Početna Članci Analize Analize Novi zakon pod parolom “hvala državi”

Novi zakon pod parolom “hvala državi”

Ideja da se primaoci socijalne pomoći, kako je onomad ministar Vulin objasnio, zahvale državi na tome svojim (besplatnim, uslovljenim) radom, našla je mesto i u predlogu novog Zakona o socijalnoj zaštiti. Prema poslednjim zvaničnim podacima, socijalnu pomoć prima oko 250.000 građana, iako ispod granice apsolutnog siromaštva u Srbiji živi više od pola miliona ljudi - sa manje od 11.500 dinara mesečno. Međutim, pooštravanje uslova za dobijanje pomoći verovatno će smanjiti broj korisnika.


Čuvena namera Vlade Srbije da zakonski obaveže primaoce novčane socijalne pomoći da tu pomoć “zarade“ i tako “kažu hvala državi“ iz 2014. godine mogla bi da se nađe i u zakonu. Pre više od tri godine podneta je inicijativa za ocenu ustavnosti ove vladine Uredbe, jer se kosi, pre svega sa Ustavom Srbije, ali i nekoliko međunarodnih konvencija. Međutim, umesto odluke Ustavnog suda, uredba je ušla u Nacrt izmena zakona o  socijalnoj zaštiti. Sem ovoga, predlog zakona sadrži i brojne izmene, koje će, prema mišljenju stručnjaka, dodatno ugroziti najsiromašnije građane Srbije.

*
Vulin i Mali sa korisnicima socijalne pomoći čiste sneg u Beogradu/Foto:FoNet/Zoran Mrđa

Grupa organizacija civilnog društva zatražila je od Vlade Srbije da povuče Nacrt o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti, jer se, kako su objasnili, njima ozbiljno ugrožavaju interesi korisnika usluga socijalne zaštite i ograničavaju osnovna ljudska prava.

A šta je sve sporno u ovom dokumentu koji treba da reguliše kompletan sistem socijalne zaštite u Srbiji?

Da krenemo od najproblematičnije izmene – “ozakonjenje” Vladine Uredbe o merama socijalne uključenosti korisnika socijalne pomoći, koju je onomad, kada je usvojena promovisao tadašnji ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin.

“Radna aktivacija nije nikakva kazna, već je to samo način da čovek, koji je sada u stanju socijalne potrebe, pokaže svojim radom i obrazovanjem da socijalnu pomoć ceni i da je spreman da se za nju bori, da za nju radi, da se zahvali društvu. Ako država već vodi računa, ako država ne smanjuje socijalna davanja, onda je ovo dobar način da se kaže državi hvala i da se kaže svojoj zajednici hvala", poručio je tada Vulin najsiromašnijim građanima Srbije.

Na čelu resornog ministarstva Vulina je u međuvremenu zamenio Zoran Đorđević, ali se odnos prema siromašnima (o kojima bi, po definiciji najviše trebalo da brine upravo Ministarstvo za socijalna pitanja), očigledno nije promenio, jer je tekst Uredbe prepisan i u Nacrt zakona, koji je predložilo ministarstvo.

Tako u nacrtu piše da centar za socijalni rad može da preispita pravo na socijalnu pomoć, ukoliko “na bilo koji način, dođe do saznanja o činjenicama koje bitno utiču na uslove za korišćenje tog prava”. 

Jedna od tih bitnih činjenica, kako piše u nacrtu, jeste i ta da se korisnik “neopravdano ne odazove pozivu za učešće u radovima od opšteg interesa bez naknade”.

Dakle, u praksi će, ako bude usvojen, zakon omogućiti državi da primaoce novčane socijalne pomoći uslovi da moraju obavljaju javne radove. 

Prinudni rad kršenje osnovnih ljudskih prava

Šta je tu sporno? Pre svega, činjenica da niko, pa ni država, ako je po članu 26. Ustava Republike Srbije i nekoliko međunarodnih konvencija nema pravo da bilo koga primorava, odnosno uslovi (bilo čime) da obavlja bilo koji posao koji ne želi. 

