Početna Članci Analize Analize Godišnjica predsednikovanja: Vučićizam na steroidima

Godišnjica predsednikovanja: Vučićizam na steroidima

Da nema naznaka demokratskog preobražaja vlasti i njenog ključnog centra, govori i činjenica da, za razliku od povlačenja medijske strategije, koja je pod lupom Zapada, nije bilo sličnih nagoveštaja u drugim oblastima u kojima su se zainteresovane stručne organizacije povukle iz dijaloga sa državom o novim zakonskim rešenjima (sudije i tužioci, Univerzitet...)


Ima onih koji veruju da je, odlukom da za važnu funkciju ministra finansija izabere Sinišu Malog, nezvaničnog šampiona u broju afera kojim je opterećen, režim Aleksandra Vučića pokazao da je ušao u svoju poslednju fazu – onu u kojoj potpuni gubitak veze sa realnošću najavljuje beskonačnu seriju pogrešnih poteza, a time i neizbežni kraj.

Ima, takođe, i onih za koje je pompezna policijska parada, tokom koje je, "prvi put u istoriji", Beograd bio u dvodnevnoj blokadi, planirana kao pokazna vežba spremnosti režima da, u danima koji neminovno dolaze, na svaki način brani svoju poziciju. Priču o preventivnom promovisanju snage policije je, uostalom, i sam Vučić pomenuo u svom govoru – doduše, posprdno i s namerom da svaku takvu pomisao na vreme opovrgne ("Ne treba niko da štiti nas, već samo Srbiju i ovu našu decu").

Mnogo je, međutim, argumenata koji govore u prilog sasvim suprotnoj tezi – da se, na prvu godišnjicu Vučićevog "predsednikovanja" i šestu godišnjicu od početka naprednjačke ere (beše to 31. maj 2012), režim toliko učvrstio da može da radi ama baš sve što poželi. I da za to ne trpi nikakve reperkusije.

Jer, šest godina nakon što je Tomislav Nikolić, pobedom na predsedničkim izborima, otvorio tadašnjem neuspešnom pretendentu na poziciju gradonačeknika Beograda (Vučiću) put ka današnjoj bezobalnoj moći, i godinu dana nakon što ga je (Nikolića) isti taj Vučić poslao u bogatu političku penziju, Srbija se, naprednjačkim novogovorom rečeno, "teleprontovala" u - pretpolitičko doba.  

O tome govori činjenica da je, u sezoni proleće/leto 2018, skoro 30 godina nakon obnavljanja višestranačja u Srbiji, ponovo aktuelna priča o borbi za izborne uslove po cenu bojkota nekih narednih izbora – baš kao u vreme početka mučne i beskonačne tranzicije, kada je organizovan okrugli sto vlasti i opozicije o izbornim uslovima (nakon čega je, nevoljno pristavši na dogovor, Slobodan Milošević ipak izborno trijumfovao).
*
Foto: FoNet/Nenad Đorđević



Da nevolja bude veća, ono malo današnje parlamentarne opozicije je na prolećnim beogradskim izborima potpuno izgubilo legitimitet, a kao glavna opoziciona figura viđen je Dragan Đilas – predvodnik nedefinisanog Saveza za Srbiju, sačinjenog, trenutno, uglavnom od vanparlamentaraca.  

S druge strane, s približavanjem termina očekivanog (obećanog?) rešavanja problema Kosova, na političkom Zapadu ne samo da ni najmanje nija opala prilično slepa podrška režimu od koga se očekuje to "gutanje žabe", već ima nagoveštaja i dodatnom "tetošenju" glavnog regionalnog "faktora mira"– i sve to uprkos učestalom stizanju izveštaja koji govore ne samo o ozbiljnom demokratskom deficitu u Srbiji, nego čak i o padu u određenim oblastima (mediji, percepcija korupcije...).

Tačno je da je Aleksandar Vučić takav status, što na unutrašnjem, što na spoljašnjem planu, gradio i negovao gotovo šest godina – hapšenje Miroslava Miškovića, taj ključni momenat u "kupovini" unutrašnje podrške, desilo se još krajem 2012, a prvi Briselski sporazum – glavni pozitivni signal odaslat na Zapad – potpisan je u aprilu 2013. 

Čini se, ipak, da je, nakon što je za njegovu predsedničku inauguraciju izmišljena nova "tradicija" vrlo nalik krunisanju (zakletvu je, recimo, položio na Ustavu Srbije i Miroslavljevom jevanđelju), Vučić ozbiljno dodao gas procesu totalnog ukidanja institucija i koncentrisanju vlasti u jednim rukama. Njegovim.

