Može li se sa vladarima?

Zapitajmo se - zašto je bavljenje politikom tako primamljiva delatnost u jednoj tranzicionoj, siromašnoj zemlji kao što je Srbija.
Kada kažemo da je demokratski proces u krizi u Srbiji danas, kažemo, u stvari, da se sve „odlučnije“ idući ka Evropi, sve više udaljavamo od njenih dobrih praksi.

*

Da bismo razumeli ovaj paradoks moramo da se vratimo, sa ovolikim iskustvom neuspeha ove države da se modernizuje – na sam početak. Naučili smo, bitno je: kad ideš napred, u moderno društvo, ne možeš to uraditi koracima iz pajtonovskog ministarstva blesavog hoda, ili korakom od sedam milja kao iz propagandnih bajki, niti vučićevskim strojevim korakom u kome smo svi jedinstveni i poslušni.

Neki danas pokušavaju da istraže šta bi to bilo dobro upravljanje, kako se meri, kako ga implementirati, koje je  korake neophodno povući da bi se Srbija kretala u dobrom pravcu, ali nije zgoreg ustanoviti ŠTA sigurno NIJE dobro upravljanje, šta je, u stvari, definitivno loše upravljanje, da bismo bili sigurni da se razumemo.
Pa tako – ova mučka seča novinara na javnom servisu RT Vojvodine, ni sama po sebi, a posebno bez reči objašnjenja o tome šta i kako se „grešilo“ i šta treba uraditi da se greške isprave – nije dobro upravljanje javnim servisom – ni u jednom njegovom aspektu.

Noćno rušenje u Savamali, koje je po onom što znamo, u najmanju ruku – TOLERISANO, ako ne i naručeno od strane države, ili pojedinih njenih segmenata – ne da nije dobro upravljanje nego je vraćanje u vreme obrazaca Divljeg Zapada i potpunog bezakonja. 
Nije dobro upravljanje to  što smo posle dužeg vremena doveli u sumnju  i uveli elemente anarhije u izborni proces.
Nije dobro upravljanje i nije uopšte dobro – što smo ukinuli dijalog u zemlji, što smo na velika vrata vratili termine za neistomišljenike kao što su strani plaćenik, izdajnik, što je svaka kritika – udar na sistem, plod mračnih zavera.
Loše je što se nove, ponovljene greške pravdaju identičnim greškama bivšeg režima, po principu – „ a ti kao nisi…“ čime se onemogućava bilo kakva stvarna promena.
Što nam je parlament , već decenijama, debelo potcenjen, u svim njegovim aspektima, što ga građani ne doživljavaju kao „svoj“, što se isti ti građani nasmeju kada ih pitaš da li je to mesto na kome se  radi u njihovu korist. 

*
Skupština Srbije / Foto: Fonet

Nije dobro upravljanje ni to  što smo izbornim sistemom isključili cele delove zemlje koji nemaju svoje predstavnike u parlamentu, što negujemo bezimenu poslaničku mašinu umesto odgovornih pojedinaca spremnih da se bore za interese građana koji ih biraju.

Ne obaziremo se ni na činjenicu da se građanske inicijative koje potpiše 30 i više hiljada ljudi i podnesu kao predlog Skupštini – rešavaju na nivou skupštinskog poslovnika, po kome, gle čuda, niko nema obavezu da ih ikada uzme u obzir?!
I sad da se ne bi ovo nabrajanje odužilo do unedogled, pokušajmo da ga razumemo i svedemo na suštinu: 
Mi kao država i kao društvo težimo da stalno ponavljamo stare obrasce političkog ponašanja, koji se samereni modernim praksama i javno proklamovanim ciljevima pokazuju dokazano neuspešnim.
Kada se zapitamo zašto je to tako, da li kao narod imamo neku falinku, da li smo zatucani ili jednostavno neinteligentni – dolazimo do jednostavnog odgovora:
Mi se ne bavimo modernim praksama – na primer dobrim upravljanjem – jer to nije cilj političke klase na vlasti. 
Ne, oni ne žele dobro upravljanje, oni žele da što lagodnije vladaju.
Demokratski procesi su naporni i komplikovani i sa stanovišta domaćih vladara – neefikasni – zahtevaju suviše vremena, mnogo učesnika, kompromise, obrazovane ljude da sprovode komplikovane procedure – a kadrovi u našoj politici velikom većinom – nisu takvi.
Sem toga – transparentnost, dostupnost, participativnost, odgovornost – svi ti pojmovi ograničavaju mogućnost koruptivne zloupotrebe vlasti.
S tim u vezi zapitajmo se – zašto je bavljenje politikom tako primamljiva delatnost u jednoj tranzicionoj, siromašnoj zemlji kao što je Srbija? Da nije zato što donosi neočekivano veliku, neki put i generacijsku korist onima koji se za tu igru ozbiljno spreme, na način potpuno protivan principima dobrog upravljanja, a po pravilu i zakonima?

