Početna Članci Analize Analize Srbija bez građanske levice

Srbija bez građanske levice

Građansko nezadovoljstvo koje je osnovni motiv okupljanja na aktuelnim subotnjim protestima moglo bi da bude plodno tle za levičarske ideje, ali zahtevi ipak idu u drugom smeru.


Građanski protesti “Stop krvavim košuljama”, bez obzira što su inicirani napadom na Borka Stefanovića, predsednika Levice Srbije, još jednom su otvorili dilemu da li u Srbiji uspeva samo prodesničarska kritika režima. Opšte nezadovoljstvo prilikama u društvu iznedrilo je, recimo, u Grčkoj Sirizu, u Španiji Podemos, a kod nas ideje moderne levice ostaju duboko na margini društvenih previranja do te mere da se mogu čuti i ocene da danas, kao alternativu aktuelnom režimu imamo samo “sve nijanse desnog”.

*
Foto: Istinomer/ Zoran Drekalović

Opozicione stranke, pre svega u Savezu za Srbiju, mogle bi da odgovore, kako to primećuje Igor Besermenji, da je članica Saveza Levica Srbije, tu je i Demokratska stranka, a i Dragan Đilas je nagovestio da će politička stranka koju će on osnovati biti naklonjena levičarskoj ideologiji. Ipak, teško da bi to moglo da poništi utisak da u Srbiji trenutno ne postoji stranka moderne levice.

Rastislav Dinić iz niškog Udruženog pokreta slobodnih stanara (UPSS) smatra, međutim, da među etabliranim političkim strankama u Srbiji trenutno nema autentične levice. Razloge vidi u duhu vremena u kojem se formirala srpska partijska scena koji nije bio naklonjen levici.

“U Srbiji je praktično cela politička scena formirana na otklonu od levice. Rezultate gledamo - rekordna nezaposlenost, razvaljeno zdravstvo i obrazovanje, pretvaranje građana u najjeftiiju radnu snagu, kao i sve veći broj ljudi koji žive na granici ili ispod granice siromaštva”, kaže Dinić za Istinomer.

Sa Dinićem se slaže i Iva Marković, aktiviskinja Levog samita Srbije.

“Verujem da neki od njih zaista sebe vide kao levičare, ali nažalost, ni jedna od trenutnih partija koje se nazivaju levim ili socijalističkim nije izrasla iz realnih socijalnih borbi i teško da zastupa radništvo ili ugroženo stanovništvo”, objašnjava Marković za Istinomer.

Razloge zašto se u Srbiji nije pojavio neko poput Korbina ili Sandersa, Ivan Zlatić, predsednik Socijaldemokratske unije, vanparlamentarne stranke koja, po mnogim mišljenjima, jedina na našoj političkoj sceni baštini levičarske ideje, vidi u tome što je kod nas partija koja je proizišla iz Saveza komunista bila nosilac ne samo ratne i nacionalističke vlasti, već i pljačke društvene svojine.

“Čitavo ovo iskustvo čini situaciju u Srbiji znatno konfuznijom nego u drugim društvima i otežava artikulaciju levice koju uporedo sa borbom protiv društvene nepravde danas i ovde, mora da čuva pamćenje na laži, zločine i zablude iz prošlosti, da se više nikada ne bi ponovile”, objašnjava za Istinomer Zlatić.

*
Foto:

Ovakvo stanje na političkoj sceni Srbiji oslikava se i na protestima “Stop krvavim košuljama – Jedan od pet miliona”. Građansko nezadovoljstvo koje je osnovni motiv ovih okupljanja moglo bi da bude plodno tle za levičarske ideje, ali zahtevi ipak idu u drugom smeru.

Iva Marković kaže da članice i članovi Levog samita Srbije dolaze na proteste od početka želeći da iskažu nezadovoljstvo partokratijom SNS. U isto vreme, međutim, iskazuju ozbiljnu rezervisanost prema strankama okupljenim u Savezu za Srbiju koji se, prema njenim rečima, sakriva iza “navodno nestranačke omladine”.