Kao da nisu bili dovoljni ono čuveno naprednjačko "glasanje na zvono" i različiti načini omalovažavanja opozicionih poslanika, u Skupštini Srbije patentiran je novi način ukidanja prava opoziciji da govori – metoda davanja više stotina amandmana na predlog vlade, testirana je na sednici na kojoj je trebalo da se raspravlja o budzetu, ali se od nje ni kasnije nije odustalo. 
*
Foto: Istinomer/Zoran Drekalović



Parlament je, tako, obesmišljen gotovo u potpunosti. Scena za eventualno novo prevremeno raspisivanje izbora je spremna, i čeka se samo momenat u kome će biti procenjeno da je vreme za novo mešanje karata. Jer, baš kao i u prethodnim naprednjačkim godinama, mogućnost raspisivanja prevremenih izbora neprekidno je "u vazduhu", a tema se povremeno potiskuje u drugi plan samo ako je vreme, kao sada, za priču o rekonstrukciji vlade. 

S druge strane, Ana Brnabić se pokazala kao idealna čuvarka pozicije premijera – apsolutnu poslušnost prema svom političkom mentoru dokazala je bezbroj puta – između ostalog i u prilikama kada je predsedniku prepuštala da obavi posao namenjen premijeru, bilo da je reč o učestvovanju u važnim pregovorima, ili, recimo, o saopštavanju odluka koje donose političke poene (kao što je, recimo, najava "povećanja" penzija, nakon što je MMF tražio odustajanje od njihovog "privremenog" umanjenja).

Nastavljeno je i disciplinovanje nezavisnih tela – trenutno je "na tapetu" poverenik za informacije od javnog značaja, kome se uskraćuje neophodni bezbednosni sertifikat, ali i novac neophodan za funkcionisanje kabineta. Mada to i nije preterano nužno s obzirom na činjenicu da je mandat Rodoljuba Šabića na izmaku, a lako je zamisliti instaliranje ličnosti bez viška integriteta na to mesto kad bude upražnjeno.

A bilo je i onih tzv. nezavisnih tela koja su, za primer drugima,  iskoristila priliku da potvrde svoju odanost vlasti – poput REM- a (Regulatorno telo za elektronske medije) od ranije poznatog po ignorisanju sopstvenih zakonskih obaveza

Slepo i gluvo za brojne drastične oblike zloupotrebe elektronskih medija u cilju vođenja otvorene hajke protiv kritičara vlasti, to telo nije se ogradilo od spektakularne intervencije svoje članice usred kampanje za beogradske izbore
*
Foto: Istinomer/Zoran Drekalović



Ako je neko uspeo da zaboravi to čudo od saopštenja, pročitano u celosti u programu tzv. Javnog servisa – reč je o "aferi regler" u kojoj je članica REM optužila RTS da je, tokom predizborne emisije utišavao ton kada je govorio predstavnik vlasti, Goran Vesić, inače daleko najglasniji od četvorice učesnika u spornoj emisiji. 

Na neverovatne i nedokazane optužbe, potom se nadovezao sam Vučić tvrdeći da na RTS-u više neće gostovati bez ugovora koji će garantovati da mu niko neće smanjiti ton – što je, naravno, prekršio prvom prilikom kada je osetio potrebu da se oglasi sa tog kanala.

A kad smo već kod medija, osim drame oko reglera, u aktuelnoj fazi "vučićizma na steroidima", dobili smo i dramu zbog neodgovarajuće zastupljenosti njegove persone (više sekundi za Dačića nego za njega tokom jednih vesti na programu TV N1) ali i "konstruktivno" povlačenje gotove medijske strategije na zahtev nenadležnog predsednika države, a sve to nakon brojnih izveštaja međunarodnih posmatrača o drastičnom padu medijskih sloboda u Srbiji.

Naravno da je iz činjenice da je strategija povučena prerano izvlačiti zaključke o mogućim promenama u medijskoj sferi, naročito s obzirom na činjenicu da je najveći deo javnog novca, na brojnim konkursima na državnom i lokalnom nivou, umesto ozbiljnim medijima, otišao dokazanim propagandistima i trovačima javnog prostora.

