Početna Članci Retrovizor2 2017. Dečaci, dečaci...

Dečaci, dečaci...

Predsednik se naburio i najedio što dvoje novinara nije pušteno u osveštane odaje BIA-e, na velelepnu proslavu! Toliko se rastužio i razgnevio zbog ovog ogrešenja o beskrajnu slobodu naše štampe da je sebe uskratio i Bati kao domaćinu, i armiji naših špijuna i analitičara koji danonoćno, premda daleko od očiju javnosti, rade da bi nam bilo ovako kako nam je, pa i bolje nego što nam je sada!


Naša premijerkinja je kao one laboratorije kojima punonadežno, ili sa strepnjom,  predajemo krv i urin, a koje su, decenijama pre nego što će se pojaviti kompjuter, imale svaka svoj pečat na kojem je pisalo: PATOGENE KLICE NISU NAĐENE. Možda klica ima, mi ne trčimo pred rudu i ne kažemo da ste zdravi i bezbedni, ali, u ovome uzorku i u ovom našem savesnom pokušaju - bakterije nisu primećene. Tako i Brnabić (koju predsednik Republike dosledno i očinski zove jednostavno Ana) na čiji sam jezik počeo da obraćam pažnju. Ekspertkinja „ne vidi“ kako bi rast famoznog bruto nacionalnog dohotka mogao biti toliki i toliki, ne usuđuje se da na jeziku koji joj je možda razvijeniji kaže „no way“, nego ona, eto, ne vidi, a ako drugi vide, ili ako većina vidi, ako je to nešto što se dešava izvan njenog vidnog polja – utoliko bolje po nas i po našu još malo pa iskorenjenu privredu! 




Takođe je nedavno građanka Brnabić (ne mogu i ja da je zovem Ana) kazala kako ne vidi manjak slobode medija, što mi je zazvučalo kao da slušam ambasadora kakve zemlje čije stanovništvo ne pripada indoevropskoj grupi jezika, a koji je dobrovoljno naučio srpski. Moja nenaučna pretpostavka je da predsednica Vlade ne razume gradivo, da štaviše ne vlada kategorijama i da, grešna mi možda duša, ne zna šta je sloboda izražavanja. Nije, veli, primetila da se novinari baš boje da pišu nepohvalno o njoj i o njenom mentoru, ali to je nevažno, građanko Brnabić: ako vas se nekolicina poslenika štampe možda i ne boji, to nije sloboda štampe, to su ostrvca ili džepovi, posve beznačajni naspram mašinerije koja danonoćno kuje u zvezde sve što vlastela poželi. Za pohvalu je što ste govoreći o pristrasnosti medija (jedni odveć ljube vladajuću klasu, drugi ne mogu očima da je vide, prepričano mojim rečima) kazali: „Meni je to OK, i ovako i onako“, jer ste izbegli, namerno ili spontano, da ponovite frazu koja je predsedniku Republike stalno na vrh jezika: „Ja nemam nikakav problem sa tim...“, nego ste širokogrudo i samosvojno nastupili sa vašim „meni je to ok“, premda ja imam utisak da je vama sve OK i da ćete o državi koja vas je nenadano ovoliko uzdigla uvek naći lepu reč. 

Građ. Brnabić je biće zadatka, da je u SNS-u rekao bih da je prava vojnikinja Partije, otrčala je bila kod ruskog ambasadora noseći mu na tacni transkript njenog razgovora koji se Moskvi nije dopao, nije rekla šefu kako nema ona kao predsednica Vlade vremena da se sastaje sa jednim od ne znam koliko desetina ambasadora u Beogradu, pa, ipak po odanosti demijurgu ipak nije dorasla Vulinu. Čovek je ni pet ni šest nego zahvalio vrhovnom komandantu što je ovaj povećao plate u vojsci. Tako ministar odbrane vidi politički sistem! Dobri Vođa mogao bi i posve da zavrne sve slavine oficirima i vojnicima, ali Vođa, usled svoje dobrote i usled očaranosti oružanom silom daje i šakom i šapkom, možda i preko naših mogućnosti, Bog ga šta drugo nego blagoslovio, blago zemlji koja ima takvog vrhovnog komandanta, to bi mogao biti naredni poklič u budućoj ministrovoj odi vladaru. 