*

Eto to je suština i može da se analizira na milion i jedan način – ali kod nas nema odgovornog upravljanja zato što to ne odgovara onima koji upravljaju.  

I zato sporo putujemo u sopstvenu budućnost u cikličnim krugovima, gledajući da na svakoj krivini uštedimo što više starih obrazaca, a suštinski se borimo protiv onih prema kojima smo krenuli, koji bi da nas poguraju na ravnim delovima.
Naš je politički sistem kao voda – u ovom slučaju – ustajala baruština koja poprima oblik svakog suda u koji se ulije, ne menjajući pritom svoju suštinu. Mi ga implementacijom evropskog zakonodavstva  stavljamo u sve nove i različitije posude, ali mulj u njima ostaje definitivno isti.
Nemojmo se više zavaravati i dizajnirati sve nove i nove posude – vreme je da se izbuše sitna sita kroz koji će konačno isteći pročišćena voda, a ostati zarobljeni mulj i talog.
Ima li ko to u Srbiji da uradi? Na osnovu iskustva u CRTI i Istinomeru – ima. Znatno uvećan broj čitalaca, znači da je sve više ljudi koji imaju potrebu da im se servira neprera]ena realnost – na nivou činjenica. Sve više ljudi prepoznaje princip – ne verujemo kad nam se kaže, ne verujemo jer je rečeno, ne pristajemo na časnu reč. Tražimo objašnjenje, cifre, dokaze. Ne znače nam ništa bilo čije dobre namere – samo realna postignuća i ispunjena obećanja. 
Osnovna naopaka paradigma ovog društva, po kojoj je pre svega vlast ta koja nas određuje – lomi se pod nezadrživimu uticajem sve novih i novih, raznovrsnih  životnih stilova. 
To se najbolje vidi na rastućim demonstracijama u Beogradu čija su glavne karakteristike u stvari putokazi ka modernoj Srbiji: građanska samoorganizovanost, estetska, politička, idejna, demografska raznolikost, civilizovanost i zahtev za slobodom od političkih manipulacija. 
Kroz ove demonstracije čita se potpuna promena paradigme – nećemo vlastodršce, hoćemo efikasnu, proverljivu i odgovornu državu. Izbori su konkurs za dobre upravljače, a ne izraz slepog obožavanja vođa. Političari nisu vladari moje sudbine, nego sprovodioci moje volje. 
Sa druge strane Internet neumitno preuzima primat od duboko moralno i finasijski posrnulih starih medija, a kad i u Srbiji počne da melje virtuelna mašina u punom kapacitetu – proces slobodne razmene informacija se neće moći zaustaviti. 

*
Protest zbog rušenja u Savamali / Foto: Fonet

Uz sve muke, izrasta jedna generacija, ili jedan deo jedne generacije, koji kao da ne bi da se po svaku cenu potuca po belom svetu, nego bi svoje šanse  da traži u sopstvenoj, promenjenoj zemlji. 

To je proces koji postoji i treba ga ubrzati, intenzivirati, pojačati. 
Vlastima i njihovoj pre svega medijskoj/bezbednosnoj mašini moći, ostalo je da potpliću, zapušavaju sopstvene rupe, nanovo kreče ruševine koje su sami napravili, mumificiraju stvarnost, ali taj će zamah bivati sve slabiji jer se tlo ispod nogu političara starog kova – nezaustavljivo osipa.
Ili kako bi to trbuhozborac rekao:
Some things in life are bad
They can really make you mad
Other things just make you swear and curse
When you’re chewing on life’s gristle
Don’t grumble, give a whistle
And this’ll help things turn out for the best…
And…
…always look on the bright side
of life…