Predsednikova noćna mora

Pripremajući se da započne govor pred nepreglednim brojem ljudi u Bačkoj Palanci 4. avgusta, na dan obeležavanja akcije “Oluja“, Predsednik je na brzinu, još jednom, preleteo preko reči koje su dan ranije pokuljale iz njega na papir. Bio je zadovoljan: Govor je bio besprekoran, i, verovatno, najvažniji kojeg će publika ikada čuti. Predsednik je znao da će prisutni da ga izvižde, ali, možda prvi put u životu, nije ga bilo briga.

Nakon Promene koja mu se dogodila, najpre je dugo i iskreno plakao, kao nikada do tada. Sve je izašlo iz njega. Ponovo je proživljavao stvari koje je radio i govorio tokom prethodnih četvrt veka; sustigla ga je sva ona zloba, mržnja i otrov koje je nemilice, gotovo nadljudskim naporima, sejao gde god je mogao; stigle su ga sve laži koje je govorio i kojima je ljudima nanosio zlo. I kako bi plač krenuo da posustaje, nešto novo, potisnuto, zaboravljeno, počelo bi da izlazi, da kulja iz tog, činilo se, nepresušnog izvora. I sve to je morao da isplače, gorko i snažno, celim telom, jecajući.

Najzad ga je sve stiglo i trajalo je, danima.

A nakon toga, usledio je mir u njegovoj duši, spokoj kakav nikad nije osetio. Nije više bilo one neutoljive potrebe da radi i govori stvari samo da bi se nekome dopao: kako onima koji su voleli čvrstu ruku, grubost, hrabrost i iznad svega zaštitu, onima koji su voleli da vide da je Predsednik isti kao i oni, da se muči, da ga život ne mazi, da se trudi, da ne spava i da je vredan, tako i onim drugima, koji ni za šta od toga nisu marili. Sećao se, mada je to sada delovalo kao događaj iz nekog prethodnog života, kako je namerno govorio tiho, do granice čujnosti, da bi se dodvorio onima koji nisu voleli kada on viče; kako se iz sve snage pretvarao da se promenio, da je neko drugi, samo da bi ga svi voleli, a sve uzalud.

Međutim, sada, sve to mu je bilo potpuno nevažno. Postigao je mir sa sobom i više mu nikakva mišljenja i rejtinzi koje je ranije opsesivno skupljao nisu bili potrebni, niti ih je želeo. Možda prvi put, osetio je odgovornost koju je imao pred građanima koji su ga izabrali: da uradi nešto za sve njih, a da to bude dobro i njima na korist.

Nakon toga, nakon te spoznaje da želi da uradi nešto dobro za građane Srbije, sve je išlo glatko. Promena, koju je preživeo, nije mu ni takla sve prethodne sposobnosti, ono u čemu mu nije bilo premca: sposobnost ubeđivanja, znanje kako da utiče na emocije ljudi, kako da ih umiri, a kako da ih uplaši, i kako da mu veruju. Govor je bio njegovo oružje i onda, u prethodnom životu, kada ga je koristio da na sve strane izazove razdor, napravi spletku, zastraši, učini nelagodu, neprijatnost, a neretko izazove i bes kod objekata tih njegovih silnih verbalnih bičevanja. Sada, nakon Promene, znao je – govor će postati sredstvo kojim će pomoći građanima: i onima koji su ga izabrali, i svima drugima; napokon, bio je Predsednik svih građana.

I taj Govor je jednostavno izašao iz njega. Osećao je da mora građane da izvuče iz ambisa u koji ih je gurnuo, da i oni moraju da se oslobode sveg tog tereta koji je on nosio celog života, i kojim je nesebično opterećivao i druge, sve koji su bili podložni otrovu koji je širio. A ovaj Govor biće prvi korak ka njihovom otrežnjenju od mržnje i ksenofobije, kojima ih je godinama trovao: ujedno, govor koji će, osećao je to negde u dubini, doprineti da oni koji ga nisu voleli, oni kojima je tiho govorio, počnu da ga gledaju drugačijim očima. Nekad bi mu srce zaigralo zbog toga, ne i danas, sada mu je to bilo nevažno.

***

Već je pao mrak u Bačkoj Palanci tog 4. avgusta, a reflektori su, kao i mnogo puta ranije, bili upereni u njega. Pogledao je u nepreglednu masu u mraku ispred sebe, udahnuo, i počeo.

“Danas smo došli ne samo da obeležimo najstrašnije dane i godine u najnovijoj istoriji, u kojima je otpočela golgota čitavog jednog naroda, naroda na čija leđa je natovaren krst roda, porekla i vere, i naroda koji je šiban mržnjom, nego i da posvedočimo pred svima, a pogotovo pred onima koji su zaboravili – namerno ili slučajno – da je svaki zločin večan, i da ne može ni da se zaboravi, ni opravda, a najmanje može da se slavi.“

Predsednik je na trenutak podigao glavu, pogledao u publiku preko naočara, pa nastavio.

“Ti koji slave treba da znaju: kada ubiješ nekog danas, ubio si ga i sutra, kada prognaš nekoga danas, prognao si i njegovo juče, prognao si svaki detalj čitavog njegovog života, svu njegovu prošlost, svaki njegov bogovetni dan i svaki tren čitavog njegovog postojanja. I nema okvira u koji to može da se smesti, nema rama, nema odrednice za nešto što je zauvek tu, i u nama, i oko nas.

