Početna Članci Retrovizor2 2018. Pozitivna diskriminacija

Pozitivna diskriminacija

Prvoj dami je u san došao Beli anđeo i izrazio želju da joj pozira koliko bude potrebno za mozaik.


Dobro čini i dobru se nadaj, država svakodnevno čini toliko dobra da joj se njena dobrota počela vraćati, blagodarni Niš poklonio je ni manje ni više nego aerodrom Vladi i Predsedniku Republike: vi ćete najbolje znati kako da postupate sa ovom ponesenom i još uvek neupuštenom zračnom lukom; mi istinabog prevozimo sve više i više putnika, jer ih nismo drali ni taksama ni cenama karata, ali ako smo mi postigli napredak, Vlada će svakako to još više pozlatiti i udesetostručiti!




Doduše, ministarka saobraćaja ukorila je upravu poklonjenog aerodroma zbog taksi od tri evra, taj je zulum morao iznositi barem šest evra, tako će, ako Bog da, i biti, predsednik Republike je nedavno govorio o niškom aerodromu kao o konkurentu beogradskom, mi smo iz Beograda dopustili niškom aerodromu da se razvija, ali se ovaj izgleda isuviše razvio! Po drugima, aerodrom ne može da se samoizdržava (poput na primer policije, koja polako postaje samofinansirajuća: toliko mi kršimo propise i toliko nas ova ustanova, snabdevena kamerama, foto-aparatima i ljudstvom, svakodnevno globi li globi!); uglavnom se aerodrom predao na milost i nemilost državi. Tako se kaže, da bi bio pokriven čitav spektar - niški aerodrom se predao na milost i radost državi. 

&

Sa Francuzima je Vlada sklopila ugovor toliko povoljan po nas, o čemu nas je i predsednik lično naširoko i nadahnuto u više navrata izvestio, da bi nam sad bilo žao, i greh bi bio, ako bi naši partneri i naši prijatelji još iz Prvog svetskog rata trpeli konkurenciju u rodnom mestu Konstantina Velikog. 

U Nišu su protesti zbog vazalskog čina gradonačelnikovog, vlastelin kaže da se odavno nosio tom plemenitom mišlju, da obraduje državu darom nezapamćenim, o tome je, kaže, „stalno govorio“, uglavnom je sada održao reč, što stanovništvo u svojoj neprosvetljenosti ne može još da razume. 

*
Protest u Nišu / Foto: Fonet, Inicijativa "Ne da(vi)mo Beograd"


Kako ne shvatate, niška bratijo: da bi Francuzi mogli plaćati enormni zakup, koji ide svima nama u džep, oni moraju dobro zarađivati, u čemu bi vaš aerodrom mogao gadno da im zasmeta, zato je ljubazna država nelojalnog konkurenta domaćinski blagoprihvatila kao dar. Koncesija mora da uspe, pre svega za zakupca, koga smo obrlatili toliko vešto i svestrano da se sad ima koprcati kao crvenperka u keci; da nam on ne bi, daleko bilo, bankrotirao, ili raskinuo kontrakt, moramo mu dati malko kiseonika u vidu privremenog monopola! 

S druge strane, ako nam se naša inostrana zlatna koka ne bude u jednom trenutku dopala, aktiviraćemo iznova i još više niški aerodrom, uvešćemo taksu od dva evra, domamićemo jopet jeftine aviokompanije i pokazati stranim kapitalistima da i mi konja za trku imamo. 

Bilo kako bilo, nadam se da je aerodrom tek prva lasta, i da će se ostaci naše zaklane privrede takođe samoizručiti državi koja u svojoj mudrosti i delo prima i nameru celiva! 