Dalje, u Konvenciji o prinudnom radu Međunarodne organizacije rada, na čije se primenjivanje Srbija obavezala, piše da “prinudni ili obavezni rad označava svaki rad ili uslugu koji se zahteva od jednog lica pod pretnjom ma koje kazne i za koji se to lice nije ponudilo dobrovoljno“.

Sem Konvencije Međunarodne organizacije rada, prinudni rad nadalje zabranjuju i Član 4. Evropske konvencije o ljudskim pravima, Evropska socijalna povelja, Član 26. Ustava Republike Srbije, ali i Član 31. Zakon o zapošljavanju i osiguranju u slučaju nezaposlenosti, koji kaže da "nezaposleni ima pravo da slobodno bira posao i zaposlenje".

*
Neformalno naselje Čukarička padina/Foto: Istinomer/Zoran Drekalović

Međutim, čak i da, za trenutak zanemarimo kršenje osnovnih ljudskih prava (što je u iole uređenoj pravnoj državi nemoguće) i pretpostavimo da je ova odredba “popločana dobrim namerama” da se građani koji su godinama bez posla izvuku iz siromaštva, postavlja se pitanje da li prinudno obavljanje javnih radova pod pretnjom uskraćivanja novčane pomoći zaista može da doprinese većoj socijalnoj i ekonomskoj inkluziji dugogodišnjih korisnika. 

Gledajući dosadašnje iskustvo, teško. Uredba se sporadično primenjivala unazad skoro tri godine, u nekim gradovima su korisnici socijalne pomoći već bili upućivani na obavljanje javnih radova, pod pretnjom uskraćivanja ili smanjenja materijane pomoći. Da li su se, na taj način, integrisali u društvo i jesu li postali konkurentiji na tržištu rada? Jesu li se izvukli iz bede i nesigurnosti u kojoj žive? 

Kako objašnjava Danilo Ćurčić iz organizacije “A11 - Inicijativa za ekonosmka i socijalna prava”, korisnici su do sada morali da obavljaju teške, fizičke poslove koji im ni na koji način ne podižu kompetencije, a sve to bez ikakvog osiguranja ili prava iz radnog odnosa, i na kraju zarade.
“Pokazalo se da to, uglavnom podrazumeva čišćenje snega, održavanje čistoće, pa čak i kopanje raka, kako su nas obavestili iz jednog Centra za socijalni rad u Srbiji. ‘Ozakonjenje’ prinudnog rada ni na koji način neće dovesti do veće socijalne uključenosti najsiromašnijih, jer ni Uredba nije donela nikakve rezultate. Ovakvim zakonskim odredbama novčana pomoć izlazi iz sfere socijalne zaštite i predstavlja tipičan primer takozvanog ‘workfare’ koncepta, gde država socijalnu pomoć uslovljava određenim radom, a ne pruža je onima kojima je neophodna usled teških životnih okolnosti, što joj je, osnovna, svrha”, kaže Ćurčić za Istinomer.
Od resornog ministarstva nismo dobili odgovor na pitanje kako će tačno pomenute izmene i dopune unaprediti sistem socijalne zaštite, niti šta od njih imaju oni na koje se odnosi - najsiromašniji građani. 

Iz ovih odredbi možemo da zaključimo samo da će uslovi za dobijanje biti pooštreni, a samim tim i da će ubuduće manje građana moći da računa na državnu pomoć. 

Oko 250.000 apsolutno siromašnih ne prima socijalnu pomoć

A koliko je onih kojima je u Srbiji potrebna pomoć države da bi preživeli? Prema podacima Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, u 2016. godini novčanu socijalnu pomoć primao je ukupno 255.101 korisnik. Da bi država u ovom trenutku nekome odobrila ovo pravo, znači da pojedinac na sme da ima više od 8.168 dinara bilo koje vrste prihoda, koliko mu i sleduje od države na mesečnom nivou u vidu novčane socijalne pomoći.

