Početna Članci Aktuelno Analize I sve brže i sve jače, i sve nam je gore

I sve brže i sve jače, i sve nam je gore

Pokušavam, intenzivno u poslednje vreme, da razumem situaciju u kojoj se Srbija nalazi. Srbija pod Vučićem. I pokušavam da budem racionalna. Emocije me guraju u ekstremizam. Pokušavam da u nekoliko rečenica jasno, konkretno artikulišem kako ja vidim Srbiju danas. Zato i ovaj tekst.


Shvatila sam da mi smeta kada Vučića hvale, posebno međunarodna zajednica i posebno ovi koji sebe nazivaju perjanicama demokratije. Smeta mi, jer ovo što vidim oko sebe nije za pohvalu, a nije ni demokratija u kojoj želim da živim. S druge strane, osećam da nije fer da se ne prepozna uspeh na koji se većina poziva – u jednoj reči - stabilnost. Za sve njih je uspeh stabilnost. Na sve strane stabilnost - ekonomska, regionalna. Ne mogu ni toj međunarodnoj zajednici u potpunosti da zamerim što hvali stabilnost. A posebno ne mogu da im zamerim jer iz njihove perspektive oni nemaju nikog drugog u zemlji s kim mogu da razgovaraju, i da vode bilo kakav ozbiljniji politički dijalog. Razumem strance, a razumem i nas koji vapimo za tim dijalogom. Od vlasti dijalog više ni ne očekujem. Ali nema dijaloga ni od takozvane opozicije, kunu se u njega, a nikako da ga započnu, pa makar s građanima koji su za taj dijalog otvoreni. A mi čekamo, gubeći strpljenje.

A ta stabilnost je, ipak, nešto na šta ja ne mogu da pristanem, a kamoli da je hvalim. Stabilnost je kamenčina u mojoj cipeli. Stabilnost je za mene stagnacija. Na sve strane stagnacija. Mi u suštini stojimo u mestu kao društvo. Vučić sam ide napred, i brže i jače i bolje, a mi stojimo. Mi se ustvari krećemo unazad. I sve brže i sve jače, i sve nam je gore.

I kada krenem da otvaram i razlažem stvari u svojoj glavi shvatam da ono što mi smeta nisu ni EU integracije koje su samo na papiru, nije ni to prazno bratstvo s Rusijom, od kog u suštini nemamo ništa, nije ni prijateljstvo s Kinom u kome kroz alternativan novac dobijamo infrastrukturu za koju niko ne pita kakvog je kvaliteta. Ono što mi smeta jeste nedostatak suštinskog razvoja. Smeta mi guranje ovog društva unazad. Smeta mi tržište koje je zadovoljno poluproizvodima. Smeta mi autocenzura. Smeta mi strah kojim se vlada. Smeta mi što ćutimo.

Kao društvo ne učimo za desetku, učimo da se provučemo. A znamo da se ne možeš večito provlačiti, sačekaće te to kad tad, obično u najgorem trenutku. I nikako da se trgnemo.

Stopili smo se s globalnim trendovima lažnih vesti. To konstantno isticanje koliko Vučić radi za Srbiju, kako je vuče napred, koji su sve rezultati, i šta je sve uradio za Srbiju, to je fake news. Svuda su lažne vesti, a razlika je u tome što na njih ne pristaju svi. Smeta mi što mi pristajemo.

Imam utisak da svi kao treniramo, trčimo, pripremamo se za neko takmičenje, ali kao muve bez glave, jer ne znamo kada je to takmičenje, kakva su pravila igre, i kako znamo da li je neko pobedio. A ne tražimo pravila. Ćutimo. Tako nam promače REM. Pa Ombudsman. Pa Agencija za borbu protiv korupcije.

I evo poslednjeg primera u nizu primera izbora bez ikakvih kriterijuma. Upravni odbor RTS. Neću da komentarišem ljude, već nedostatak kriterijuma po kojima su oni izabrani. U suštini pristajemo na društveno anesteziranje. Bez jasno postavljenih kriterijumi ne postoji lestvica koju treba preskočiti. Ne znamo na osnovu čega neko u ovom društvu napreduje. A tako, sigurno i polako, ubija se u ljudima svaka motivacija. Ubija se motivacija da menjamo sebe, nada da možemo da budemo bolji, želja da guramo napred, i da, ako uspemo kao pojedinci, učinimo ovu zemlju boljim mestom za život. Da u njoj ostanemo.
Povezani članci