Put gline

Ono čime crkva natrlja nos svakom pokojniku i čime prestravljuje ožalošćene, od praha si stvoren, u prah ćeš se i vratiti, važi u Srbiji i za autoput: od gline si zazdan, u glinu ćeš se i pretvoriti; put kod Lajkovca napravljen sa premnogo gline, usled čega se siromah slegao i nije za saobraćaj, za šta je sada optužen inžinjer Mrkonjić, Miloševićev Mikelanđelo, koji je optužbu što bi rekla mladež iskulirao; biće krivično i pravično gonjen, ali je uveren da će se odgovornost za ovaj neželjeni kiks svetosavski raspodeliti među silnim ustanovama i pojedincima koji su svi bili uključeni u ovaj poneseni pa upušteni graditeljski poduhvat.


Što se mene tiče, samo neka se gradi, mi gradimo Hram, Hram gradi nas, ovo je rekao mislim i sam Matija, mada je to preuzeto od mladeži koja je gradila prugu Brčko-Banovići, mi gradimo prugu, pruga gradi nas, a sam slogan je kao i štošta drugo sovjetskog porekla, tako Hram gradi nas od belog mermera, a to što u bogomolji neće biti gline kao u autodžadi, plaćamo svi mi koji nešto šaljemo poštom: ova državna ustanova, odvojena Ustavom od Crkve, uzima od svojih korisnika reket za dovrhunjenje Svetosavskog hrama - ktitori su svi, pravoslavci, neznabošci, bezbožnici, muslimani, Jevreji, budisti... 




Sveta matera gnevno se obrušila na mlade žene kojima su pripadnost eliti i uživancija u komforu preča od materinstva, te Crkva zbog takvih oskudeva u novim parohijanima, kao što i Vojska Srbije ima sve manje i manje potencijalnih regruta, a država ima sve manje i manje poreskih obveznika i pojedinaca koji bi na hiljadu načina bivali kažnjavani (što je jedan od omiljenih prihoda države). 

U pravu su crkveni velikodostojnici što toliko rezile one koji su je razočarali. Crkva nas sa svoje strane stalno očarava: te gradi obdaništa, te prihvatilišta za decu bez roditeljskog staranja, te otvara kujne gde popadije i popovi kuvaju za sirotinju, vladike u svojim džipovima nose zimi hranu beskućnicima, i starim ljudima zavejanim u našim inače živopisnim vrletima; Crkva uvek pita mlade ljude da ne oskudevaju u čemu, pa paroh donese te pakovanje pelena, te kolica, te AD kapi, sveštenik insistira da sveti vodicu besplatno čim u nekoj kući primeti da je osiromašila, ovo je tek deo dobročinstava kojima nas Crkva svakodnevno blagoobasipa, stoga su patrijarh i vladike u pravu kad grme protiv svih koji su krivi što je Srpčadi, a samim tim i Srbalja, sve manje i manje. Uvek im priskoči i neki statističar koji bi da me naučno i stručno poplaši: ako se ovako nastavi u Srbiji će 2104. biti svega dvoje Srba, a mene to plaši isto koliko i kad neki Junker, predstavnik porodice evropskih naroda, pripreti Kataloncima da je otcepljenje neprihvatljivo, jer će to povući i druge pokrajine, banovine i županije, pa Junker i njegovo društvance „neće imati kontrolu“. Pa šta ako ne budete imali kontrolu, još bolje!
                           
                                                                     &

Novogodišnja rasveta puštena je u svečani, preuranjeni pogon, ona treba, kao što svetlost petrolejke privuče leptira, da namami i zadrži što duže može milione turista, podanike zemalja u kojima nema ni novogodišnje ni bilo kakve rasvete, i koji hrle u ovaj lažni Las Vegas da se nagledaju neona u obliku pahuljica, zvezda i paramecijuma. Ja i verujem da toliki novac i toliki kilovati nisu bačeni zbog mene, mene moja država ne pokušava da odobrovolji, ja joj služim samo da plaćam porez, da kupujem stalno nove vozačke dozvole i nove tablice, da plaćam takse i da bivam kažnjavan zbog sitnih saobraćajnih prekršaja koje policija snima kamerama kupljenih takođe od mojih para. Džižabidže jesu posvećene inostranstvu i onima koji iz međunarodne zajednice dohode da posete porodicu naših neprihvatljivih naroda, i tu ima da šljašti, pa će ti turisti da se vrate sa svojom ušteđevinom i slobodnim kapitalom, da sve to ulože u zemlju čija prestonica blista li blista! 
                                                                        &

Pokojni Potemkin je hteo da Car bude raspoložen i zadovoljan kad vidi uzorna naselja, mi radimo to isto, ali ne da bismo se dopali Caru, jer naš Car zna kako mi stojimo, naša carica je strana publika, a naša opsesivna nada i naš trajni zamysel je da se predstavimo, da se predstavimo boljim nego što jesmo. Mi verujemo da se i drugi lažno predstavljaju, to smo štaviše kasno shvatili, ali sad i mi što kažu sportski komentatori hvatamo priključak, hoćemo i mi da se predstavimo kako želimo, a kakvi smo zaista to znamo mi i crna zemlja. Zato i imamo preplaćene takoreći profesionalne predstavnike, sportiste, koji su za potrebe naše Vlade, i pod njenim naravno blagoslovenim rukovođenjem, osvojili sedamsto trideset dve medalje, imamo umetnike (Sloboda Mićalović) koji pridikuju da ako oni ne budu dovoljno busy naciji preti nestanak. Bez Laze i Lenke, mi smo blede senke. 

Naš predsednik koji se na zabavi četiri puta rukovao sa američkim, pozvao ga je ranije u Srbiji obećavši mu doček i provod kakav neće imati ni u privredno razvijenim i većim državama: naš je posao da zasenimo, da privremeno zaslepimo svakoga, da ne bi video istinu u njenoj sirotinjskoj, staračkoj i bolesničkoj nagoti, da ne bi video našu propast, za koju smo doduše najvećma sami krivi, ali koju bismo da prikrijemo, da gostima ne bude neprijatno. (Razume se samo po sebi da u novogodišnjem, polugodišnjem šljaštenju neko od naše vlastele ili šire svojte mora biti dobar: svaki je građanin uvijek na gubitku, ali tolika rasveta mora biti da greje srca i puni kasu barem jedne, meni nepoznate i nedostupne obitelji.) 
                                                                        &

Narodni poslanik domogao se nekako indeksa predsednika Republike i ovaj intimni dokument doneo u skupštinu, da bi njime postideo sve oni koji su ispite polagali s gor’em popolam (na jedvite jade). Može se pročitati da je pitao svog šefa zna li potonji gde mu je ova mladalačka bumaška, na šta je pitani rekao da mu stoji uz ikonu i „Zvezdin“ šal, ali zar treba mi toliko baš da znamo o intimi našeg vladara? 

O ranjenoj streli nisam pisnuo do danas, pa neću ni sada, ali ako se od ovog projektila, koji je preteča metka, i u kojem nema ni trunke duha, bude odustalo, predlažem da se spomenik ubijenom predsedniku Vlade napravi od metalnih uličnih tabli koje je sadašnji predsednik Republike poskidao da bi na upražnjena mesta kačio table sa imenom Ratka Mladića, generala koga kad se vrati iz Haga čeka mesto predavača, zašto ne i dekana, na Vojnoj akademiji.    

Povezani članci