“Svakodnevno nasilje i bahatost vlasti izveli su na ulicu hiljade ljudi koji su opravdano ogorčeni, jer se njihova prava ne poštuju, a kvalitet života im je svakoga dana sve lošiji. Masovni protesti širom Evrope, koja je do grla zatrpana posledicama neoliberalnih vlada poput naše, vrlo brzo izrode levičarske zahteve sa jasnom socijalnom notom i demokratskim idealima. Postoje razlozi zašto to još nije slučaj sa beogradskim protestima, ali čim šetate malo dalje od partijskih šetača, čujete ljude koji se, susrećući poznanike, opravdavaju da ne veruju ni reč opoziciji, ali da su tu protiv vlasti koja im je ukrala dečiji dodatak, penziju, krov nad glavom, posao, elementarnu sigurnost i stabilnost”, dodaje Marković.

Zlatić, koji je i aktivista  Združene akcije Krov nad glavom  ističe da je nasilje i to što osiromašeni i nezaposleni radnici i radnice žive pod traumom nagomilavanja dugova i pretnjom izbacivanjem na ulicu, što preživljavaju stavljajući svakodnevno glavu u torbu na neobezbeđenim gradilištima “grada kranova”. 

“Tražili smo da se u zahteve protesta uvrsti i moratorijum na prinudna iseljenja i bezbednost na radu, da ljudi više ne ginu na poslu kao da smo ponovo u ratu. Ova naša intervencija, međutim, ne nailazi na odobravanje organizatora”, kaže Zlatić.

Iva Marković smatra da aktuelna okupljanja, kao što to nisu uspeli ni aprilski protesti iz 2017, ne mogu da afirmišu ozbiljnu alternativu koja bi zastupala interese većine stanovništva.

“Potreba za autentičnom levicom postoji i raste, protesti Saveza za Srbiju mogu eventualno da poguraju, ali nisu ti koji će izroditi levicu kakvu stanje u našem društvu zahteva. Ona se mora osloniti na nove ljude i savremene ideje i neće biti privezak ni vladajućim ni opozicionim elitama”, objašnjava Marković.

*
Foto: Istinomer/ Zoran Drekalović

Levičari su očigledno u potrazi za formom koja će im omogućiti aktivniji pristup do građana Srbije. Iako su različite leve inicijative poslednjih godina, uprkos vrlo skromnim resursima, štapom, kanapom, posvećenošću i hrabrošću uspele da nametnu važna političko-ekonomska pitanja na dnevni red šire javnosti, kao što su Beograd na vodi, cene komunalnih usluga u osiromašenom Nišu, ili prinudna iseljenja, očigledno je da to nije dovoljno za ozbiljnije prisustvo na političkoj sceni.

“Mislim da leva kritika režima već postoji, a postoji i sada već ozbiljno organizaciono iskustvo i u narednom periodu treba da se posvetimo povezivanju i zajedničkoj artikulaciji”, dodaje Ivan Zlatić.

Šta to praktično znači, moglo bi se naslutiti iz teksta Filipa Balunovića objavljenog na sajtu “Novi plamen” pod naslovom “Treba li Srbiji nova partija levice”.

“Partija levice u Srbiji treba da nastane kao partija koja želi da 2020. godine pređe cenzus, za pet godina dostigne između deset i petnaest posto podrške, za deset (ili brže) da se bori za vlast ili situaciju u kojoj ni jedna važna odluka u državi ne može da se donese bez nje. Jedino takav cilj može privući ljude da se angažuju u njenom radu, uključujući i nas same”, piše Balunović u analizi koja bi mogla da se protumači i kao najava objedinjavanja mnogobrojnih lokalnih levičarskih organizacija u političku stranku.

Sličan zaključak može se izvući  iz reči Ive Marković:

“Sigurna sam da postoji način da se sva ova iskustva povežu i da ćemo u dogledno vreme imati vidljivu novu koherentnu političku organizaciju levice, krajnje je vreme”, kaže ona.

Hoće li se i kada levičari ujediniti, ostaje da se vidi, ali u svakom slučaju klasična partija takve orjentacije je potrebna radi društvenog balansa jer bi  artikulisala mnoge zahteve i potrebe građana koje ostaja van domašaja trenutno dominantnih desnih političkih snaga.

Naslovna fotografija: Istinomer/ Zoran Drekalović
Najčitanije
Povezani članci