I nije nikakva slučajnost što su datumi zločina zbog različitosti vere i nacije isti. Nacisti su, ne znam jeste li znali, 4. avgusta 1944. godine provalili u sigurno skrovište jevrejske devojčice Ane Frank, i odveli je u logor da umre. Na isti taj dan 4. avgusta 1995. godine, hrvatska vojska i policija provalila je u Krajinu, ubivši više od 2.000 i proteravši 250.000 ljudi. A srpska vlada i srpska vojska, policija i paravojne snage, koje su tokom 1998. i 1999. godine ubili više od 10.000 i proterali sa teritorije Kosova oko 800.000 Albanaca, samo su ponovili istu stvar – isti zločin protiv nekoga ko je različit, ko ima drugačije ime, prezime, poreklo, i nekog svog boga. Ja to dobro znam, bio sam ministar u toj vladi.“

Iz publike se začuo žamor. Predsednik je bio spreman na to, i nije ga doticalo. Postoje stvari koje moraju biti rečene, pomisli. Odjednom mu na pamet padoše reči Vojislava Šešelja iz 1999. godine, svog tadadašnjeg učitelja i idola, ali i potpredsednika Vlade Srbije: “Ako dođe do bombardovanja od strane NATO pakta, ako dođe do američke agresije, mi Srbi ćemo prilično stradati, ali Albanaca na Kosovu neće biti“. Predsednik se seti da je u tim trenucima stajao iza Šešelja, da mu je ta rečenica tada delovala potpuno normalno, i – strese se, kao da napolju nije bilo vruće avgustovsko veče.

Žamor se malo primiri, a Predsednik nastavi:

“U svim ovim slučajevima, jedina krivica i Ane Frank i Srba iz Krajine i Albanaca sa Kosova bila je ne nešto što su uradili, nego nečije ubeđenje da će bez njih neka zemlja, neki ljudi, biti lepši i bolji. U svim tim slučajevima traženo je i primenjeno je ’konačno rešenje’, u svim tim slučajevima oni koji su drugačiji, optuženi su samo za svoje postojanje“, reče Predsednik, a žamor pređe u komešanje; čuo se i pokoji zvižduk.

Predsednik se nije obazirao.

“I nije puka koincidencija to što je Hitler 1919. godine optužio Jevreje za to što se množe, i što je istu tu reč, ’množili su se’, upotrebio Tuđman u svom govoru u praznom Kninu, oslobođenom od Srba, oslobođenom od sopstvenih stanovnika. Niti je koincidencija što sam ja lično u više navrata plašio sve naše sugrađane time da Albanci imaju mnogo viši natalitet od Srba, te da će, ukoliko se ne razgraničimo i podelimo po etničkom principu, Albanci uskoro činiti većinu na jugu Srbije. Suštinski sam rekao isto: optužio sam ih da se ’množe’“.

Žamor i komešanje su polako prelazili u nevericu.

“Nadam se da vam je jasno koliko je takav način razmišljanja pogrešan, i ne samo pogrešan, već i opasan. To je logika nacionalizma, logika koja traži neprijatelja u susedima, u celom svetu, pa čak i među sopstvenim građanima. Ja lično sam nahuškao građane Srbije na druge građane Srbije, na Albance koji žive u okolini Vranja, rekavši da ćemo uskoro morati da branimo Vranje od njih. Zbog toga im se najdublje i najiskrenije izvinjavam.“

 Neverica u publici prešla je u blagi šok.

“Motiv je, dakle, važan, isto kao i zločin koji je prouzrokovao. Mržnja u svojoj iracionalnosti ne prepoznaje ni vreme, niti bilo kakav kraj, osim onog konačnog, da nekoga nema. Razlika je, posle svega, samo u brojkama koje govore ne o manjoj želji, nego o manjoj efikasnosti, a namera je ista  – Hitler je hteo svet bez Jevreja, Hrvatska, njena politika, je htela Hrvatsku bez Srba, jer su, kako je rečeno, razarali ’hrvatsko nacionalno biće’. A Srbija je htela Srbiju i Kosovo bez Albanaca, i upotrebila je sav svoj državni aparat da u tome uspe. I ako to nije namera, a šta je onda namera? Ako to nije etničko čišćenje, a šta je onda etničko čišćenje? Ako to nije zločin, najveći od svih zločina – zločin zbog krvi, nacije i vere – a kako onda zločin uopšte izgleda…?“

***

Predsednik se trže iz sna, sav mokar od znoja; pridiže se u krevetu i duboko huknu. Još uvek ne znajući šta mu se zbiva, pogleda na svoj noćni stočić i upali lampu: sat je pokazivao da je još 3. avgust 2018. godine, a na stočiću je bio govor spremljen za sutra, za obeležavanje 23. godišnjice “Oluje“. Sav mahnit, Predsednik poče grozničavo da lista i prebira po govoru, tražeći: da li je sve ovo samo sanjao ili je stvarno napisao ovakav govor?

Pročita početak i ponovo ga obli leden znoj: “Danas smo došli ne samo da obeležimo taj najstrašniji dan u najnovijoj istoriji, dan u kome je otpočela golgota čitavog jednog naroda, naroda na čija leđa je natovaren krst roda, porekla i vere, i naroda koji je šiban mržnjom, nego i da posvedočimo pred svima, a pogotovo pred onima koji su zaboravili – namerno ili slučajno – da je svaki zločin večan, i da ne može ni da se zaboravi, ni opravda, a najmanje može da se slavi.“

No, čitajući dalje, sve više se opuštao i čak se i nasmejao pomislivši na to šta sve mozak čoveku može da uradi, makar i u snu: na javi, govor jeste bio isti onakav kakvim ga je sanjao, izuzev jedne stvari – nigde se nisu pominjali Albanci, Kosovo, zločini Srba, niti njegovo lično izvinjavanje.

A onda mu pogled pade na knjigu na noćnom stočiću. Ponovo ju je čitao pred spavanje, po ko zna koji put: “Genocidom do Velike Hrvatske“, autora Vasilija Krestića. 

Sve je bilo u najboljem redu.

Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović