Početna Članci Analize Analize Povlačanje priznanja bezvredno bez značajnijih zemalja

Povlačanje priznanja bezvredno bez značajnijih zemalja

"Ta brojka 100 zaista nije magična, niti relevantna brojka koja utiče na stvarnu nezavisnost ili zavisnost Kosova, ali ni na prijem Kosova u UN ili neke druge međunarodne institucije", kaže u razgovoru za Istinomer Tibor Varadi, profesor međunarodnog prava, povodom sve češćih izjava ministra spoljnih poslova Srbije Ivice Dačića kako će do kraja godine svojim aktivnostima uspeti da smanji broj zemalja koje su priznale Kosovo na manje od 100.


Poslednjih dana u većini medija u Srbiji moglo se čuti ili pročitati da je čak deset zemalja povuklo priznanje Kosova u poslednjih godinu dana. Na listi su Granada, Komonvelt Dominika, Surinam, Liberija, Sao Tome i Principe, Gvineja Bisao, Burundi, Papua Nova Gvineja, Lesoto i Unija Komora. Najavljeno je i da će ukupan broj zemalja koje su priznale Kosovo do kraja godine biti ispod 100. Pre nego što krenemo u analizu da li je brojka od 100 država moguća i magična neophodno je ukazati na činjenicu da informacija o deset povučenih priznanja nije tačna, ali i da se, zbog oprečnih tvrdnji Beograda i Prištine, kao i nepostojanja drugih, nezavisnih izvora tačan broj zapravo ni ne može utvrditi.

*
Ministri inostranih poslova Unije Kamora i Srbije, Suef Mohamed El-Amin i Ivica Dačić/ Foto: FoNet/ MSP

Demanti, demanti demanta i ponovna priznanja
 
Spoljnopolitičke aktivnosti Srbije odnosno Ivice Dačića kao ministra u pokušajima da privoli deo zemalja koje su već priznale Kosovo da povuku priznanje, ili da one koje to još nisu, ni ne učine, započele su krajem prošle godine. Prva na listi zemalja koje su, prema Dačićevim tvrdnjama, povukle priznanje bila je Gvineja Bisao. Mesec i po dana kasnije, u januaru ove godine iz Prištine je stigao demanti ove Dačićeve tvrdnje, a nekoliko meseci kasnije kosovski diplomata Ramadan Gaši stupio je na dužnost ambasadora Kosova u Senegalu, Zambiji, Čadu, pa i Gvineji Bisao.
 
Sledeća na Dačićevoj listi bila je Liberija. Ova afrička država nedvosmisleno je negirala tvrdnje našeg ministra spoljnih poslova, podsetivši da je bila među prvim državama koje su priznale Kosovo, još maja 2008. 
 
“Dve zemlje nastavljaju da uživaju međusobno poverenje i prijateljstvo”, navodi se u saopštenju Ministarstva inostranih poslova Liberije, izdatom u junu 2018.
 
Kada je reč o Burundiju, Papua Novoj Gvineji, Surinamu i Lesotu još uvek je nejasno da li su ove zemlje povukle svoje priznanje Kosova, jer su iz Beograda i Prištine stizale oprečne tvrdnje o povlačenju priznanja, a pouzdani, nezavisni izvori nisu dostupni.

*
Ministri inostranih poslova Burundija i Srbije, Alan Aime Njamitve/ Foto: FoNet/ MSP

Ono što je, pak, izvesno je da Sao Tome i Principe, još jedna zemlja na listi ministra Ivice Dačića koja je, prema njegovim tvrdnjama povukla priznanje, to zapravo nije učinila, jer se ne nalazi na listi 110 država koje su uopšte i priznale Kosovo. 
 
Naime, odluka ove zemlje da prizna Kosovo 2012. nikada nije bila zvanična, jer nije prošla tamošnju skupštinsku proceduru, tako da je 2013. godine Kosovu stigao dopis gde se naglašava da ova zemlja nije priznala Kosovo, o čemu je naš javni servis pre pet godina i izvestio: “Sao Toma i Principe ima principe”. 
 
U tom smislu i ovogodišnja tvrdnja ministra Dačića, da je ova ostrvska država na listi od deset zemalja koje su povukle priznanje, nije isitinita. 
 
Za profesora Varadija, međutim, sasvim je irelevantno da li su zemlje o kojima govori ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić povukle svoje priznanje, kako tvrdi Srbija, ili nisu, kako tvrdi Kosovo, jer “one zaista nisu značajni igrači na međunarodnom političkom terenu”. 
 
“Ako bi broj zemalja koje su priznale Kosovo drastično opao i ako bi se među njima našle i neke značajnije zemlje onda bi to možda i imalo uticaja na buduće članstvo Kosova u UN, UNESCO ili Interpol”, smatra Varadi dodajući da “čak iako Grenada ili neke pomenute zemlje i ne priznaju Kosovo, to ne znači da one neće glasati za članstvo Kosova u nekoj od međunarodnih organizacija”. 
 
Sa druge strane, kaže Varadi, “nisam baš siguran da građani Granade uopšte i znaju gde je Kosovo, ali ni Srbija”. 
 
“Osim političkog pozicioniranja obe strane pred završnu fazu pregovora, ne vidim druge posledice kada govorimo o (ne)povlačenju priznanja Kosova”, objašnjava Varadi.
 