Međutim, to je samo jedan deo priče o broju siromašnih u našoj zemlji. Podaci kojima raspolaže Sarita Bradaš iz Centra za demokratiju kažu da u Srbiji više od pola miliona ljudi živi ispod granice apsolutnog siromaštva, što u prevodu znači da mesečno živi sa manje od 11.694 dinara.
“Ukoliko, ove brojke uporedimo sa brojem korisnika novčane socijalne pomoći, vidimo da čak ni svi oni koji su apsolutno siromašni ne primaju pomoć od države. Takođe, manje od 15 odsto onih koji su u riziku od siromaštva (nemaju više od oko 15.000 dinara mesečno za život) prima novčanu pomoć. Dakle, imamo veoma mali obuhvat ljudi koji primaju pomoć u odnosu na one kojima je ona zaista potrebna”, objašnjava Bradaš.
Naša sagovornica dalje navodi da se Srbija već godinama nalazi u grupi zemalja koje jako malo troše na socijalna davanja, a koja pritom imaju i malo efekta u popravljanju životnih uslova najugroženijih.
“U godišnjim izveštajima Evropske komisije o napretku Srbije u EU integracijama uvek se preporučuje povećanje obuhvata korisnika socijalnih davanja. Sa druge strane, u obrazloženju nacrta koje je Ministarstvo sastavilo postoji potpuno jasna namera da se uštedi. Naime, pisci predloga procenjuju da bi se primenom odredbi zakona koje omogućavaju aktivaciju radno sposobnih korisnika umanjili postojeći budžetski rashodi za ovu oblast i to između tri i četiri procenta, što ukupno oznosi od 390 do 520 miliona dinara na godišnjem nivou. Smislili su, dakle, da će da uštede novce tako što će manje radno sposobnih dobijati novčanu pomoć”, kaže Bradaš.
Redovno školovanje dece uslov za pomoć

No, uslovljavanju dobijanja novčane socijalne pomoći ovde nije kraj. Nacrtom je, naime, predviđeno i da porodice mogu da izgube pravo na pomoć “ukoliko se dokaže da dete ili deca ne pohađaju redovno školovanje i ne ostvaruju uspeh u obrazovnom sistemu”. 

Ova odredba, tvrde potpisnici inicijative za povlačenje Nacrta, kosi se sa još jednom međunarodnom konvencijom. Naime, u analizi predloga koju je sačinila organizacija “A11 - Inicijativa za socijalna i ekonomska prava” piše da je ova odredba suprotna članu 3. Konvencije o pravima deteta.

*
Neformalno naselje Čukarička padina u Beogradu/Foto: Istinomer/Zoran Drekalović

“Socijalna pomoć služi tome da se deca zaštite od siromaštva i da im se obezbedi prilika za život u dostojanstvu i odgovarajući razvoj, a ne da se nagrade posebno uspešna deca i sankcionišu ona koja se suočavaju sa teškoćama u obrazovanju. Nastavak školovanja se postiže obrazovno-socijalnim radom sa porodicom i uključivanjem Centra za socijalni rad, sa ciljem davanja podrške porodici. Ovo u velikom broju slučajeva za posledicu može da ima odustanak od daljeg pohađanja nastave deteta, jer će suočene sa nedostatkom materijalnih i drugih sredstava porodice biti prinuđene na druge oblike snalaženja u koje često budu uključena i deca”, piše u analizi Nacrta.

Pomoć najviše devet meseci

Osim odredbi koje će, kako naglašavaju stručnjaci, dodatno pogoršati položaj najugroženijih građana, kreatori novog Zakona o socijalnoj zaštiti propustili su i da poprave problematične članove u važećem propisu.

