Početna Članci Analize Analize “Budućnost Srbije“: Hrabro protiv "njih" i druge priče

“Budućnost Srbije“: Hrabro protiv "njih" i druge priče

Dok javnost raspravlja da li je kampanja “Budućnost Srbije” oproštajna turneja Aleksandra Vučića ili oproštaj od budućnosti Srbije, građani i dalje ostaju bez odgovora koliko svi dajemo za finansiranje autobusa, bina, ozvučenja, zakupa dvorana, i ostale elemente kampanje. Premijerka ova pitanja ocenjuje kao “maliciozna”, dok Agencija za borbu protiv korupcije u Vučićevom obračuvanju sa političkim protivnicima tokom putešestvija po Srbiji ne vidi ništa sporno.


Ako je suditi po onome što smo videli u prvih mesec dana kampanje “Budućnost Srbije“, prognoza kaže da nas očekuju još intenzivnija podela na podobne i nepodobne, još više priče o spoljnim neprijateljima koji nam rade o glavi, još veća zloupotreba ovlašćenja i još više obećanja o nezadrživom napretku. I sve to, naravno, pod uslovom da ne budu u pravu oni u koji u započetom obilasku 29 okruga u Srbiji vide - “oproštajnu turneju“ Aleksandra Vučića.

*
Foto: FoNet/Predsedništvo Srbije

Tumačenja o “oproštajnoj turneji“ nisu zasnovana samo na procenama da je cela kampanja smišljena kao odgovor na građanske proteste koji su, neočekivanim intenzitetom i istrajnošću, ako ništa drugo, makar Vučiću uskratili mogućnost da bude jedini koji diktira političku agendu i naterali ga da se bavi različitim oblicima kontrole štete. A takva motivacija za kampanju zaista deluje kao vesnik promene odnosa snaga na političkoj sceni.

Argumenata za priču o “oproštajnoj“ kampanji zaista ima dosta: počev od Vučićeve povremene uočljive dekoncentracije, do dosta neprijatnih situacija u kojima mu se, pred kamerama, građani na terenu žale kako deca ne mogu da im se zaposle – što deluje kao ozbiljan, ranije teško zamisliv organizacioni propust, s obzirom na zvaničnu propagandu prema kojoj je nezaposlenost u tolikom padu da se čak suočavamo sa ozbiljnim nedostatkom radne snage.

U tu vrstu argumenata svakako spadaju i teškoće sa okupljanjem i zadržavanjem publike na mitinzima, za čije održavanje su obično birana mesta ne preterano velike površine: tu su sve one priče o pritiscima na zaposlene u javnim preduzećima o čemu su, po društvenim mrežama, ovoga puta ljudi svedočili i pod sopstvenim imenom. 

U istu “rubriku“ spadaju i informacije o različitim oblicima kontrole nad putnicima autobusa koji već tradicionalno prate Vučića po Srbiji: baš u skladu sa raspravom sa sednice Izvršnog odbora SNS 1. decembra 2018. u Čačku, gde su se čule žalbe na račun sve brojnijih “aktivista“ (statista?) koji umeju da zamaknu po obližnjim prodavnicama i kafićima.

Koliko košta kampanja?

Sve to, ipak, nije dovoljno za definitivnu ocenu da gledamo oproštajnu turneju predsednika Srbije. Naprotiv: cinici bi mogli reći čak i da je u toku – oproštaj od budućnosti. Mnogo je, naime, pokazatelja koji govore o i dalje izrazitoj snazi i nadmoći predsednika koji je “poklopio“ celu zemlju i sve njene institucije.

U tom kontekstu, valja podsetiti na činjenicu da javnost i dalje ne može da dobije čak ni odgovore na elementarna pitanja, kao što je ono o troškovima kampanje, koje je premijerka Ana Brnabić ocenila “malicioznim“, jer to “ni u jednoj normalnoj zemlji ne bi bila tema“. Ne može se, doduše, reći da premijerka nije bila ni od kakve koristi u dolasku do informacije od javnog značaja – makar je uklonila dilemu odakle taj novac dolazi, rekavši da se kampanja “finansira u skladu sa onim što su ustavna ovlašćenja vlade i predsednika“. Tačnije, novcem svih građana.

U nedostatku odgovora vlasti na pitanje o tome koliko svi dajemo za finansiranje autobusa, bine, ozvučenja, zakupa dvorana, i druge elemente kampanje, javnosti je ostalo da veruje ili ne veruje u procenu, recimo, Igora Avžnera, marketinškog stručnjaka koji je za N1 rekao da trošak kampanje ne može biti manji od milion i po evra.

