Sigurna kuća

Naš je, dakle, cilj da se ništa ne desi, da ništa ne postignemo, jer mi, među nama rečeno, i ne znamo tačno šta bismo da postignemo, ali svaki patetičan gest naša je mala pobeda, svaki put kad se nadurimo, ma koliko izgledalo detinjasto i nesvrsishodno, to je naš lokalni trijumf - dvosmerni diplomatski egzodus je naša uzrujana objava da smo država ponosita i štaviše gorda, da se sa nama ne može ovako i onako! Nemojte misliti, južna braćo, da nas možete nadzirati i snimati, a da mi to ne znamo!


Predsednik Republike pozvao je sve službenike naše ambasade da dođu iz neposlušnog Skoplja na hitan unutrašnji dijalog; iznenadna naredba da vaskoliko diplomatsko osoblje doputuje u Beograd, da se zgrada ambasade u prestonici žalne Makedonije zabravi, da se na glavnom šahtu zavrne voda i da se isključi struja začudila je i staro i mlado, pa čemu sada ovaj viraž, čulo se na sve strane, strpljenja malo, govorio sam, predsednik zna šta radi, mada, iskreno, ni sam nisam znao šta radi, ni zašto radi, ali se, kao i toliko puta dosad, ispostavilo da sam u pravu: sačuvao je obraz Srbije; desi se da te tu i tamo ošamari kakva velika sila, malo te bridi pa prođe, ali kad ti se učini da i mala sila samo što te nije odalamila, jurne ti junačka krvca u glavu.

              &

Među prvima sam javno prihvatio ime Makedonija (vidi: “Živkov priznao Makedoniju”, maja 2005.), za mnom se povela i moja država, što nam svima služi na čast, ali se predsedniku sada učinilo da Makedonci nisu više dovoljno blagodarni, smerni i srboljubivi, i morao je da im očita bukvicu. Ministar inostranih dela pita se pita nismo li pogrešili, nismo li postupili nesmotreno, kad smo, uz nos grčkoj braći, rešili da izostavljamo ono “bivša jugoslovenska republika” – zaista, Makedoncima bismo taj mrski rep mogli ponovo da prišijemo (mada smo i sami BJR Srbija!). 

             &

Propustio sam predsednikov osamnaestominutni tok svesti u dnevniku Vajnog servisa, ali sam pročitao ovo: “Vratićemo osoblje i ništa od Makedonije ne tražimo. Isto tako je bilo sa Francuskom, sećate se, a ništa se nije desilo, ali smo bar obraz sačuvali!”


Sećamo se, ja se barem rado sećam, kako smo Francusku kaznili zbog toga što nam se njen sud, kao ustanova tobože nezavisna i od tamošnje vlade i od šefa države, gadno zamerio: tri meseca na tlo naše saveznice u dva svetska rata nije kročila noga nijednog državnog funkcionera iz Srbije. I ništa se, kako reče Aleksandar Vučić, nije desilo! Naš je, dakle, cilj da se ništa ne desi, da ništa ne postignemo, jer mi, među nama rečeno, i ne znamo tačno šta bismo da postignemo, ali svaki patetičan gest naša je mala pobeda, svaki put kad se nadurimo, ma koliko izgledalo detinjasto i nesvrsishodno, to je naš lokalni trijumf - dvosmerni diplomatski egzodus je naša uzrujana objava da smo država ponosita i štaviše gorda, da se sa nama ne može ovako i onako! Nemojte misliti, južna braćo, da nas možete nadzirati i snimati, a da mi to ne znamo! Braneći svetinju državne tajne, nepovredivost diplomatske pošte, razgovora i elektronske prepiske, i mi smo štošta, hteli ne hteli, saznali o vama! A kad god primetimo da neka država moralno posrće (jedna ne veruje u naše nepristrasno i nezavisno pravosuđe, druga gleda svoja posla), mi je za njeno dobro upozorimo. Neka se posle naše lekcije ništa ne desi, mi smo srećni: nismo ni očekivali da nas neko posluša, da se preobrati, niti da nam se pokori ili da nam izađe u susret: naše je da postupamo gospodstveno, da podučavamo čovečanstvo etici, da, nema hleba bez etike, neko u njoj oskudeva, a mi je imamo napretek, Srbija je i rodno mesto morala, i sigurna kuća za etičnost.



Uostalom, ovo sa diplomatskim osobljem u Skoplju možda je samo prva lasta, možda će i iz drugih zemalja ambasadori, sekretari, atašei, daktilografkinje, baštovani, kuvari, telohranitelji i vozači biti isto tako povučeni na nekoliko dana, zavisno od toga koliko je daleko zemlja u kojoj službuju, jer unutrašnji dijalog na koji je predsednik pozvao sve nas iziskuje da mu se priključe svi do jednog naši mipovci, biseri rasuti po celom svetu. Može predsednik sa njima da opšti i telefonom, ali jedno je čuti njegov jedinstveni monolog, a drugo je naći se u njegovoj blagoslovenoj i dušekorisnoj blizini. Posle diplomata dolaziće odasvud predstavnici voljene dijapospore, pa Sv. matere, napokon zašto ne bi u unutrašnji dijalog bilo uključeno i NJKV princ prestolonaslednik: izdržavamo i njega i njegovu svitu, neka ponese svoj deo tereta i odgovornost ako stvari sa lažnom državom pođu kako ne treba, neka se postroji i Krunski savet, SANU, svi, svi, svi!
Povezani članci