Sa njim se slaže i predsednik Centra za spoljnu politiku Dragan Đukanović.
“Beograd pokušava da ojača pregovaračku poziciju i možda ovim povlačenjem kosovskog priznanja i može da je ojača, ali svakako ne može da utiče na prijem Kosova u međunarodne instiucije, jer on zavisi od Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, a ne samo od proste većine zemalja u UN”, kaže Đukanović za Istinomer, dodajući da jedno od rešenja za Kosovo može da bude i specijalni status koje imaju Palestina ili Vatikan.
Članstvo u UN i priznanje Kosova
 
U prištinskim političkim krugovima Dačićeva kampanja za povlačenje priznanja Kosova se uglavnom slabo komentariše, uz konstataciju da se time “bakću samo srpski mediji”. I ovde se može čuti da odluka o prijemu Kosova u UN ili neke druge međunarodne institucije malo zavisi od broja zemalja koje su priznale Kosovo. Kao potvrdu ove tvrdnje navodi se primer Crne Gore, koja je primljenja u UN, iako je pre toga imala samo 61 priznanje. 

Za razliku od Dačićevih deset zemalja koje su povukle priznanje, u Prištini tvrde da ih ima tri, te da “saveznici Kosova: SAD, Engleska i Francuska rade na tome da ih ne bude ni toliko”. Znatno dominantnija tema od pitanja povlačenja priznanja Kosova u kosovskim medijima ovih dana je završnica dijaloga Beograda i Prištine, odnosno Kosova i Srbije. 

Predsednik Kosova Hašim Tači je nedavno na Tviteru napisao da je krajnji ishod pregovora članstvo Kosova u UN. U tom smislu Dačićeva kampanja se, kako je za Istinomer prokomentarisao politikolog Migjen Kelmendi komentariše kao odvlačenje pažnje od suštinskog pitanja. 

“Izjave gospodina Dačića shvatam kao potrebu da se fokus javnog mjenja u Srbiji odvuče od onoga sto se u stvari odvija na očigled svih: istorijski pokušaj da se dođe do kompromisa u rešavanju 'zamrznutog konflikta' izmedju Kosova i Srbije. Pošto se dogovara o veoma delikatnim rešenjima na najvišim državnim instancama sa obe strane, mislim da gospodin Dačic ovakvim 'balonima' i 'patkama' pomaže da se odvuče pažnja od bolnih i jedino mogućih rešenja”, kaže Kelmendi. 

Sličnog stanovišta je i profesor Tibor Varadi koji konstatuje da se geslo “da sačuvamo Kosovo” sa srpskog prava, srpske vojske, srpske policije “kojih očigledno više nema na Kosovu”, sada preselilo na teren povlačenja priznanja Kosova, jer “Srbija ni u čemu više nema ingerencije na Kosovu”. 
“Drugo je pitanje”, kaže Varadi, “da li je secesija Kosova protivna međunarodnom pravu”. Moje je mišljenje da jeste, ali je istovremeno danas i činjenica da Kosovo nije deo Srbije”, kaže profesor Varadi, dodajući da je “u tom kontekstu znatno važnije pažnju usmeriti na nastavak dijaloga, nego na fiktivnu brojku 100”
U ime naroda ili teritorija
 
“Pregovori se već duže vreme kolebaju između malih koraka napred i koraka nazad”, smatra Varadi dodajući da je bitno reći i da jedno od aktuelnih rešenja, koje se sve češće pominje – razgraničenje, zapravo znači da je Kosovo država, “jer da nije Srbija ne bi tražila razgraničenje na sopstvenoj teritoriji”. 
 
Da je Kosovo država, uz konstataciju da krajnji ishod pregovora mora biti konačno priznanje, “jer je Vučić to još na početku pregovora obećao svim važnijim međunarodnim faktorima, pre svega Nemačkoj”, poruka je iz prištinskih političkih krugova bliskim pregovaračkom timu u kojima se još i konstatuje da će Srbija, odnosno sam predsednik Vućić priznati Kosovo, ali da “zauzvrat mora nešto i da dobije o čemu se sad još jedino i pregovara”. 

*
Konferencija ministra Dačića o državama koje su povukle priznanje/ Foto: Twitter

Iako se sve češće može čuti ideja o razgraničenju kao mogućem rešenju, razmena teritorija, bar prema dosadašnjim izjavama predstavnika najuticajnijih evropskih zemalja, pre svega Nemačke, malo je verovatna. Pre svega, jer, kako se naglašava u Prištini, “i Bosna bi mogla krenuti tim putem, što je veoma opasno”.
 
Prema rečima profesora Varadija, sa stanovišta ljudskih prava Srbi na Kosovu imaju pravo da sačuvaju svoj identitet kroz kulturu, obrazovanje, jezik i običaje. 
 
“Da li će to biti kroz određen stepen autonomije ili razmenu teritorija zavisi od dogovora Srbije i Kosova. I treba podržati ono što se obe strane dogovore, ako se dogovore”, kaže Varadi, dodajući da “ako se ne dogovore međunarodni akteri će i dalje biti glavni na kosovskoj političkoj sceni”.

Naslovna fotografija/ Ministri inostranih poslova Unije Kamora i Srbije, Suef Mohamedom El-Amin i Ivica Dačić/ Foto: FoNet/ MSP