Bedem ljubavi

Uz vas sam, predsedniče, pa i kad je hapsilo predsednika Miloševića nismo zvali nikakve crnotravce, nego smo od svojih grešnih tela načinili obruč, bedem ljubavi se zvao.


Gledajući Kurta Valdhajma na televiziji, četvorogodišnji Vuk dao je iznenađenim roditeljima besu da će kad odraste on postati predsednik sveta, i da će tu dužnost obnašati celog svog života. Grehota je što stanovništvo barem jednom mesečno biva podsećeno na zavet petogodišnjeg Novaka, koji je videvši vimbldonskog pobednika odlučio da se domogne titule, a o dečaku Vuku i o čika Kurtu da se do danas ništa ne zna. Ili je g. Jeremić bio nameran da nam prikaže kućni video sa istorijskom rečenicom tek kad postane generalni sekretar UN?   




Ne pratim pomno živote domaćih velikana, tako da i ne znam na kom je konkursu g. Jeremić postao naš kandidat za prvog čoveka svetske organizacije, promakla mi je ne samo javna rasprava o tome, nego i svečana odluka Skupštine da to bude baš Vuče, stekao sam utisak, grešna mi duša, da Vuk Jeremić privatno konkuriše (kao što neko uplati lutriju za američku Zelenu kartu), a da ga naši organi u tom njegovom inokosnom, praiskonskom naumu ne ometaju: ako propadne, nikom ništa, ako pak pobedi i uđe u istoriju, slavićemo ga isto kao i Đokovića, koji je do svoje titule vladaoca stigao o trošku roditelja, a zahvaljujući daru i ličnoj posvećenosti. 

Ako je tako kao što meni izgleda, moglo je više nas da konkuriše, pa koga svetska organizacija prigrli prigrli. 

&

Pravićemo mi Ljilju od blata, pomislio sam kad je na kormilu najčestitijeg dnevnog lista došlo do nagle, možda i nehumane smene, mada, eno Ljilje od krvi i mesa u UNS-u, a na njezino mesto presađen je meni nepoznati medijski pregalac koji je izgleda hteo da obraduje svog idola tako što će oterati karikaturistu okomivšeg se baš na tog našeg najvećeg trenutno sina, avaj, vođa se ne htede prihvatiti poklona, dapače, dade vršiocu dužnosti nebeski znak da brže-bolje poliže to što je proizveo, sve to znate i bez mene, poklonodavac se vadio da ga saradnik mnogo košta i da radove, daleko im lepa kuća, ne šalje na vreme… Ali čak i ceo taj vodvilj nije ni do kolena saopštenju stigavšem iz kabineta predsednika Vlade: “Kabinet smatra da Politika treba da nastavi sa objavljivanjem Petričićevih karikatura, jer one nikome ne smetaju, već premijeru samo donose poene. One su dokaz demokratskog poretka i za premijera je važno da karikature opstanu. One pokazuju da ljudi koji ne prate promene i koji imaju najoštriji antivladin stav i ličnu mržnju prema predsedniku vlade, treba da imaju svoj prostor da nesmetano rade ubuduće, kao što su do sada radili.”

Dakle, ako nešto ide na premijerovu vodenicu, mora biti zaštićeno makar zajednici pomalo i škodilo! Jer, monopolska cena slavnog karikaturiste ugrožava ionako tajanstven budžet “Politike”, a njegova boemska nebriga razbija ritam u kojem grafički radnici žive od 1904. godine, drugo, dela puna lične mržnje prema dvared izabranom predsedniku vlade zar nisu atak i na dobar ukus, i zar ne podstiču slična, nedostojna i grešna osećanja među čitaocima, kojih jeste sve manje, ali ih ipak ima toliko da se njihov stav i odgoj ne mogu prepustiti nekome ko malo je reći ne ljubi vladu, a mrzi premijera! Dakle, ako bi i neke omanje privredne sabotaže donosile poene premijeru, i te sabotere ne bi trebalo ometati, jer imaju njihove pakosti i višu svrhu koja njima izmiče… I obratno: ono što ne donosi premijeru poene – nije se ni desilo! Noćno rušenje u Savamali odnosi poene premijeru, stoga o njemu besede samo oni koji neguju i ne kriju ličnu mržnju prema premijeru! 

Voleo bih da vidim kako predsednik Vlade okuplja kreativni tim, to je onaj deo akcionog filma, gde neka zvezda, policijska, vojna ili špijunska, okuplja elitu, veterane i specijaliste za sve oblike borbe koja im predstoji… Kako li izgledaju razgovori u kojima ih premijer još jednom iskušava pre nego što će im saopštiti blagovest da su ušli u najuži krug! Jer, saopštenje Kabineta je toliko s jedne strane iskreno, s druge je strane toliko nespretno i po samog poslodavca štetno, da je to bezmalo dirljivo. Da li premijer to prethodno odobri, ili pročita negde u avionu i pomisli: “Ala su britki ovi moji, Bogo moj, svaka im čast, ali i meni koji sam njihove kvalitete umeo da prepoznam i nagradim!” 



Dosta o premijeru, osećam krivicu prema predsedniku Republike: nije li predsednik viši po činu i od samog premijera?! Na šta bi ličilo da sam u svakoj svojoj služb. belešci pisao jedno te jedno, Cvetković ovo, Cvetković ono, a Tadić Boris kao da ne postoji! Sad ispade da se moć iskrala sa Andrićevog venca i pored pamiatnika russkomu cariu spustila se jedne noći u Nemanjinu, te ponad negdašnjeg “Eurosalona” imamo na neposrednim izborima odabranog vođu i vrhovnog komandanta koji je soldat bumazhnyi i kome stoga više ne pripada ni jedan ubogi pasus! Ne. Predsednik Nikolić veli da Srbija neće poput Mađarske trošiti ciglu, malter i kreč, neće graditi zid (koji šta je drugo nego replika Berlinskog zida, prim. aut.), nego će na granice, oko kojih se naravno vrzmaju nama inače drage izbeglice, izvesti vojsku. Uz vas sam, predsedniče, pa i kad je hapsilo predsednika Miloševića nismo zvali nikakve crnotravce, nego smo od svojih grešnih tela načinili obruč, bedem ljubavi se zvao, ah, kako se najlepši trenuci naše istorije zaboravljaju, a možda ih predsednik Nikolić i ne zaboravlja, zato možda i neće zid, koji bi nas odvojio ne samo od izbeglica, nego i od Makedonaca, koji su naša braća, i od Bugara, koji su nam braća od strica. 

Ne mislim dabome da se najezda izbeglica može rešiti jednostavno i na opšte zadovoljstvo, ali predsednik o svojoj viziji živog naoružanog bedema govori kao o nečemu čemu bi se i same izbeglice morale poradovati: evo, ne moramo da udaramo glavom u zid! Malo suzavca, gumenih metaka i vodenih topova mnogo će nam više prijati, ide doduše zima, ali Srbija, koja se proslavila kao izbeglička mati, već greje vodu za topove, jer ne želi da se iko od nezvanih gostiju kraj svega drugog još i prehladi.   

Najčitanije
Povezani članci