*
Foto: FoNet/Kabinet predsednika Srbije

Uzaludna su bila i upozorenja da bi finansiranje kampanje javnim sredstvima moglo predstavljati zloupotrebu budžeta u partijske svrhe, jer Vučić značajne delove obraćanja tokom turneje posvećuje žestokom obračuvanju sa političkim protivnicima. Agencija za borbu protiv korupcije saopštila je, naime, da predsednik Srbije nije prekršio Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, te  da su "funkcioneri, izabrani neposredno od građana, izuzeti od obaveze da nedvosmisleno predoče sagovornicima i javnosti da li iznose stav organa, u kojima vrše javnu funkciju ili stav političke stranke odnosno političkog subjekta".

"Predstavljanje Republike Srbije u zemlji i inostranstvu jedno je od ustavnih ovlašćenja predsednika Republike Srbije. Ni Ustav Republike Srbije ni Zakon o predsedniku Republike ne propisuje detaljnije šta obuhvata predstavljanje Republike Srbije u zemlji", navela je Agencija za borbu protiv korupcije povodom prijave u vezi sa Vučićevim aktivnostima u okviru kampanje.

Nakon mesec dana Vučićeve turneje po Srbiji, započete 7. februara u Aleksincu, teško je izvući i bilo kakav precizniji zaključak o verovatnoći raspisivanja još jednih prevremenih izbora. 

Valja, pri tom, podsetiti da tumačenja o predizbornoj kampanji na naš račun - uprkos Vučićevom zvaničnom objašnjenju da je njen cilj “da građanima predstavi šta je sve do sada urađeno i koji su dalji planovi, ali i da čuje njihove sugestije i žalbe“ - nisu potekla samo od pojedinih analitičara: ni Nikola Selaković, generalni sekretar predsednika, nije negirao da bi kampanja mogla imati veze sa potencijalnim vanrednim parlamentarnim izborima. 

Jer, iako kampanja ima sve elemente predizborne (red primamljivih obećanja, red hvalisanja postignutim, sve uz mnogo napada na konkurenciju) ona bi se, s obzirom na stepen nezadovoljstva u zemlji o kome svedoče građanski protesti, mogla posmatrati i kao akcija osnaživanja i ohrabrivanja sopstvene stranačke mašinerije.

Nevoljni dobrovoljci 

Nisu, naravno, ni preletanja u redove vlasti, ni klijentelizam nikakvi naprednjački izumi, ali sve ukazuje na ekstremno bujanje te vrste društvenog i političkog korova upravo u vreme vladavine SNS. Zato je, sa stanovišta interesa vlasti, od izuzetnog značaja zaustaviti one koji su već počeli da razmišljaju o potencijalnom novom prestrojavanju. A to se, između ostalog, može postići kreiranjem utiska o neokrnjenoj snazi, uprkos pobuni građana širom Srbije koja je uspela da, donekle, oživi dugo dezorjentisanu opoziciju.

*
Foto: FoNet/Kabinet predsednika Srbije

Odatle, onda, i Vučićeva obraćanja posetiocima mitinga, poput onog iz Leskovca.

“U Kruševcu pre neki dan, uspeo sam da vidim ljude do poslednje linije, sada je ne vidim i hvala vam na tome“, rekao je predsednik Srbije, što su, putem televizija sa nacionalnom frekvencijom, mogli da čuju i ostali građani/birači u Srbiji. 

A među njima je ogroman broj onih do kojih informacije o učestalosti dovođenja publike pod pritiskom, nisu doprle. 

Predsednik je u Leskovcu, nakon divljenja broju okupljenih, nastavio po obrascu kojim se koristi u gotovo svakom nastupu u aktuelnoj kampanji.

“Čini mi se da je potpuno jasno i kada pogledate večeras Leskovac, danas i Bojnik, Lebane, Medveđu, Vlasotince, svaki drugi dan, da je ustala Srbija, pristojna Srbija, da sačuva takvu Srbiju i od onih spolja i od onih unutra koji bi da je sruše“, izjavio je Vučić.

U zavisnosti od dnevnih tema i inspiracije, onda obično sledi traktat o “onima koji su sve upropastili“ da bi se, potom, naravno, pojavila naprednjačka vlast da spasi zemlju, fabrike, infrastrukturu, građane, nacionalno dostojanstvo i svašta još. I sve to, obavezno, u poznatom maniru “država, to sam ja“.

Tako je, recimo, građanima Šapca tvrdio da je sadašnji budžet celokupnog predsedništva još malo pa upola manji od budžeta koji je koristio Boris Tadić (što je Tadić, potom, demantovao).