Primera radi, u zakonu je ostala sporna odredba, koja kaže da radno sposobni korisnici pomoć mogu da primaju najviše devet meseci u godini.
“Pojedinci i porodice čiji članovi ne mogu da pronađu zaposlenje u toku preostala tri meseca ostaju bez ikakvih sredstava za život i bez mogućnosti da zadovolje osnovne životne potrebe. Prekidi u primanju novčane socijalne pomoći korisnike potiskuju u još dublje siromaštvo i u opasnost od drastičnog pogoršanja životnih uslova, a neretko ih izlažu riziku od toga da ostanu beskućnici zbog nemogućnosti da plate troškove komunalnih usluga i zakupnine, čemu su naročito izloženi korisnici socijalnih stanova”, navodi Ćurčić.
Takođe, predlog se ni na koji način ne bavi odredbom važećeg zakona koja propisuje da srodnici, pod pretnjom suda, moraju da izdržavaju građane koji iz bilo kog razloga ne mogu samostalno da se izdržavaju. Ovakvo rešenje ih, kaže naš sagovornik, neretko ostavlja bez ikakvih prihoda, jer se zbog straha od narušavanja porodičnih odnosa ne usuđuju da tuže članove porodice.

Prema mišljenju Sarite Bradaš, propuštena je i prilika da se sistem socijalne zaštite, konačno, usmeri i na stanovnike ruralnih područja.
“Stopa rizika od siromaštva je narasprostranjenija u selima. Podaci govore da je u ruralnim područjima skoro 900.000 ljudi u ovoj kategoriji. Međutim, u Nacrtu je ostala sporna odredba koja kaže da je onaj ko ima više od pola hektara zemlje nema pravo na novčanu socijalnu pomoć, što isključuje ogroman broj građana kojima je pomoć neophodna”, objašnjava Bradaš.
Podaci "na izvolte"

Dalje, organizacije koje traže povlačenje Nacrta upozorile su i na preširoka ovlašćenja Centara za socijalni rad u pogledu prikupljanja podataka o korisnicima, što, kako su napisali u svom apelu, stvara rizik od neproporcionalnog zadiranja u prava građana i kršenja prava na privatnost iz člana 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Član 41. Nacrta Previđa da Centar za socijalni rad može “da preispita uslove za ostvarivanje prava korisnika ukoliko, na bilo koji način, dođe do saznanja o činjenicama koje bitno utiču na uslove korišćenja tog prava”.

“Nesumnjivo je da korišćenje i ‘dolaženje na bilo koji način’ do podataka o korisnicima predstavlja obradu podataka obuhvaćenu Zakonom o zaštiti podataka ličnosti i da pojedinac ima pravo da zna, ko, zašto i koje podatke o njemu obrađuje, od koga su prikupljeni podaci… Član 41. ne odgovara na ova pitanja i ne pruža nikakve garancije za sprečavanje zloupotreba”, stoji u analizi organizacije A11.

I za kraj, još jedna od važnijih primedbi na predloženi nacrt odnosi se na centralizaciju sistema socijalne zaštite koja je njime predviđena. Mogućnost da brojne podzakonske akte propisuje ministar bez prethodnog propisivanja osnovnih pojmova i uslova, prema mišljenju stručnjaka, kosi se sa načelima pravne sigurnosti i može dovesti do naknadnog umanjenja prava korisnika novčane socijalne pomoći. Uostalom, to smo imali priliku da vidimo kada je Vulin, kao ministar predložio, a Vlada usvojila već spomenutu spornu Uredbu o upućivanju na besplatni javni rad najsiromašnijih građana.

Plus, suprotno preporukama Evropske komisije o decentralizaciji sistema socijalne zaštite, lokalna samouprava neće smeti ni da postavi, ni da smeni direktora centra za socijalni rad bez prethodne saglasnosti nadležnog ministarstva.

Naslovna fotografija: FoNet/Zoran Mrđa
Povezani članci