A vladar, kad god hoće da bude dovitljiv i šarmantan, dovede nekoga u neravnopravan položaj, što mu kao šefu države i kao zvezdi Pravnog fakulteta ne dolikuje: uoči posete Kini sročio je hvalospev šarmu i lepoti Srpkinja i pozvao Kineze da kao turisti ili kao poslovni ljudi čim prije dođu kod nas i uvere se u istinitost te naoko možda i pristrasne i nestručne ocene. Nije predsednik kazao ništa frivolno, nema tu ničeg provodadžijskopodvodadžijskog, ne, od kineske muške populacije očekuje se da očijuka i umereno koketira sa Srpkinjama, birajte očima, a ne rukama, ali šta ćemo sa Kineskinjama, koje su ovde isto tako dobrodošle?! Nisu li one, kao god i muškarci u Srbiji, dovedene u neravnopravan položaj!? Zašto nije rečeno: „Dođite, divne kćeri Azije, da vidite kakvi su muškarci u Srbiji!“ 

Da, predsednik se naburio i najedio što dvoje novinara nije pušteno u osveštane odaje BIA-e, na velelepnu proslavu! Toliko se rastužio i razgnevio zbog ovog ogrešenja o beskrajnu slobodu naše štampe da je sebe uskratio i Bati kao domaćinu, i armiji naših špijuna i analitičara koji danonoćno, premda daleko od očiju javnosti, rade da bi nam bilo ovako kako nam je, pa i bolje nego što nam je sada! Trudbenici štampe nisu prošli bezbednosnu proveru, tako sam nešto pročitao, pa kako ste mislili unutra, bratijo novinarska (mislim da je i jedna novinarska sestra ostala pred vratima bezbednosnog raja), držim da su pripadnici Agencije (u daljem tekstu: tajni agenti) hteli da naprosto napakoste radoznalcima i da ih liše kanapea i viskija, a nisu pretpostavili, mada im je to u opisu posla, da će vest o njihovom nedomaćinskom postupku dopreti do ušiju Vrhovnog komandanta, nisu predvideli njegovu burnu reakciju, možda su i pomislili da će ih on blago ukoriri u četiri zida, nisu ni slutiti mogli da će baš putem slobodne štampe obznaniti da zbog silne uvređenosti i zbog neiskazive ljubavi prema slobodnoj reči neće ni kročiti na Batinu takoreći krsnu slavu!

Ali, vratimo se još jednom Vulinu koji voli više kad se priča o migovima nego o njegovom rođenom stanu, jer tu nema tetke, tačno se znade koliko smo ruskoj braći platili i koliko smo još potrošili da avione dovedemo u letno stanje, i sam Vrhovni komandant je poput glumca u plaćenoj reklami pozvao stanovništvo da dođe u Batajnicu i svojim se očima uveri koliko su migovi lepi, Vulin o novim (za nas) vazduplohovima govori kao o nečemu što je san svakog stanovnika, Dvadesetog oktobra pokazaćemo vam migove, ministar odbrane ne može ni da zamisli podanika koji bi voleo da vidi nešto drugo, toliko je snažna njegova želja da bude na čelu sile od koje će barem susedi osećati stalni zort, prekratak je bio snimak na kojem sam ugledao ministra, ali opasan je bio nekim opasačem koji nije možda padobranski, nije vojni, ali ne deluje mi baš ni civilno, doduše je i Tadić voleo da obuče pilotsku jaknu i da se lažno predstavlja kao mladi pilot RAF-a, čini mi se da je čak i zaboravljeni Tomek pozirao u pilotskoj jakni, visokom gostu iz Rusije poklonjeni su noževi sa ugraviranim brojevima naših migova, sve su to igračke za mušku decu, i ako u Srbiji prevladavaju stari, bolesni i penzionisani, u vrhuški su dečaci koji nisu doduše više golobradi, ali čiji je razvoj, sreća naša, zaustavljen na blagoslovenom nivou kad se obožava i nabavlja oružje, kad se traži grupa srodnih duša, da se pošiba sa istom takvom grupom, ali koja navija za neprijateljski fudbalski klub. 

Da, jutros mi veli susjed Ivan kako je uprkos svemu kupio „Politiku“ (ko je ne zna, skupo bi je platio), i pročitao „Poleteli srpski migovi!“ Ne, nismo počeli da ih proizvodimo, zašto bismo kupovali licencu ili potkradali našu braću, ali smo ih platili, i sad su to srpski migovi. Vreme je da sednem u srpsku škodu i pođem na noćnu šihtu, da, da ne zaboravim srpski mobilni (nokia), eto, pozdravljam sve čitaoce, i zaboravljenu poput Tome Nikolića botkinju koja napisa kako oseća koliko sam zao i prkosno obznanjuje kako uvek glasa za Vučića, sve vas pozdravljam sa srpskog „della“, čija nekada japanska baterija drži punih sedam sati: to je najbolja srpska baterija koju sam imao.     

Povezani članci