Talenat i obožavaoci

Ne znam je li Olivera REM Zekić članica vladajuće partije, ali korača odvažno prtinom koja ostaje iza našeg vladara, oponaša ga bezmalo kao što ga oponaša i ministarka saobraćaja. Potonja je dala da se o njenom pregalaštvu i o njenoj zimskoj žrtvi u klisuri snimi potriasaisuchii dokumentarac u produkciji „Ekskluziva“, a građanka Zekić je predsednikovu maksimu „L’etat c’est moi” prepevala, spelujući skraćenicu, na drugi jezik “R E M – that’s I am!”, REM – to sam ja, jer, sestre i braćo, u našoj maloj, nekompletiranoj, ali od Skupštine odabranoj družini, ja imam najrazvijeniji i najlepši govorni aparat, pa sam se, ne tražeći nikakvu dodatnu naknadu za to, više puta obrecnula, hoću reći obratila javnosti kao da je REM moje vlasništvo, a zapravo govorim u ime ostalih članova, koji verovali ili ne, misle svi uvek isto, i manje više jedno isto, te se ne moramo uvek ni sastajati, a ja ipak znam šta REM jednoglasno i neodustajno misli! Pošto u svojoj raskošnoj karijeri imam i novinarsku epizodu, znam odlično kako se stanovništvu valja obratiti: sa visine o kojoj ono, siroto, može samo da sanja! 

Ono što je predsednik kao student bio na Pravnom fakultetu, to je Zekić Olivera bila na Fakultetu političkih nauka, još joj je sveže gradivo iz ustavnog prava, i gle, pravo na rijaliti je jedno od temeljnih ljudskih prava, i kad bi se to gradivo uskratilo stanovništvu, ili kad bi bilo odgođeno u sate kad maloletnici nadamo se spavaju, naš Ustav bio bačen pod noge, studentkinja generacije nas je podsetila na prezumpciju nevinosti, da se svako imati smatrati nedužnim dok se na suđenju ne dokaže suprotno, pa je, okretna kakvom se dosad stalno pokazivala, primenila to na rijaliti: bolje je da se u stotinama epizoda događaju silne gadosti (od kojih je istrajni nerad najveća; prim. aut.), nego da se, unapred izvrgnuta sumnji, jedna epizoda rijalitija u kojoj će sve biti krasno, poučno i podsticajno za radne ljude i građane, kao i za mlađariju – ukaže na ekranima onda kad gledaoci već spavaju! Kao bivša novinarka prvosveštenica REM-a vešto barata metaforama, kaže da nismo mi Divlji zapad, pa iz negdašnjeg Teksasa preleće u susednu Blgariju, “neko bi na sebe uzeo pravo da bude baba Vanga i da predvidi šta će se dogoditi u nekom progamu, bez gledanja”, dakle, dužni smo da verujemo kako se u svakom rijalitiju stalno priprema nešto izuzetno lepo, uzvišeno i korisno, sve dok nas stvarnost ne uveri u suprotno, ali i tada rijaliti ne biva ukoren niti osumnjičen da će nastaviti sa pornografijom i parazitizmom: kao što neki zlikovac može da se čak i na robiji prodobri i preobrati, tako i rijaliti može prijatno da nas iznenadi, a kaće – ne znamo! 

Regulatorno telo čije je Olivera i srce i duša, i um i jezik, životari u nepotpunom sastavu, ali ovima koji su unutra niko nov ne nedostaje – možda bi istovetnost mišljenja bila narušena kad bi se pojavilo neko novo lice? Ja verujem da će REM bez obzira na broj članova ostati privržen Ustavu i kapitalu koji besramno zarađuje na nesavršenosti ljudske prirode, kako samih učesnika rijalitija, za koje je to opstanak ili reklama, tako i za stanovništvo, koje prvi put u evoluciji ima pravo da, ne krijući se ni od ukućana, uživa u neograničenom i na Ustavu zajamčenom voajerstvu.  

&

Osoby priblizhennye k imperatoru su kao deca, što dete vidi, to dete pokušava da izvede, Olivera Zekić je o sebi vučićevski sročila slatke riči ove “Pravo na ukus nemam, nego moram da poštujem zakon, i da se staram da i drugi poštuju zakon”; ministar policije je na sažaljivi, tugaljivi, bratovski šlagvort trudbenika RTS-a “vi sigurno niste ni spavali”, presrećan kazao “ja sam tu da radim, a ne da spavam!”; predsednik Republike koji je sam bezmalo u svakom trenutku na svim televizijama i radio-stanicama, ukazuje se i kroz svoje sledbenike, potonji ne strepe da će im se neko možda i narugati zbog tolike opčinjenosti vođom i zbog nehotičnog karikiranja njegovog stila, njima je jedino važno da ih vođa krajičkom svog neispavanog oka ugleda kako pokušavaju da se primaknu njegovom savršenstvu – savršenstvu u čemu? U hvalisanju, samodopadljivosti, samozavaranju, nadmenosti… 

Sad se proslavio ministar Šarčević. Univerzitet se napokon probudio iz svog kukavnog i kukavičkog ćutanja, profesori se javno pridružuju protestu, potpisi, kojih je svakim danom sve više, mogu se, k sozhaleniu verhushki, prebrojati, te ne pomaže ni čuvena Stefanovićeva metoda za umanjivanje broja pobunjenih (registrovana u Zav. za patente i u Autor. Agenciji): bivši upravitelj škole i privatni školovlasnik koji se zahvaljujući ličnom poznanstvu sa vladarom vinuo do Vlade, i stao uz bok lično Brnabić Ani, okomio se na potpisnike govoreći da među njima nema značajnih umova i imena. Čitajući, ipak, po službenoj dužnosti, mrski spisak – da vidimo  kome nije po volji zlatno doba! – ministar Šarčević je uočio da su  neki od njih u penziji, a da su neki tek na pragu univerzitetske karijere, što će reći da se predsedniku i vladi protivi jedino univerzitetska nejač, oni čije umne sposobnosti svakog momenta kopne i oni koji još nisu ni ovladali ni Veberom ni dijalektičkim materijalizmom. 

Predsednik mora da se prijatno iznenadio videvši kako ga Šarčilo vešto brani: kad sam ga svojim čarobnim štapićem pretvorio u ministra, što se zacelo nije našlo ni u jednom njegovom snu, niti u pismenom zadataku “Šta bih voleo da postanem”, nisam čak ni ja znao koliko mi te moje čarolije idu od ruke!