“Za razliku od njih nemam firmu, preduzeće koje donosi 500 miliona evra i ne radim i ne živim zbog 500 miliona evra, već da u istoriji ostane zapisano da smo Srbiju podigli na noge, zemlju reindustrijalizovali, da smo seljaka podigli na noge. Da Srbija ponovo radi i da se u njoj ponovo gradi. Da smo sačuvali mir i stabilnost i ponos Srbije. To je ono zbog čega radimo i za šta živimo, i to neki ne mogu da razumeju" – tako je glasio sledeći deo “šabačke“ verzije stalnog obrasca Vučićevog govora.

Ili, recimo, primer iz Vranja.

“Mi gradimo budućnost Srbije, a oni dižu vešala“...Pa Trstenik: “Važno je da se čuje šta ljudi misle, da to poštujete i uzvratite još većim radom, ali da slušam Đilasa, Jeremića i Pantića kako se hvale da su im došli da ih podrže ljudi iz Tuzle i Prištine, to ne mogu“...

Sve su izgubili, ali spasićemo šta možemo

Sličan obrazac Vučič u kampanji koristi i kad govori o Kosovu: “oni su sve izgubili, ali ćemo zato mi svojom hrabrošću, vizionarstvom i marljivim radom, spasiti šta se spasiti može”. 

“Nacionalne i državne interese Srbije braniću snažnije i jače nego oni što mi drže pridike“ rekao je, na primer, u Trsteniku. Nastavio je još malo o tome kako “svi ti koji se busaju u prsa ili jesu već dali sve ili bi dali drugima što je naše“. 

Onda je istakao da “to što Albancima ili nekim drugima ne odgovaramo jakim rečima, ne znači našu slabost, ne znači da ćemo nekome da prepuštamo nešto od naših nacionalnih interesa“ i na kraju prešao na nešto što liči na pripremu terena za krupne odluke: “ja ću da brinem, ne brinite, o našem narodu na Kosovu i Metohiji, ali neću da obećavam sve, jer su drugi obećavali, a odavno sve izgubili. Štitićemo naš narod, ali dajte da razmišljamo o životu“.

*
Foto: FoNet/Kabinet predsednika Srbije

Obavezan deo govora je i tvrdnja o ogromnim benefitima koje je svaka pojedina lokalna zajednica dobila za vreme naprednjačke vladavine, obično praćena “skromnim“ priznanjem da to nije dovoljno i da je život i dalje težak, nakon čega sledi najava novih fabrika, škola, bolnica, infrastrukture i svačega još što samo što nije sletelo u mesto odvijanja radnje.

Pažljiviji posmatrači, pri tom, mogu da primete i nedoslednosti koje predsednik s lakoćom iznosi – tako je, recimo, u Vršcu 10. februara izbrojao da je otvorio “više od 100 fabrika“, da bi nekoliko sati kasnije, u Pančevu, broj popeo na „više od 180“. Nekoliko dana potom, u Ljuboviji, učinilo mu se da je idealan broj - 120 fabrika.

Neizbežan deo kampanje je zahvaljivanje penzionerima na pomoći ekonomskom oporavku zemlje (navodno dobrovoljnom) a gotovo redovno je i korišćenje dece. 

U poređenju sa neverovatnim ulaskom u sterilnu sobu u kojoj boravi teško obolelo dete sa izrazito oslabljenim imunitetom, pa sve još u jeku epidemije gripa zbog koje su posete bolnicama zabranjene, potpuno benigno deluju drugi vidovi upotrebe dece u kampanji - poput primera da su, uprkos činjenici da je u pitanju bio neradni dan, đaci predsednika dočekali u Tehničkoj školi i Gimnaziji u Tutinu, ili u osnovnim školama “Sveti Sava“ u Trsteniku i “Jovan Kursuka“ u Varvarinu. 

S obzirom na permanentnu kampanju, kao suštinsku karakteristiku Vučićeve vladavine, nije baš najlakše razlučiti šta tačno spada u kampanju “Budućnost Srbije“, a šta u redovne aktivnosti. Takva dilema svakako se odnosi na otvaranje profila na Instagramu i “lično odgovaranje na 4.000 pitanja građana“, ali i mnogo toga još.

I ništa se tu, očigledno, neće promeniti: iako je još uvek daleko od ciljanog obilaska svih 29 okruga, Vučić je tokom posete šestom okrugu, u Lebanima 28. februara najavio da će nakon osam do devet meseci ponovo putovati kroz Srbiju da vidi šta je urađeno "da li smo postigli bolje rezultate nego pre kampanje“.

Da li neko, možda, sumnja, da će odgovor biti pozitivan, šta god da se u međuvremenu u realnom životu desi?

Naslovna fotografija: FoNet/Predsedništvo Srbije