Otac pravoslavnog voza - sa ikonostasom umesto negdašnjih crnobelih slika iznad drvenih sedišta i sa parolom „Kosovo je Srbija“, ispisanom na jezicima svih naroda i sviju ravnopravnih rasa – Đurić Marko bio je na spektakularan način uhapšen i odvezen u zloglasnu Prištinu, da bi odonud bio navrat-nanos proteran iz lažne države u pravu. Svet je obišla slika sužnja koji je kroz rupu na metalnim šaragljama policijskog oklopnog vozila proturio svoju belu neradničku ruku sa palcem dignutim uvis, što jeste herojski, ali zašto nije proturio tri prsta?! 

*
Marko Đurić / Foto: Fonet, Aleksandar Levajković


Da bi simbol prkosa bio jasno uočljiv, na fotografiji se ne vidi celo policijsko vozilo, zadnji deo od kovanog gvožđa na kojem su dva otvora doima se kao vozilo kojim na gubilište prevoze nekog osuđenika iz francuske revolucije, ali ako i nema najsavremeniju opremu kosovska policija iskoristila je Đurićev dolazak da pokaže punu borbenu gotovost i odlučnost da svoju pravnu državu nepokolebljivo brani. Đuriću je unapred rečeno da nije dobrodošao, Hoziain je čuvši to smesta naložio: „Persona nog grata - mečki na vrata!“, te je režirano Đurića hozhdenie po mukam dobro došlo i lažnoj i nelažnoj državi. 

Predsednik Srbije pripretio je veleupravi lažne države da do dnevnika u pola osam Marko mora biti izvan Svete zemlje, pre toga je preko Vibera zvao Putina, uglavnom nam se Marko vratio uzrujan - velikomučenik kome je jedno poslepodne bilo dovoljno da se proslavi. 

Dosad je ostavljao utisak aparatčika koji je naprosto dobio Kosovo kao resor, i koji bi jednako dežurno i neiskreno deklamovao i da mu je dodeljena „Kolubara“ ili niški aerodrom; epizoda sa hapšenjem i proterancijom dobro će mu doći za naredne scenske nastupe, jer će iza tobožnjeg gneva koji je dosad službeno ispoljavao naspram Prištine sada stajati i njegova lična, sitnosopstvenička ogorčenost: Đurić Marko je sad kao mladi glumac koji je naprasno stekao životno iskustvo, pa će lik dušebrižnika odsad igrati sa malo više uverljivosti. 

Da. Ako su slepo i savesno sprovodili svoj zakon, zašto kosovski specijalci nisu uhapsili i Selakovića? Možda na ovom elegantnom, začešljanom pripadniku manjine vežbaju pozitivnu diskriminaciju? Ili pokazuju da njihova država, baš zato što nije lažna, može da jednog prestupnika kazni, a drugoga, koji čini isto, da pomiluje? Jer: moć države ispoljava se ne toliko u snazi kojom štiti svoje zakone, nego, znatno više, u tome što može arbitrarno, samovoljno, svoje rođene propise da ne sprovede u život.  

Mladim rukometašicama iz lažne države rečeno je istorijsko „ne“ pre utakmice u Novom Sadu, povesno „ne“ izrečeno je i našim rukometašicama koje bi, mlade i željne nadmetanja, možda prihvatile da odmere snagu sa vršnjakinjama iz odmetnute Kosove; Srbija se brani na parketu, ali i na strunjači, u isto vreme naše, mislim, džudistkinje ili karatistkinje, ispale su bez borbe u Sarajevu, jer im je mrski međunarodni žreb kao protivnice dodelio takmičarke sa Kosova, eh, da smo barem bili sigurni da će naše pobediti, mogli su i naši sportski uspesi da budu poruka: džaba se gurate u Olimpijski komitet, u UNESCO i gde sve ne, još dugo će  Imperija pokazivati svoju nadmoćnost, ne samo u kulturi, gde i nemamo premca, nego i u sportu, gde ćemo za Kosovo uvek ostati sila! Ali, šta bi bilo da su naše devojke izašle na megdan i da su poražene, i u rukometu i u borilačkoj veštini, jedna na jednu? Da obesimo nos kao Hitler kad je na Olimpijadi pobedio crnac?! 

