Talenat i obožavalac

Ovo je kao kad bi dete od jedanaest godina predložilo vršnjacima i mlađima od sebe da razbiju prozor na zemljoradničkoj zadruzi, između dve vatre nam je dosadilo, hvata se mrak, sad će da nas zovu na večeru i spavanje. To je poziv na igru, na razbibrigu koja je sama sebi svrha, daj da uradimo nešto samo zato što nam se može, da preskočimo ogradu iako ima one šiljke i da posedimo malo u crkvenoj porti!

Ali, pogledajmo kako je predsednika Republike branio njegov savetnik Oliver, bivši dekan Pravnog fakulteta (daj da oteramo neke profesore sa fakulteta), očinsku i svetosavsku poslanicu predsednikovu „ne kopaj po Srbiji“, a upućenu tužiocu za ratne zločine, mnogi su shvatili kao pretnju g. Vukčeviću. Ali, ne!

 

 

Vrsni profesor je neumitnom logikom dokazao da njegov poslodavac i dobročinitelj nije pretio, i ne samo što nije pretio, nego nije ni mogao da preti, a da je i mogao, ne bi mu to nikad palo na pamet. I zaista, kad čovek promisli, predsednik nije rekao: „Hajde da nekome uputimo neku pretnju.“!

Predsednikov savet tužiocu, proistekao možda i iz prijateljevanja sa patrijarhom, znači: ne kopaj po Srbiji, ne rovaši je dok tvoja braća poravnavaju bagerima moju rodnu Bajčetinu, ako si željan ašova, lopate i krampa, kopaj po zemljama u kojima su Srbi stradali!

Nema dakle govora o pretnji, što je Oliver Antić naučno i pravosnažno dokazao oslanjajući se pre svega na izražajnost sopstvenog lica i glasa (te mu argumenti nisu ni u jednom trenutku ustrebali): „Kako može predsednik da preti tužiocu?! Ka-ko?!! Ne može nikako!“

Kratko i jasno, hvala profesore, sad mi je puklo pred očima da ne bi to predsednik mogao sve kad bi mu se od duga vremena možda i prohtelo. „Kako može da mu zabrani da se time bavi?! Nikako ne može da mu zabrani!“ (Ovo mu dođe kao obnovljeni sudski proces, ponovljeni postupak u kojem je prvobitna presuda konačno potvrđena.) 

Blagosavetovani tj. tužilac nas sa svoje strane podseća kako je on u pravosuđu starosedelac i takoreći domorodac, doklen je predsednik skorojević, novozakletnik: „I on i ja zakleli smo se nad Ustavom i zakonima naše zemlje. Ja kao tužilac, pre trideset osam godina, on kao predsednik, pre dve i po godine!“

To je Oli jedva dočekao, pa dohvati zlatna šestoperca, njime razbi četir’ petokrake, i podera crvenu maramu koju kopač i dan-danas čuva, da ga večno na Tita podseća: „Kome je on dao zakletvu? Josipu Brozu! On misli da je to nešto pozitivno!“

 

 

Evo još malo savetnikovog ogovaranja koje bi učiteljica iskasapila crvenom olovkom: „Znaš, kad bi ti bio predsednik Ustavnog suda i da ti ja kažem, znaš, ovo bi bilo jako dobro za državu, za Vladu, i da bude tako i tako. Ti samo da mi kažeš dve, tri reči. To nije lege artis, nije u skladu sa zakonom i ja menjam temu jer znam da to nije u skladu sa pravom. On je takav bio i u opoziciji, takav je i danas!“

Ne bio ja predsednik Republike, pa da ovo slušam. A možda je predsednik Olivera, slušao, slušao, ta toliko se dekanoj školovanosti divio (dok nije i sam preučio), i kako sad da prekine ovaj gramatički i semantički debakl, kako drukčije nego da pljesne kraljevskim dlanom o dlan: „Hajde da damo negde neki komentar!“