A da nema naznaka demokratskog preobražaja vlasti i njenog ključnog centra, govori i činjenica da, za razliku od povlačenja medijske strategije, koja je pod lupom Zapada, nije bilo sličnih nagoveštaja u drugim oblastima u kojima su se zainteresovane stručne organizacije povukle iz dijaloga sa državom o novim zakonskim rešenjima (sudije i tužioci, Univerzitet...).

Sve to, međutim, ne znači da u proteklih godinu dana u Srbiji nikakvog dijaloga na javnoj sceni nije bilo. Naprotiv: na zahtev Vučića, organizovano je nešto što je trebalo da predstavlja "dijalog o Kosovu" – ali ne o njegovom predlogu i ne u Skupštini, kako i gde bi se očekivalo, već u fluidnom formatu bez jasnih pravila. 
*
Foto: FoNet/Aleksandar Levajković



Nije jasno da li je baš to očekivano, ali očigledno je da je "javni dijalog" rezultirao većinskim stavom u prilog ideje o produžetku zamrznutog konflikta – suprotno Vučićevom (deklarativnom) zalaganju za brzo dolaženje do rešenja.

Trenutno smo, zato, u fazi u kojoj se očekuje da predsednik Srbije iznese sopstveni, više puta odlagani predlog "kompromisnog rešenja", na tragu stava da je "važnije ljubiti zemlju svoje dece nego svojih predaka".

Prema preovlađujućim tumačenjima, upravo u cilju "zamajavanja javnosti" pred prihvatanje dogovora sa Prištinom, organizovana je aktuelna akcija intenzivnog pumpanja nacionalizma. Pa je tako udarničkom radu tabloida na širenju antizapadnog raspoloženja, pridruženo formiranje komisije koja bi trebalo da se bavi utvrđivanjem posledica NATO bombardovanja na zdravlje stanovništva, a sličnoj svrsi trebalo je da posluži i "natalitetska" kampanja, gde je poziv na rađanje većeg broja dece obrazlagan potrebom za stvaranjem "gvozdenog puka". 

Ima, međutim, i ocena da od skorog sporazuma sa Prištinom nema ništa, i da je, zapravo, u toku Vučićevo uobičajeno odugovlačenje i kupovina vremena. Tome naruku idu i povremeni iznenadni dramski zapleti, poput spektakularnog javnog hapšenja Marka Đurića u Kosovskoj Mitrovici, izjave Ivice Dačića o mogućem povlačenju potpisa sa Briselskog sporazuma ili poziv Aleksandra Vulina da se promeni državna politika posle izjave Sema Fabricija, šefa delegacije EU u Beogradu, o Kosovu kao ključnom uslovu evrointegracija Srbije.

Samo jedno je sigurno: podizanje temperature zbog očekivanog rešavanja kosovskog pitanja stvara idealnu klimu za dodatno kresanje medijskih i drugih demokratskih sloboda (trenutno se koprca jedina novosadska televizija otvorena za opoziciju, Kanal 9) i dalje jačanje moći jednog čoveka i njegovih najblužih saradnika. 
*
Foto: FoNet/MOD



Uslovi za uspostavljanje temeljnije kontrole nad svim aspektima života stvoreni su postavljenjem Bratislava Gašića na mesto šefa BIA, a potom i zakonskim rešenjima koja mu daju odrešene ruke, a izborom Siniše Malog na funkciju ministra finansija dodatno je sužen krug ljudi koji odlučuju o javnim sredstvima, a time i budućnosti Srbije i svih njenih stanovnika.

Naravno, ni jednog trenutka nije zapostavljen ni propagandni rad na stvaranju kulta Vučićeve marljive i u svakom smislu posebne, gotovo nadljudske ličnosti. Ako je, na primer, ideja Aleksandra Vulina o stavljanju fotografija "vrhovnog komandanta" u vojne objekte i zaboravljena, taj vojni termin  – o kome u Ustavu nema reči – uspešno je zaživeo u javnom govoru. 

Istovremeno, mnogo je urađeno i na planu dodatne satanizacije njegovih protivnika, o čijoj su krivici za sva zla ovog sveta objavljene nebrojene naslovne strane tiražnih medija.  

A kakvi nas propagandni uzleti tek čekaju, nemoguće je zamisliti. Jer, tamo gde je smišljeno u delo sprovedeno i prihvaćeno predizborno prodavanje karata za metro čija gradnja nije ni započeta – samo je nebo granica. 

Naslovna fotografija: FoNet/Marko Mišić
Najčitanije