&

I dok država dobija aerodrom na poklon, dok njen visoki činovnik trpi grubost u lažnoj državi, u jednoj srpskoj porodici cveta umetnost: ražalovana prva dama gospođa Dragica primljena je u udruženje likovnih stvaralaca, i ne kao obična članica, nego kao počasna, što ne znam da li je više ili manje od običnog članstva: puki član mora biti koliko-toliko priznat umetnik i mora plaćati članarinu! Šta je bilo? Dok smo mi mislili, ili barem ja, da prva dama visi stalno kod šnajderke, ili proba zlatne haljine, ili ide po radnjama i bira skupoceni materijal, gospođa Dragica je kamenčić po kamenčić pravila presveti mozaik mislim lično Bogorodice; gospodin Kusovac nije mogao da identifikuje osobu sa mozaika koji je bio izložen u „Cvijeti Zuzorić“, vuče malo na Svetu Petku, ali mogla bi biti i neka druga ličnost. Nema veze. Gospođa je  u ULUS primljena zbog svojih ktitorskih rekorda, zbog kraljevski širokogrudog otkupljivanja radova običnih, ubogih članova ULUS-a: da nije bilo njene dobrote i njenog novca - što iz porodične kase, što iz dobrotvornog fonda koji izmiče kontroli i matematici, jer porodica Nikolić nije htela da oda koliko je od kog dobrotvora novca dobila, da ne bi te dobre ljude neko posle reketirao i otimao im porod tražeći bolesno visoku otkupninu - ne bi bilo ni ULUS-a! 

*
Dragica i Tomislav Nikolić / Foto: Fonet, Nenad Đorđević

E, zato je uprava ULUS-a, ushićena vlastitim opstankom, privila na svoje umetničke grudi amaterku i obezbedila joj mesto na izložbi. Porodica koju je kuma Vojislav oklevetao kao pohlepnu, zapravo je bogobojažljiva, smerna, skromna, mozaik nije od dragog kamenja, a mogao je to komotno da bude, da stane uz rame Miroslavovom jevanđelju i Pohvali knezu Lazaru, međutim je napravljen od kamenčića sa našeg govornog i klimatskog područja, u najboljoj veri da darovitost, pobožnost i duh autorke moraju sinuti i kroz belutke i kroz kamene krhotine ostavše iza voza Železnica Srbije, možda i iza kompozicije koju je Đurić otpremio prema Kosovu. 

I Tomislav i Dragica toliko su posvećeni svak svojoj misiji, Tomislav dobrobiti Kine i Rusije, Dragica procvatu umetnosti, kako vlastite tako i svenarodne, da nemaju vremena da se isele iz predsedničke vile, odakle su zakonski morali biti sikterisani odmah nakon propasti Tomislavove kandidature za još koji predsednički mandat. Ali. Verolomni posinak im ne šalje izvršitelje, ne tera ih sa njihovog ognjišta i ne zapomaže što on sam, shodno zakonu, ne živi u srpskoj Beloj kući: njegova je kuća cela Srbija, i Republika Srpska, a svrgnutome je i vila uteha u starosti; uglavnom, ovo dvoje neiseljenika ćute i stanuju. 

Prvoj dami je u san došao Beli anđeo i izrazio želju da joj pozira koliko bude potrebno za mozaik: „Želja mi je da se, ovekovečen vašim blagoslovenim rukama, nađem na Svetom Savskom trgu odakle ću moći da danonoćno gledam spomenik Stefanu Nemanji...“ Kad bude u nedelju uranila da u Predsedničkom vrtu pogleda šta je sve zeka doneo za Uskrs, umetnica će naći i dve gomile kamenja, belog, plavog, svetlosmeđeg, i rad na životnom delu počeće već na Pobusani ponedeljak.  

Povezani članci