Početna Članci Aktuelno Analize Unutrašnji dijalog kao politički triler

Unutrašnji dijalog kao politički triler

Pitanje o kome se u poslednje vreme u Srbiji najviše raspravlja jeste šta Vučić hoće da postigne unutrašnjim dijalogom. Analizirali smo šta nam to predsednik poručuje izjavom da Kosovo ne može u UN, osim ako ne postignemo dogovor i kako to da u malom redu za unutrašnji dijalog čekaju uglavnom oni koji su za nezavisno Kosovo, odnosno znatna manjina u Srbiji.


"I dalje se ne bih kladio na njih i gotovo sam siguran da od njihovog učlanjenja u UN nema ništa. Osim ukoliko mi ne postignemo neki dogovor, a to ne može da se postigne, ukoliko neko misli da Srbija treba da izgubi sve, a Albanci da dobiju sve“.  (Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u Žagubici, septembar 2017)

Da se Kosovo nalazi na drugom kraju sveta i da ne unosimo toliko emocija u ceo slučaj, na ovu vest bi, oni koji prate ove događaje, gledali kao na nagoveštaj da se bivši nacionalista, sada EU preobraćenik, sprema da definitivno promeni stranu. Vest bi glasila – „Vučić spreman na nagodbu sa kosovskim Albancima?“ ili „Šta mogu Srbi da očekuju za albansku stolicu u UN?“. Pitanje o kome se raspravlja najviše u poslednje vreme u Srbiji – šta Vučić hoće da postigne unutrašnjim dijalogom dobilo bi svoj koliko toliko logičan odgovor – to bi bio nekakav dijalog o namirenju, o tome šta bi Srbija smela da očekuje, koliko bi mogla da traži ili na šta treba da pristane ako se odluči na ovako smeo i radikalan potez.

Drugo pitanje koje bi logično sledilo jeste ima li Vučić, koji je dokazano jedan od onih političara kojima je želja za vlašću jača od političkih uverenja, realnu snagu da zaista i pokrene ovakvu akciju, odnosno može li politički da je preživi? Oni koji znaju njegov politički metod, znaju da „politička stabilnost“ ima svoju ne malu cenu. Budući da ekonomski oporavak mnogo glasnije odjekuje u medijima i govorima, nego što se oseća u realnom životu građana, Vučić je morao nečim osnažiti gro svoje ciljne grupe – mahom bivše radikale i antievropejce. Tako je Srbija iskusila u proteklih pet godina paradoksalan miks, koji ima sve predispozicije da bude zabeležen u udžbenicima političke komunikacije: sa svakom novom otvorenom pregovaračkom korpom na putu ka EU, poruke koje su stizale sa samog vrha vlasti sve više su ličile na dominantni narativ iz Slobinog vremena. „Naši evropski prijatelji“, postajali su istovremeno i „pretnja koja nam dolazi iz najmoćnijih zemalja sveta“, koju samo Vučić može zaustaviti. Najžešći sledbenici evropskog kursa po pravilu su svrstani u izdajnike i strane plaćenike. Rusija, kojoj ćemo u nekom sledećem koraku pridruživanja EU morati da uvedemo sankcije predstavljena je kao „jedini iskreni prijatelj“, „zaštitnik Kosova“, „vojni oslonac“. I zaista cifre koje kolaju u sprskoj javnosti i po političkim kuloarima, govore da je Vučićeva politika „u Evropu zbog novčanika, a Rusiji – srce“ dovela do toga da broj onih koji podržavaju EU u Srbiji opada, da je odnos onih koji su za ulazak u EU ili Evroazijski ekonomski savez među Vučićevim pristalicama gotovo podjednak, a da je među njima neuporedivo više onih kojima je „srce na Istoku“. Znajući da se Rusija u Srbiji najviše ceni zbog „tradicionalnog prijateljstva“, ali i zbog „zaštite koju nam pruža u vezi sa Kosovom“, manevarski prostor koji Vučić ima, u odnosu na svoje glasače, člni se sasvim suženim. U tom smislu „unutrašnji dijalog“ mogao bi biti samo još jedan marketinški trik, dimna zavesa koja treba da mu posluži da još jednom odloži donošenje presudnih odluka na putu ka EU.  

U složenoj geopolitičkoj situaciji na Balkanu, sa NATO Crnom Gorom i ogromnim trudom koji je uložen da uspeju makedonske promene – sva je pažnja usmerena na Srbiju. Postoji i mišljenje da se već pet godina pred našim očima odvija EU projekat „političke stabilnosti“ u kome glavnu ulogu igra Aleksandar Vučić, koji se (projekat) primiče svom prirodnom kraju. Karakter koga maestralno igra naš sadašnji predsednik, koga se narod najtoplije seća iz epizode o PPV, sada kao suvereni posednik natpolovičnog broja glasača u Srbiji, treba da ispuni svoj deo dogovora – koji se i dalje krajnje eufemistički zove  – Beograd i Priština moraju da harmonizuju svoje odnose. Posle pet godina oklevanja i traženja puta kroz briselske pregovore rok očigledno ističe.

Ono što bi neko sa drugog kraja sveta teško razumeo – kakva je to zemlja u kojoj se tako teško organizuje dijalog o tako ključnim pitanjima. Isto tako, čak i nevešt posmatrač primetio bi da u malom redu za dijalog čekaju uglavnom oni koji su za nezavisno Kosovo, odnosno znatna manjina u Srbiji. Neko bi se zapitao – a kako to da ćuti zaštitnica Crkva, gde su vatreni radikali, kako to da su mete Dveri Pink i rijaliti programi, a ne kosovska politika, gde nestadoše navijači i svi oni silni pokreti što su sa besom lomili po Beogradu i Srbiji na najmanji pomen kosovske nezavisnosti. Ne da nam nedostaju, naprotiv, ali pitamo se da li političke sinekure i kombinacije zaista imaju toliku moć da ućutkaju i najvatrenije rodoljublje?
 
Dodamo li na sve ovo i činjenicu da je u Srbiji praktično od kada je Vučić preuzeo vlast dijalog zamenjen beskrajnim političkim monologom, kao i da je poziv na dijalog – uslovan, odnosno da onaj koji poziva u njemu neće učestvovati, nego samo slušati, znači po formi nešto najsličnije - ispovedaonici, jasno je zašto je ovoliko nedoumica oko smisla i dometa ovako koncipiranog „unutrašnjeg dijaloga“. 
  
A gde su tu građani Srbije? Zna se. Njima po semenke dok se ne ugasi svetlo.

Naslovna fotografija: Fonet/Nenad Đorđević
Povezani članci