova norma pre može da služi da se ne postupa nego da se postupa u slučajevima koji mogu izazvati "neprijatnosti“ za one koji imaju najviše moći u društvu.
 
Na kraju, sve ovo nas dovodi i do pitanja da li su vladavina prava i pristup ljudskim pravima toliko visoko postavljeni da se podrazumeva da se gorenavedene norme neće zloupotrebaljavati?
 
Sva je prilika da je slučaj obrnut, pa se ovim izmenama stvaraju preduslovi da Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ponekad i ne postupa.
 
Garancije nezavisnosti i finansijske samostalnosti Poverenika za zaštitu ravnopravnosti (kao i Zaštitnika građana) još uvek ne postoje. Izveštaji Poverenika za zaštitu ravnopravnosti godinama nisu razmatrani u plenumu Narodne skupštine, predlozi i zakonske inicijative često ostaju bez odgovora a popunjenost sistematizovanih radnih mesta je 60%, kako se navodi u obrazloženju Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije.

U takvim uslovima, da li je realno očekivati da će Poverenik za zaštitu ravnopravnosti podjednako pružiti zaštitu od diskriminacije i onome koga je diskriminisao komšija i onome ko je diskriminisan od strane nekoga ko ima mnogo više društvene moći? 

Svi znamo odgovor na ovo pitanje. 

Šta dalje? 

Zbog toga je neophodno da se predlog Zakona povuče iz skupštinske procedure i vrati predlagaču na doradu.

Nevladinim organizacijama, medijima, građanima i građankama i svima onima koji su istinski zainteresovani za uspostavljanje jednakosti u našem društvu, ne preostaje ništa drugo nego da jasno i glasno ustanu protiv ovakvog zakona.
 
Planiranje jasnije akcije usmerene na sprečavanje usvajanja zakona koji će otvoriti prostor za poništavanje svih rezultata višedecenijske borbe za ravnopravnost u Srbiji moralo bi što pre da počne.

Naslovna fotografija: FoNet/Zoran Mrđa
Najčitanije
Povezani članci