Izgubljeni raj

Ja bih, da sam kojom srećom trudbenik Tanjuga, ili neke druge telegrafske agencije, ministru Dačiću pre svakog intervjua ljubazno prineo aparat za merenje alkohola u dahu i krvi: „Da uradimo jedan mali testić za vaše dobro, to traje deset sekundi, i ako vidimo da premašujete nula koma tri promila, u kojem slučaju ne biste smeli sesti za volan, nećemo uzeti ni vašu izjavu, pristajete? Nismo mi novinari manje čovečni i manje dobrohotni nego policija!“


“Na-ša po-be-da! Na-ša po-be-da“, orilo bi se Zelenim sokakom još dugo nakon završene utakmice na male goliće, više od pola veka nisam čuo tako radosne, dečiji iskrene pokliče, sve dok nismo lažnu državu potukli do njenih lažnih nogu zvanih parapodije, kad joj se prohtelo da uđe i u Sveti Interpol, što mi kao uvaženi članovi i osnivači Interpola dakako nismo nipošto hteli dopustiti. 




Naša pobeda vratila me je i u atar, kad Sveti Petar pita Lalu gde je put za Futog. „Neću da ti kažem!“, otresa Lala kao da je to odavno odlučio, ili kao da se takve stvari ne odaju tek tako. „Jel znaš ti ko sam ja?!“ – „Ko god da si, neću ti kazati!“ – „Ja sam Sveti Petar!“ – „Pa neka si! Neću da ti kažem!“ – „Znaš da nećeš ići u Raj?!“ – „Nećeš ni ti u Futog!“ 

Dok smo mi slavili što kosovski Albanci neće u Futog, oni nam uvedoše sankcije, udariše dušmanske takse na ostatke naše zaklane privrede i na naš malokrvni izvoz, ali ako i budemo na izvesnom ovozemaljskom gubitku, slava onoga što smo postigli na njivi, odnosno u Interpolu, daleko nadmašuje sve što će se našoj privredi i Srbadiji na Kosovu obiti o glavu. 

Predsednik je očinski, mada su oni tuđa kost (možda je bolje da kažem: svetosavski), tešio poražene Albance, dok je ministar inostranih dela, iskren i neposredan, udario u otvoreno podsmevanje, koje mislim da ne moram prepričati, čuti ste ga morali ako imate ijedan radio-prijemnik, televizor, tranzistor ili ako tumarate internetom. Vispreno je iskoristio prezime verolomnog Sebastijana i zablistao još više nego kad je pevao „Osmanagu“, i kad mu je na šiške, taj najzad pronađeni organizacioni oblik frizure, umesto čekrkli čelenke kleti Turčin zalepio sto evra. 

Ja bih, da sam kojom srećom trudbenik Tanjuga, ili neke druge telegrafske agencije, ministru Dačiću pre svakog intervjua ljubazno prineo aparat za merenje alkohola u dahu i krvi: „Da uradimo jedan mali testić za vaše dobro, to traje deset sekundi, i ako vidimo da premašujete nula koma tri promila, u kojem slučaju ne biste smeli sesti za volan, nećemo uzeti ni vašu izjavu, pristajete? Nismo mi novinari manje čovečni i manje dobrohotni nego policija!“ 

*
Ivica Dačić / Foto: Fonet, Aleksandar Levajković

Netestirani Dačić jedan je od dva nedobra naša policajca, drugi je ministar Vulin. Slavna kombinacija za saslušanja, jedan dobar, i jedan rđav policajac, kod nas ne može da daje željene rezultate, jer je naš dobri policajac, a to je naš baš predsednik, toliko snažna i sugestivna ličnost da smo na drugi tas morali da stavimo dva pomenuta ministra. 

Dobri policajac je i meni poslao pismo u kojem me je prehvalio, u milosti PIO-a sam možda tek pola godine, a potriasaiushchaia zahvalnica tiče se godina i godina, vladar mi blagodari za plemenitost, odricanje, nesebičnost, mudrost, požrtvovanost, evo, opet žmarci, mada je ovo puko prepričavanje; osetio sam se kao da mi uručuje Partizansku spomenicu, a ja se u NOP uključio na Svetog Trifuna 1945! 

Iako me nije lično oslovio, na vrhu pisma stoji elegantno i neodređeno „Poštovani“; pošiljalac se potpisao, ne kaže otkud mu moja adresa, i kako zna da sam uopšte primljen u porodicu penzionerskih naroda; stranka nije žalila ni truda, ni vremena, ni hartije, poštarina plaćena kod Pošte 11200 Beograd, ja nisam hteo ni najbližima da pročitam šta mi je Stranka pisala (na koverti se samo njeno ime plavi), pozvao sam se na nepovredivost prepiske koje se sećam još iz socijalističkih ustava, ali vidim da su drugi dobitnici pisma, koje je, gle, isto kao i moje, na sve strane razglasili šta im je predsednik u četiri oka svojim glasom - koji se sam uzruja od lepote i dubine onoga što izgovara – kazao. 

*
Aleksandar Vučić i Emanuel Makron / Foto: Fonet/TV Fonet

Bilo kako bilo, predsednikovo pismo probudilo je umnogome posustalu epistolarnu književnost, nadahnulo je francuskog pisca Makrona da se okuša u ovom umetničkom žanru, pa je pismopiscu (ovome koji je pisao meni i meni sličnima) poslao ljubavno pismo u ime francuskog naroda i u svoje lično ime, potpisao se kao brat po oružju, iako je od tog našeg bratimljenja prošao čitav vek, i mi novo oružje, dobro, ne uvek ganc novo, koje je jamac naše neutralnosti i miroljubivosti, nabavljamo u Rusiji pod slovenski povoljnim uslovima. Makronovu poslanicu je sa hvale vrednim dočaravanjem ne znam ni koliko spikera pročitalo, ono što je umetnički napisano zvuči dobro ko god da ga čita, pa su se televizije nadmetale koja će više puta da ga predoči publici, da ne promakne nijednom gledaocu, a da oni koji su pismo već čuli još jednom vide koliko nas predsednik bivše kolonijalne sile ceni, najvećma zbog svega što naš predsednik za nas čini i preduzima: kad bi se skupila pisma iz pera g. Mitrović Željka, pa pisma dvojice predsednika, mogla bi da se izda baš lepa knjiga koja bi bila prevedena na sve jezike osim albanskog.

Povezani članci